Школство у општини Госпић

У организацији Удружења Госпићана „Никола Тесла“ у сали општине Нови Београд, одржано је предавање „Школство у општини Госпић од почетка 18. вијека до 1990. године“

„Ово предавање посвећено је стотинама учитеља, наставника и професора, који су свој живот и рад уложили у образовање личке младости, радећи у веома тешким условима. Захваљујући њиховом образовном и васпитном раду, више стотина генерација младића и дјевојака из Лике је стекло потребно образовање и изведено на прави пут“, рекао је Ђорђе Пражић, у уводном говору, одржаном пред више десетина присутних међу којима је био и Миодраг Линта, замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије.

У име Удружења и свих некадашњих госпићких ђака, Пражић је посебно поздравио присутне просвјетне раднике и чланове породица умрлих просвјетних радника са подручја општине Госпић и читаве Лике, који су се одазвали овом скупу.

„Циљ овог предавања је да се сачува истина о улози и значају српског народа по питању школства на том простору. Просвјетни радници из редова српског народа нису били само предавачи и васпитачи, него и најодговорнија лица која су руководила школским установама , радили на унапређењу школства, што се најбоље може видјети и по некадашњим дужностима предавача на овом скупу. Све о трновитом путу развоја нашег школства на простору општине Госпић, чућемо од уважених професора Миле Рајчевића, некадашњег директора основне школе „Народни хероји Ката Пејновић и Нада Димић“, Душана Ђаковића, директора средњошколског Центра одгоја и усмјереног образовања „ Никола Тесла“ и магистра Николе Узелца, продекана и декана Педагошке академије у Госпићу“, рекао је, између осталог Пражић, најављујући уводничаре, а опет не заборављајући да помене да је и Никола Тесла своје прве образовне кораке направио у личком школству.

 

ОСНОВНО ОБРАЗОВАЊЕ


„Школство и просвјета Лике управо су одраз историјских прилика у којима се Лика налазила. Битно је напоменути да је за све оне који су Ликом управљали било важније да Лика има добре војнике, који ће се храбро борити и ратовати, него да буду писмени. Претече школа у Лици имамо у каптолима, бискупијама и самостанима /манастирима/, а сусрећемо их у литератури под називом самостанске, јер се у самостанима учило читање и писање, а уз то ученици су упућивани и у латински језик, рачунање и црквено пјевање.

Лика је по питању школства ишла у корак са осталим крајевима у Хрватској. Послије протјеривања Турака, Лика је ушла у састав Војне крајине којом је управљао Бечки двор. Насељавањем Лике српским становништвом из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе, нарочито у првој половини 18. вијека, оснивају се српске православне школе о чијем су раду водиле бригу српске црквене општине. Прве српске школе у Лици основане су у Залужници крај Оточца 1752. године, коју је подигао владика горњокарловачки Павле Ненадовић и Метку крај Госпића. Отварањем српске школе у Метку 1752. године почела је оживљавати просвјетитељска и духовна активност у српским селима: Почитељу, Читлуку, Дивоселу, Барлетима, Врепцу, Могорићу, Плочи, Кику, Радучу… Године 1799. за учитеља у српску школу долази Саво Мркаљ, први реформатор српске ћирилице. За њега је Вук Караџић у „Писменици сербскога језика“ 1814. године записао: „…имајући за намјерење успјех Сербског књижевства не могу друге Азбуке употребити него Мркаљеву, јербо Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове“. У оригиналном спису Саве Мркаља , написаном у Госпићу 19. јула 1799. године види се да је Сава Мркаљ имао 11 ђака.

Посебно је значајно раздобље у отварању пучких школа у Лици у вријеме владавине Марије Терезије и њеног сина Јосипа II. Пучке школе у Лици дијелиле су се на општинске и државне. Општинске пучке школе су дворазредне и троразредне, док су се државне пучке школе дијелиле на дворазредне и четвороразредне више школе. Личко школство послије распада Аустроугарске монархије и стварања Краљевине СХС развијало се према Закону који је обавезао Земаљску владу да се у сваком мјесту „гдје има барем 40-оро дјеце школу полазити, обавезно мора отворити пучка школа. Почетком 19. вијека отворене су школе у готово свим већим селима на територији Госпића. Посебан значај на просвјетном, културном, спортском и образовном преображају ових мјеста дали су својим садржајима српска добротворна друштва (Привредник), културно – просвјетна друштва, домови културе…

У ратном пероду од 1941 – 1945. године у српским селима престале су са радом основне школе. Послијератни развој личког школства обиљежавају три карактеристична периода. Период од 1945 – 1953. године карактерише изградња порушених школа и других школских и просвјетних установа. Други развојни период у школству траје од 1953 – 1963. године када се остварује потпуно осмогодишње школовање, и треће раздобље у развоју школства у Лици траје од 1963. године до деведесетих година 20. вијека, а карактерише га даљна децентрализација, интензивира се превоз ученика у матичне школе, активно се ради на подизању стручности у школама, стварају се материјално квалитетнији услови за рад школа. Народна осмогодишња школа основана је у граду Госпићу 1957. године. Рјешењем НОО-а од 23.12.1958. године Народна осмогодишња школа подијељена је у двије основне школе, I и II основну школу. Референдумом проведеним 1979. године, школе су се удружиле у јединствену основну школу, која је носила назив: Основна школа „Народни хероји Ката Пејновић и Нада Димић“ све до 1991. године.

