У ресторану Велебит у Земуну одржано 4. Медачко вече
АОЈ МЕДАК ТИ КОТЛИНО РАВНА,
У ТЕБИ ЈЕ ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА
Традиционално, четврто по реду, окупљање мјештана села Медак, прошло је, како је на самом почетку вечери најавио Миолорад Загорац, организатор овог окупљања, у фамилијарној атмосфери. Око 100-ак људи и из овог мјеста подно Велебита у Лици, удаљеног 15-ак километара од Госпића, сада разасутих широм Србије, и ове године поново су се сусрели, испричали, запјевали, заплесали и уживали, уз добру музику пјевачке групе КУД „Крајина“ и личким специјалитетима ресторана Велебит.
Отварајући скуп Милорад Загорац иницијатор овог и свих досадашњих окупљања, истакао је да неће држати неке „велике говоре“, али да, прије свега, жели да поздрави све присутне и да му је драго што су опет заједно. Изразио је и жал за онима који из разноразних разлога нису ове вечери могли да буду са својим Мечанима, и очекивање да ће их наредне године бити још више.
„Морамо да останемо сложни, поготово у овим условима под којим сада живимо, далеко од родног краја, да се међусобно окупљамо, виђамо и држимо једни других. Не смијемо се отуђивати, јер смо се и тамо скупљали и лично желим да наставим ту традицију јер ми је заиста мило када видим резултат нечега доброга, а овај наш сусрет свакако то јесте. Сигурно ћу се укључити и у сваку акцију везану за активности у нашим селима, не мислећи само ту на Медак, већ и на Вребац, Могорић и остала села која су некада давно припадала општини Медак, док је она постојала“, истакао је Загорац , додајући да ово вече треба да буде опуштено и да се сви понашају као да су овог тренутка у Метку.
Управо тако је почело вече, а што је вријеме пролазило и атмосфера је била све усијанија. Кренула је најприје прича, па обилазак столова оних који се још нису поздравили, ни испричали. У шали се питало да ли је дошло више Травица, Загораца, Марунића или неких других. Све то испраћено је сјајном пјесмом, касније и игром, а зачињено личким ојканом.
Стево Марунић један од присутних, за „Српско коло“ је рекао да вече заиста протиче у најбољем реду. Да свако може наћи нешто за себе, био то разговор са неким, кога дуже времена ниси видио, добру пјесму, а ни ића и пића нам не мањка. Марунић је посебно похвалио газду ресторана Петра Драгичевића, пожелио да направи заједничку фотографију са њим и зажелио да се и наредне године мјештани Метка нађу овдје, само у још већем броју.
Како је вријеме пролазило све је више било игре и пјесме, а занимљиво је да до раних јутарњих сати готово нико није напустио дружење. Након растанка, упутили су се на тренутна мјеста живљења у Велику Плану, Смедеревску Паланку, Зрењанин и друга, а велики број остао је у свом новом пребивалишту, Београду и његовој околини.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
ОД ОПШТИНСКОГ СРЕДИШТА ДО ОПУСТЈЕЛОГ СЕЛА
Медак се сматра највећим српским насељем у југоисточном дјелу Личког поља. По укидању Војне крајине аустроугарска власт је у Медаку конструисала општинску управу.
У саставу медачке општине налазила су се села Почитељ, Барлете, Вребац, Могорић и Радуч. Медак је 1931. године имао 1 830 становника, а медачка општина 8 000 становника. Након Другог свјетског рата, јануара 1955. године, општина је укинута. Медак је први пут у својој историји добио електричну струју, а у октобру исте године отворена је амбуланта. Наредне године отворена је прва кино дворана. У Метку је априла 1955. основано планинарско друштво Бадањ. Њему је повјерена брига и одржавање планинарског дома на Штировцу. Овај дом су посјећивали туристи из многих крајева бивше нам земље. У Метку је за време Краљевине Југославије постојала и апотека. Осим општине, у Метку се налазила жандармеријска станица, јавни биљежник, пошта и више трговина, биртија и месница. Медак је доживио релативно солидан развој док је био сједиште општине. Међутим, Други свјетски рат и укидање општине једноставно су осакатили ово мјесто.
Прва православна црква у Метку подигнута је 1688. године и служила је као манастир све до 1770. године, а српске школе у Метку почеле су се јављати послије ослобођења Лике од Турака, након пристизања и насељавања Срба из Сјеверне Далмације и околних мјеста која су морали напуштати за време великог рата између 1683. и 1689. године. Доласком владике Атанасија Љубојевића у Медак и са њим око 70 српских породица, почело је заживљавати и просвјећивање. Непосредно прије рата деведесетих, Медак је према попису из 1991. године имао 563 становника, од којих је њих 531 био српске националности. По попису из 2011. године у Метку живи 62-е људи, мада је та бројка дискутабилна.
Извор: Википедија
