У Скеланима одржан парастос за 305 настрадалих српских жртава у одбрамбено – отаџбинском рату
ЗА СТРАВИЧНЕ ЗЛОЧИНЕ
НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО
Шеснаестог јануара 2020. године, навршило се тачно 27 година од злочина над Србима у српском селу Скелани код Сребренице, и околним селима Калиманићи, Кушићи и Ћосићи, када је на звјерски начин убијено 69 цивила и бораца овог краја, њих 165 рањено, а у сребреничке казамате одведено преко 30 цивила. Злочин су починили преко 2 500 припадника тзв. Армије РБиХ из Сребренице којима је командовао Насер Орић. Орић је до сада једини кривично гоњен за ове злочине, у склопу процеса у Хашком трибуналу, али је ослобођен одговорности како за овај на подручју Скелана, тако и за све остале злочине које су починиле сребреничке јединице тзв. Армије РБиХ на чијем је челу био. Ни остала тужилаштва у БиХ и у региону, до сада, нису подигла ни једну једину оптужницу за поменута злодјела.
Тог кобног дана, у рану зору, 16. јануара 1993. године, припадници 28. дивизије тзв. Армије РБиХ који су прије тога спалили неколико десетина села, предвођени Насером Орићем напали су Скелане, село на самој граници са Србијом, које само мост на Дрини дијели од Бајине Баште, побили сеоске страже, и наставили са крвавим пиром.
ДВОСТРУКИ АРШИНИ ЗА ИСТА ИЛИ СЛИЧНА (НЕ)ДЈЕЛА
Орићеви џелати убијају, пљачкају, силују, отимају, руше и пале све што је српско. Убијани су старци, жене, дјеца, од којих је најмлађи дјечак Александар Димитријевић имао само пет година, из само једног разлога, зато што су Срби. Шанса да преживи није дата никоме, а они који су покушали прећи Дрину преко моста, или је препливати, изрешетани су митраљеским мецима. Нико, ама баш нико, за овај злочин још увијек није одговарао. Уосталом, као ни за страдање 3 267 цивила и бораца отаџбинског рата регије Бирач и средњег Подриња. Двоструки аршини међународних судова, али и инертност правосудних органа Републике Србије, боле породице страдалих. Нико не спори да су се на тим просторима дешавали злочини над оба народа, само с једном великом разликом. Један злочин, онај у Сребреници је злочин са казном, док је овај други, над српским живљем, још увијек злочин без казне.
Међу жртвама се налази и 15 дјевојака, жена и старица: најмлађа је Митра Ристић (19) из Кушића, а најстарије су Радослава Ковачевић (78) из Стајића и Даринка Митровић (78) из Кушића. Убијено је и осам мушкараца старијих од шездесет година, међу којима је најстарији 78-годишњи Видосав Трифуновић из Скелана. У том нападу, већи број цивила је рањен, док су бјежали пред Орићевим војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и дјеце, од којих су неки остали тешки инвалиди. Према извјештају МУП-а РС, двије трећине убијених Срба били су цивили, рањено је 165 мјештана, док се од 30 заробљених Срба, половина никада није вратила из сребреничких затвора, гдје су, према исказима свједока, били виђени. Четворо људи се још воде као нестали.
О томе преживјели, и они којима су побијени најближи сродници, не желе да говоре пред микрофоном. Не крију огорчење на међународни суд у Хагу, тужилаштво БиХ. Међутим, сматрају да су правосудни органи Републике Српске и Србије могли предузети и учинити много више него што су урадили, констатујући да ни они из својих надлежности готово ништа нису предузели.
Миле Јањић је Мостар морао напустити 1992. године, а само неколико мјесеци касније био је свједок стравичних догађања у Скеланима у којима је нашао ново уточиште. Јањић за „Српско коло“ каже да је био дежурни тог јутра кад је све почело и да те слике никада неће изблиједити из његовог сјећања. Имао је среће, за разлику од многих, да остане жив, али трауме осјећа и данас. Остао је да живи у Скеланима, а прича нам да је правда спора, али достижна и да се нада да ће доживјети да види како се суди онима што су починили овакав невиђен злочин убијајући све редом.
ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ И ПОЛАГАЊЕ ВИЈЕНАЦА
Свештеници Епархије тузланско-зворничке, испред централног споменика 305 српских жртава, смјештеног на самом улазу у порту Цркве Светих апостола Петра и Павла, служили су парастос. Занимљиво је истаћи да је 1992. године, у борбама у овом крају погинуо и њихов сабрат, парох скелански јереј, Бобан Лазаревић у својој 28 години. У порти нове цркве налази се и његова биста.
Ученици Основне школе „Коста Тодоровић“ из Скелана одржали су пригодан рецитал, а затим су се Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштне Републике Србије и генерал Милан Торбица, савјетник у Министарству рада и борачко-инвалидске заштите у Влади Републике Српске, обратили присутнима којих је ове године било неколико стотина.
Линта и Торбица су након тога положили вијенце на споменик жртвама, као и многобројне делегације из Републике Српске и Србије. Између осталих, породице погинулих, представници политичких партија, удружења, радних организација и многи други.
Прије парастоса у Скеланима представници општине Сребреница, као и локални органи власти и породице погинулих одале су почаст страдалима из Калиманића, Кушића и Ћосића и на њиховим вјечним почивалиштима положили вијенце и цвијеће.
