У сјећање: Умро Јован Н. Ивановић, тихи пјесник зачудног језика

Петак је, јутро је, 17. је мај. Листам дневне новине. Од посљедње стране увијек почињем: спорт па читуље.

А у читуљама и она која обавјештава, уз фотографију, да се данас на Бежанијском новом гробљу у Београду сахрањује Јован Н. Ивановић. Пјесник, професор, магистар књижевних наука, књижевни критичар и историчар, антологичар…

Читуља обавјештава да се данас сахрањује један од најтиших пјесника које сам познавао. Са којим сам се упознао прије нешто више од педесет година. Али не лично – упознали смо се на страницама „Просвјете“, часописа Српског културног друштва Просвјета Загреб. Мада се он прије тога поезијом јавио (и јављао) и у „Телеграму“, загребачким новинама за културу, а можда и јо негдје… Не знам. У „Просвјети“ је Ивановић почео да се јавља и поезијом и, ако ме сјећање не вара, дописима, вијестима… Као што сам и сам то чинио. (Тако сам, најприје кроз јављање у „Просвјети“, упознао, дакле, не лично, а касније и лично, признате књижевнике: Луку Штековића, Владимира Павића, Слободана Грубача, Јордана Јелића, па Јована Радуловића и многе друге.) А онда смо се Јован и ја и стварно упознали и готово редовно виђали на Међународном сајму у Београду или на неком од представљања нечијих нових књига. И мијењали своје муком објављене књиге овдје, у избјеглиштву, у Београду.

Јован Н. Ивановић рођен је 15. маја 1941. године у Доњем Чаглићу код Пакраца. Осмогодишњу школу завршио је у Горњој Трнави код Нове Градишке, Учитељску школу у Крижевцима, југословенске књижевности и српскохрватски језик, као и постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду.

Објавио је збирке пјесама „Ласте све даље“ (1986), „Озимље свете ми горе“ (1994), „Кормилар празног брода“ (2008), поему полиптихон „Мој отац није и јесте жив“ (1992, 1998, 2000). Објавио је књигу књижевних огледа и разматрања „Овидљавања“ (1996, 1998), затим студије „Пјесничко дјело Владимира Поповића“ (2000), „Поетичко и поезија у Селимовићевој ‘Тврђави’“ (2001), „’Малапарте’ Владимира Поповића“ (2003), „Приређивање Петра Кочића – обмане и промашаји“ (2010), библиографију о Петру Кочићу („Сабрана дјела“ Петра Кочића, 2002, књ. IV), хрестоматију „Петар Кочић у паралелама“ (2002), „Лидија Сорели, кантата“ (лице из поезије Владимира Поповића – нап. М. К., 2012), придедио је поему „Очи“ Владимира Поповића, објављену овдје, у Београду (2017)… Више пута је награђиван за пјесме и за педагошки рад.

И оно што је посебно вриједно, на чему је Ивановић дуго радио, поред, између осталог, и дугогодишњег рада на освјетљавању књижевног дјела и живота Петра Кочића, јесте његова књига „Мој отац; антологија песама о оцу српских песника рођених у 20. веку“, објављена у Београду, 2011. године. Међу 133 српска пјесника (ако сам добро бројао), десеторо их је са простора данашње Хрватске: Милош Бајић, Зоран Богнар (Ћалић), Боривој Везмар, Владо Влаисављевић, Никола Вујчић, Небојша Деветак, Ксенија Зечевић, Милош Кордић, Милан Милишић и Владимир Поповић.

Волио је и цијенио Ивановић и нас Банијце. Знали смо понекад дуго причати о Славонији и Банији. И о свему што их повезује: од језика, културе (посебно о књижевности, знао је многе писце са Баније и чудио се: Откуд вас је толико на тако геограсфски малој Банији?), вјере до истовјетних страдања српског народа и Славоније и Баније (и не само њих) од усташа Независне Државе Хрватске у Другом свјетском рату, као и страдања у „Бљеску“ и „Олуји“. Страдања која су завршила етничким чишћењем Срба са простора данашње Хрватске. Простора на којима су вјековима живјели.

Небојша Деветак уврстио је Ивановића у своју „Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека“ (2002), а Душан Иванић у својој књизи „Књижевност Српске Крајине“ (1998) пише о Јовану Н. Ивановићу:

„… Овај пјесник енергију ријечи тражи у коријену језика, у традицији којој припадају Кодер или Настасијевић, односно наши савременици, Милосав Тешић и    Алек    Вукадиновић. По струци југослависта, специјализовао се као поуздан тумач поезије Владимира Поповића, а дао је добар прилог и тумачењу прозе Меше Селимовића…“ (до     изласка из штампе Иванићеве књиге, Ивановићеве књиге о Петру Кочићу нису биле       објављене, тако да је, сасвим сигурно, то једини разлог што их Иванић не спомиње –  нап. М. К.).

Рођени Славонац, кроз чији сам родни Доњи Чаглић пролазио два или три пута, професор који је дуги низ година службовао у Тузли, дочекао је да живи избјегличким животом у Београду, да ту настави свој професорски и књижевни рад и да ту, далеко од свог лијепог западнославонског родног краја, нађе своје вјечно почивалиште. У које су га испратили супруга Радојка, ћерка Милка и син Милијан. И родбина, пријатељи, али не и књижевници. Иако је био члан Удружења књижевника Србије и сарадник Матице српске, књижевника нисам видио. А доста њих познајем. И није то због тога да Јован Н. Ивановић није то заслужио, него је то и због његове невиђене скромности, једноставности, ненаметљивости… И неке посебне тихости због које је и остао непризнат и заобилажен. А нека му је за утјеху – није једини.

Оно што сам волио и посебно цијенио у његовој поезији јесте „конструкција“ пјесме – поред онога, а везаног за коријен језика, што наводи Душан Иванић. Да, у праву је професор Иванић, коријен таквог стиха је првенствено у „историји“ поезије Момчила Настасијевића. Осликан акварелним бојама ријечи какве се не срећу, односно каквих је ријетко код других пјесника. Увијек је ту и старих, заборављених ријечи народног језика, коријена језика његовог родног краја. Али и нових ријечи које су изузетно функционално уграђене у основни организам пјесме. Јер ријечи, као на примјер, „озимље“, „колија“, „довид“, „слоптан“, „прокину“, „сорен“, „расјед“ „челац“ итд., јесу на прво читање нове, непознате, нејасане, али је њима коријен у некој од старих, дакле заборављених ријечи. Код чега је Ивановић и као филолог и изворни пјесник спојио та два плодна огранка духа, традиције, сјећања… у једно тијело, у једно стабло. Његова пјесма, с прецизно распоређеним, готово изрезбареним стиховима, заиста одговара његовој тихости, његовој непатвореној а урођеној људској смирености. Иако она у ствари вјешто скрива истанчан немир његовог стваралачког, истраживачког нерва у просторима свога заиста зачудног језика.

И за крај овог сјећања, опраштамо се од Јована Н. Ивановића стиховима из његове пјесме „Ни тебе ни мене у шареном седлу“ (III, пјесма 9), пјесме посвећене покојном оцу Николи:

…Над расједом крста

рже

онај мој челац

што ме пред сан

узнио

у капије неба

ни тебе

ни мене

у звучном праху

његовог

        шареног седла        

Милош Кордић