У ресторану Велебит представљена књига Илије Маричића „Сачувано од заборава“

 

ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПРИЧАМ, ПИШЕМ…


Обраћајући се присутнима на промоцији, аутор је рекао да је радни назив ове књиге био „Гледам, слушам, причам и пишем…“ појашњавајући сваку од наведених ријечи. „Гледам – зато што сам већину написаних догађаја у причи лично видио, слушам – зато што сам већину грачачких или омсичких прича чуо, причам – зато што сам већи број наведених прича и сам препричавао онима до којих нису стигле и пишем – због тога што сам хтио да их запишем и на тај начин сачувам од заборава“, рекао је, у свој уводној бесједи, Илија Маричић, додајући да приликом писања није имао ни литературе ни архиве, а да су му у прикупљању података највише помогле сестре Љубица и Мира, као и неколико Омсичана, којима се искрено захвалио.

Данко Перић, уредник и лектор књиге, истакао је да је највећа вриједност овог дјела његова аутентичност.

„Илија Маричић пише само о оном што је доживио, у чему је учествовао, о ономе што је записано на лицу мјеста, а тек понекад на основу вјековног локалног предања или пак свог памћења. Као и остали Крајишници који су некадашњи живот описивали, покушао је да одговори на најтеже питање – коме су сметали, а протјерани су у Олуји“, рекао је Перић још једном наглашавајући да су чињенице највећа вриједност коју нуди ова књига.

„ Аутор се не буса у прса јуначка, већ је кад је загрмило, на своја плећа (а плећат је, ријетко је ко у Лици могао да му камен одбаци), преузео и обавезе одбране и на том задатку, као резервни војни старјешина био до посљедњег дана. Корачао је за прогнаничком колоном не знајући ни шта је са његовом породицом. Корача и данас, сада већ као пензионер, оним стазама којима иду остали земљаци худе судбине. Илија и ту проналази прилику да заподјене шалу. А шала је у Маричићевој књизи изворно личка, могло би се рећи неслана, на моменте и прегруба. Ипак, она наводи на смијех, понекад и грохотан. Она је као и све остало у овој књизи, и црна и бијела. Истинита!“, закључио је уредник овог издања, Данко Перић.

У име суиздавача књиге Удружења Срба из Хрватске, неколико реченица о књизи рекао је Милојко Будимир, генерални секретар овог удружења који је на ову промоцију управо стигао из Лике из села Прибудић (општина Грачац) гдје је на један достојанствен начин обиљежена Света Петка.

„Пошто су о књизи говорили аутор и главни уредник, ја бих се мало осврнуо управо на прославу овог духовног празника. Разлог томе је да никада није било више људи ни у цркви, ни на каснијем дружењу. То може значити само једно, да нисмо заборавили родни крај и да, поготово ми старији, све више смо склони да му одлазимо у походе. Радује ме да је овога пута било и доста младих људи, а и сам, као и Илија о својој Омсици, увијек са оваквог или сличних путовања, направим неку причу, како не бисмо заборавили завичај, јер све што се не забиљежи краће остаје у памћењу. Драго ми је да је Илија на овакав начин описао наш Грачац и своју Омсицу, јер то писмено благо остаје и нама и генерацијама које долазе иза нас“, закључио је Милојко Будимир, додајући да је свакако остало још материјала да аутор приреди још једну овакву или сличну књигу.

У име другог издавача „Центра фабула ностра“, говорили су познати сценариста и драматург Милан Шећеровић и његова супруга Милена која је велики дио посла обавила, како би ова књига угледала свијетлост дана.

„Жељела бих само да додам да је документарност ове књиге подударна с активностима нашег издавачког центра и његовим циљевима. Хтјела бих да се захвалим Илији и вољела бих да што више људи слиједи његов примјер. Све што је записано остаје, а ријеч лети и заборави се“, била је кратка Милена Шећеровић, нагласивши да већ 20 година ради са људима из Крајине и као да већ исто толико година ради једно штиво, једну причу, али ипак је свака на свој начин различита.

Илија Маричић је на промоцији успио да окупи и своју родбину, пријатеље, колеге са посла из Лике, Панчева и Београда, гдје је службовао по доласку у Србију. Читав живот од своје двадесете године био је везан за жељезницу, најприје као отправник возова, а онда као помоћник и на крају шеф станице у Земуну. Због тога не чуди што је управо прву књигу поклонио свом првом претпостављеном Влади Ђекићу, некадашњем шефу жељезничке станице у Грачацу, могло би се рећи на неки начин и његовом ментору.

На крају аутор књиге се свима присутнима још једном захвалио што су присуствовали промоцији ове књиге. Маричић се захвалио и спонзорима „МТ систему ТРЛЕ“, фирми „Мимакс купатила“, књиговодственој агенцији „ВЛАТКА“, печењари „Велебит“, „Стилсофту“ Земун и другима, без чије помоћи књига не била ни издата.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

This is box title

О ПИСЦУ

Илија Маричић рођен је 1950. године у Омсици гдје је завршио и основну школу. Био је полазник прве генерације грачачке гимназије 1964/65. године, након које је завршио школу за отправнике возова и радио на више станица на Личкој прузи. Касније је у Загребу завршио и Вишу саобраћајну школу и постао помоћник шефа станице у Грачацу. У Грачацу се бавио и друштвено политичким и културним радом. По доласку у Србију радио је на станицама Панчево и Земун, а из ове посљедње, са мјеста шефа станице, одлази у пензију. Илија је ожењен и има двоје дјеце.

Ово је његова прва књига, а искрено се надамо, као што је речено и на промоцији, да неће бити и посљедња, јер је још много тога остало неиспричано. Ова књига свакако може послужити и као прилог за монографију Грачаца која је у фази припреме.

Нема коментара

Напишите коментар