Хрватска је изашла из СФРЈ 1991.године и постала самостална држава. Грађанским ратом у Хрватској престале су са радом основне школе у српским селима: Дивосело, Читлук, Почитељ, Медак, Радуч, Папуча, Крушковац, Плоча, Могорић, Вребац, Вребачки Павловац, Лички Осик, Острвица, Широка Кула, Студенци, Косињ…, а послије „Олује“ српска су села остала и без народа и без школа.

проф. Рајчевић са својим ученицама

„Образовање је услов просперитета сваке земље, чему су дали свој велики допринос ђаци и професори ових школа на пољу науке и технике, односно да закључим познатом изреком Нелсона Манделе: „Образовање је најмоћније оружје које можете употријебити да промијените свијет““,завршио је своје излагање проф. Миле Рајчевић.

 

СРЕДЊЕ ОБРАЗОВАЊЕ


О средњем образовању, на њему својствен начин, говорио је Душан Ђаковић, некадашњи директор Центра одгоја и усмјереног образовања „ Никола Тесла“ у Госпићу. Из његовог излагања, због времена и простора издвојили смо најважније сегменте.

Госпићка гимназија основана је давне 1868. године у објекту Музеја Лике, да би 1939. године била пресељена у зграду „ старе гимназије“. Исте године почео је са радом и ђачки дом у официрској згради на чардаку. По завршетку рата 1947. године, гимназија и учитељска школа усељене су у обновљену зграду, а у стару гимназију су се уселиле школе које су образовале кадрове за привреду. Истовремено је почео да ради и ђачки дом за ученике средњих школа, а на Личком Осику, исте 1947. године почиње са радом индустријска школа пресељена из Раковице. Број ученика се мијењао тако да је гимназију тада похађало 650 ученика (до 20 одјељења), учитељску школу 240 ученика (8 одјељења), док је школу ученика у привреди похађало 640 ученика (до 19 одјељења) за 16 занимања. У ђачком дому становало је до 180 ученика. Учитељска школа се укида 1965. године, а оснива се Виша наставничка школа.

Гимназија Госпић

До наредне реформе средњих школа у Госпићу, уосталом као и у другим дијеловима СФРЈ, долази 1974. године. Све средње школе се удружују и оснива се Центар одгоја и усмјереног образовања „ Никола Тесла“. Овај центар у готово 100 одјељења похађало је око три хиљаде ученика и била је то највећа школа у тадашњој Југославији. Осим њих, по ријечима проф. Ђаковића, овај Центар похађало је 1500 полазника који су се образовали уз рад или из рада од I доV степена школовања, а имао је и своја подручна одјељења у Оточцу, Доњем Лапцу, Грачацу, Перушићу, Врховинама…

„Према оцјенама просвјетних савјетника, центар је заузимао једно од пет првих мјеста у Републици Хрватској. Многи ученици овог Центра освајали су прва мјеста на републичким такмичењима у машинској и електротехничкој струци, литералним радовима, страним језицима, посебно руском, као и спортским такмичењима, прије свега, у рвању“, са поносом је истако његов најмлађи директор, професор Душан Ђаковић.

 

ВИШЕ И ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ


„Давне 1919. године у Госпићу је отворена Учитељска школа која делује до 1965. године. Традицију учитељског образовања је наставила Педагошка академија у Госпићу која је основана 07.10.1963. и била је то прва виша школа у Лици“, овом констатацијом почео је своје предавање магистар Никола Узелац, бивши продекан и декан Педагошке академије у Госпићу.

Педагошку академију основао је Народни одбор општине Госпић, а простор за рад је био на другом и трећем спрату гимназије „Никола Тесла“. Организован је редовни и ванредни студиј за звање наставника у трајању од четири семестра и стицање више стручне спреме. Настава је била организована у пет студијских група: разредна настава – хрватскосрпски језик, разредна настава – математика, хрватскосрпски – земљопис, хрватскосрпски – повијест, повијест-земљопис. Те 1963. године било је уписано 69 редовних и 96 ванредних студената. Број студената растао је тако да је у школској 1969. и 1970. години било 393 редовних и 335 ванредних студената. Педагошка академија је 1975. године постала чланица Свеучилишта у Ријеци, а од 17. 05. 1978. наставља са радом као Радна јединица Педагошког факултета у Ријеци под називом Педагошка академија Госпић. Од оснивања академије до њене интеграције у Педагошки факултет, на академији је дипломирало 890 студената. Међу дипломираним студентима најбројнији су били наставници разредне наставе укупно њих 404.

Наставници разредне наставе и професори су перманентно радили на свом стручном усавршавању, а чували су нашу културну и просветну традицију и као предавачи на стручним семинарима.

„Настављајући свијетле традиције учитељске школе у Госпићу у овој педагошкој установи свестрано су се образовали кадрови за наставничко звање. Захваљујући самопрегалачком залагању и раду њених наставника који су уложили огроман труд за афирмацију, углед и просперитет ове научне установе, наша Педагошка академија је била насљедник иновација у педагошкој науци и пракси и мјесто стицања звања и искустава, квалитетног стваралачког и научног рада“, рекао је, на крају свог излагања, мр Никола Узелац, додајући да су у наставној 1990/91. години на академији предавали три доктора наука, четири магистра, један академски сликар и два професора за стручне предмете.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)

Нема коментара

Напишите коментар