На парастосу у Скеланима, поред поменутих Миодрага Линте и генерала Милана Торбице, били су присутни и начелник општине Сребреница Младен Грујичић, народни посланик СНС из Бајине Баште Младен Лукић, конзул Републике Србије у Бања Луци Драган Протић, Радомир Павловић, директор Националног парка Дрина-Сребреница и многи други.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
МИОДРАГ ЛИНТА: НАРЕДБОДАВЦИ И ПОЧИНИОЦИ ЗЛОЧИНА МОРАЈУ БИТИ КАЖЊЕНИ
Окупљенима се најприје обратио Миодраг Линта предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, ријечима да је трагична чињеница да је прошло готово 25 година од завршетка рата, а да нико од наредбодаваца и починилаца ових стравичних и свирепих злочина још увек није кажњен.
„Нама је добро познато да нисмо могли да очекујемо правду у Хашком трибуналу јер се није радило о професионалном и непристрасном суду, радило се о политичком суду чији је циљ био да суди српском народу на основу лажних митова и лажних оптужби. Такође, добро нам је познато да српски народ не може да очекује правду од суда и тужилаштва Босне и Херцеговине, јер ни то нису непристрасне и професионалне институције него етнички мотивисане институције чији циљ је, такође, као и Хашког трибунала, да оправда лажне и бесмислене тезе против српског народа. Ми, 25 година од завршетка рата, готово свакодневно слушамо безочне лажи, измишљотине бошњачких политичара из Сарајева како су тобоже Србија и српски народ извршили агресију на Босну и Херцеговину, како је тобоже у Сребреници почињен геноцид над муслиманима, како је величанствени дан Републике Српске 9. јануар наводно почетак, односно увод, у масовне злочине и геноцид над Бошњацима. Све су то разлози и многи други због чега је важно да српски народ буде јединствен“, истако је Линта, да се на сличну причу из Загреба и Приштине, надовезује најновија из Подгорице.
„Српском народу, Србији, Републици Српској, предстоји једна тешка борба коју треба да водимо још јаче и снажније, а то је борба за ширење истине о правим узроцима ратова на простору бивше Југославије. Ево видјели смо недавно само дио докумената које је објавило британско Министарство одбране гдје се јасно види да војска Републике Српске и руководство Републике Српске није имало апсолутно никакав план да освоји Сребреницу, него је то био резултат свирепих злочина снага Насера Орића. Више пута у јавности сам говорио, и овај пут ћу то поновити, да је од изузетне важности да Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије, које по закону има надлежност над простором бивше Југославије, покрене истрагу и подигне оптужнице против свих оних лица за које постоје докази да су починили ратне злочине против ратних заробљеника и цивила. Предстоји нам тешка борба да очувамо Републику Српску, да се вратимо изворном Дејтонском споразуму, да се донесе закон о Уставном суду и да се избаце тројица страних судија, јер је јасно да је Уставни суд Босне и Херцеговине инструмент који испуњава програме бошњачких странака“, закључио је Линта.
ГЕНЕРАЛ МИЛАН ТОРБИЦА: САМО ЈАКА СРБИЈА И РС СУ ГАРАНТ ДА НАМ СЕ ИСТОРИЈА НЕЋЕ ПОНОВИТИ
Испред Владе и Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, скупу се обратио генерал Милан Торбица истичући да је на подручју средњег Подриња и Бирча, једна од регија у БиХ гдје је дошло до најтежих страдања српског цивилног становништва.
„Нажалост, и у овом рату, кога с правом зовемо одбрамбено – отаџбински, српски народ је био тај који је задњи хтио оружане сукобе и самим тим, који је најнеспремнији ушао у рат. Сви они су се раније, од Словеније, Хрватске, до Босне и Херцеговине за то припремали. Задња војна формација која је формирана на простору бивше Југославије је била Војска Републике Српске и то 12.маја 1992.године. Све остале војске су формиране раније. Муслиманске снаге, из паравојних формација из 90-те године, прерасле су 31. марта 1992. године у оружане снаге. Ми нисмо изазвали овај рат. Ми смо се бранили, а то показују ови датуми погибија. Кад видите споменике наших непријатеља, то је све 94-та, 95-та, година, а код нас све 92-га, 93-ћа. Ко је кога онда напао овдје? Само слиједом тих догађаја, ако неко жели истину и ако неко уђе у податке, може лако да види ко је овдје нападнут. Нападнут је српски народ. А зашто је нападнут? То је, ја бих рекао, био исконски циљ запада и западних сила. Циљ Аустроугарске је био да српско становништво исели из пограничног простора према Србији и насели појас са католичким и муслиманским живљем. Сјетимо се Другог свјетског рата, када је злогласна НДХ рекла „граница на Дрини и на Дунаву“. То је остао циљ и овог руководства муслиманског, а Декларација Алије Изетбеговића је исто била на тој основи и зато су први напади на становништво били баш у овом подручју Дрине, да нас одвоје од Србије. На њихову жалост нису успјели. Јесте да смо дали огромне жртве, али и како знате ви старији који сте учествовали овдје, Дрински корпус је посљедњи корпус који је формиран, нажалост. Да је формиран раније, вјероватно би ових злочина било мање“, истакао је, у свом говору, генерал Торбица наглашавајући да само јединство Срба с обје стране Дрине, гарантује очување Републике Српске и спречавање нових сукоба на овим просторима.
