У сусрет идеји о меморијалном комплексу Српским жртвама геноцида

(над нереализованим спомеником у Јасеновцу Вање Радауша)

 

пише: Славица ГАРОЊА

 

У књизи Револуционарно кипарство Југославије (Загреб, 1997, стр. 96-97), случајно сам наишла на (не)реализовану скицу споменика са конкурса за комплекс обележавања логора Јасеновац у креацији Вање Радауша, и остала задивљена уметничком визијом скулптуралне групе, која је као најречитији и најдостојанственији облик приказивала оно најбитније што се у Јасеновцу, првенствено српском народу догодило током Другог светског рата. Међутим, по свему судећи, та снажна уметничка и историјска порука није се могла изборити пред  тадашњом политичком вољом у минимализацији усташких злочина, не одабравши ово решење, већ се опредељујући за онај стилизовани, безлични и необавезујући цвет Богдана Богдановића – који је више у функцији скривања него откривања размера Зла које се догодило у Јасеновцу. И тада, као и сада, суштинска порука учитана у колективну меморију народа, није се официјено ни желела од стране политичких елита тадашње Југославије. У случају споменика Вање Радауша, који, колико је мени познато, од споменуте скице никада није ни реализован у споменички комплекс, можда је сада прилика и тренутак да се та уметничка, историјска и свакојака неправда исправи у најавама о изградњи спомен-комплекса на београдском Сајмишту, свим српским жртвама геноцида у Другом светском рату, односно, на Градини, у Републици Српској, која се и географски налази тачно преко пута бившег логора Јасеновац у данашњој Хрватској.

Укратко, идејно вајарско решење Вање Радауша на потресан уметнички начин приказује суштинску симболику логора Јасеновац: то је народ, пре свега српска, сеоска, крајишка популација, која је доживела дотад незапамћен геноцид, како у Јасеновцу, тој стожерној тачки читаве геноцидне политике Независне Државе Хрватске, тако и на читавом њеном тадашњем простору (који је обухватао и целу Босну и Херцеговину).

Овај вајарски комплекс је својом пластичношћу фокусиран на један карактеристичан и најтрагичан сегмент свеколиког нашег страдања – то је српски народ са Козаре, жене и деца, старци, који је у огромној мери постао трагична парадигма геноцида кроз офанзиву 1942, када је готово цела популација, која није избегла обруч, од детета у колевци до бака и дедова, отерана у логор Јасеновац и тамо ликвидирана на најбестијалнији начин (рачуна се да је око 80.000 становника са Козаре страдало, само те, 1942. године.) Треба напоменути да је у тим ратним операцијама истакнуту командну улогу имао и Курт Валдхајм, који је будућим геополитичким играма преживелог фашизма у облику неолибералног капитализма, постао и генерални секретар УН, без икада покренуте одговорности за његову нацистичку прошлост и геноцидну политику на тлу Југославије).

Стилизован и сведен на женске прилике у карактеристичној народној ношњи, у скупинама у којима препознајемо збег – ту трајну категорију српског битисања на Балкану, са доминирајућом мушком фигуром у шињелу као симболом отпора – погнутих глава и у тешкој атмосфери потмулости, не само једног фиксираног историјског тренутка, него сагледавања и свеколике (наше) судбине, иза свих тих прилика доминира зид, у коме су, попут Ђеле-куле, узидане бројне лобање, као симболички говор о метафизичком усуду тла, величини зла и бројности жртава на тлу на коме вековима обитава српски народ – са превише смрти у ранијим вековима, а нарочито у  20. веку. Стога предлажем да се приликом разматрања о оснивању Меморијала српским жртвама геноцида на београдском Старом Сајмишту, односно великог меморијалног комплекса у Градини, узме у обзир и ово изванредно вајарско решење Вање Радауша за спомен комплекс Јасеновац – настало давне 1952, а које је својевремено, у име перфидног затирања колеткивног памћења остало само у ретким скицама – и у овој споменутој књизи.

Свему овом додајем једну фусноту, која може прерасти у рукавац исте приче. Исте, 1942. године, око 1300 жена са децом са Козаре, дотерано је у српско село Слобоштину код Славонске Пожеге, у Западној Славонији, где су их 16. августа, Лубурићеве усташе умориле на најмонструознији начин, који до тада није виђен – побацавши их у пет околних бунара, дубљих од четрдесет метара. Комисија која је после 1945. године (након много перипетија и натезања, што се може и сада читати као недостатак политичке воље) ипак основана, приступила је вађању жртава и (уз аутентичне документарне снимке) набројала тачно 1368 жртава – 1165 са Козаре, и 203 Срба из околних села Пожешке котлине. Нашли су у кречу жену у загрљају са дететом (што је био иницијални уметнички мотив вајару Николи Кечанину за израду величанственог споменика мајке с дететом на том месту 1959), а прецизно се наводи да је међу жртвама било педесеторо деце, од шест месеци до 14 година. У бескрупулозном лицитирању бројем жртава у последње време, Слобоштина је једини пример о таксативно истраженом злочину (геноциду – где није било ни једне мушке жртве) и као таква треба да је опште познати пример.

Споменик Николе Кечанина у Слобоштини, који је, слично идејном решењу Вање Радауша, на ретко успешан уметнички начин (далеко од револуционарног егзалитизма), симболично представљао жену у аутентичној народној ношњи Западне Славоније, како с дететом у наручју стоји и показује прстом у бунар, је већ 1991. године, нажалост, међу првим срушен, и данас постоји само његово постоље (што сам и фотографисала 2012), а цео комплекс је, уз подрушку ЕУ, претворен у невину ЕКО-зону, са летњом манифестацијом „бундевијадом“ на месту страшног злочина. Сем остатака зидина православне цркве Светог Николаја из 1799. (спаљене на исти дан 16. августа 1942) и огромног вишевековног храста поред ње, пред којима се десио злочин и који су остали једини неми сведоци свега, данас нема ни спомена шта се ту стварно догодило.  Као опомена и памћење.

Овај текст нека буде прилог подршци идеји о оснивању Меморијала српским жртвама геноцида, са жељом да у њему на централном платоу нађе своје место и материјализовани споменик Вање Радауша. Да ова и многе непознате и неиспричане приче и документа буду полазиште за оснивање истоименог научно-истраживачког центра и Музеја на том месту. Неко ће се и данас цинично запитати чему све то, а ја могу само да одговорим: ходајући по свету, гледајући мирне и развијене земље и њихове културе које су несметано духовно и популацијски расле и развијале се, а пратећи тренутно успехе наших младих музичара, математичара, проналазача, спортиста, увек сам размишљала, колико смо биолошку масу изгубили само у 20. веку, колико угаслих талената који се никада нису развили, или просто, нису имали право на живот, као ни старији, да га заврше природном смрћу. И управо, стално подсећање на латентну опасност којој смо вековима изложени,  Зло које нам увек изнова прети тоталним уништењем, треба да буде смисао замишљеног Меморијала, кроз колективно сећање као сталну опомену, да се такве страшне ствари никада више не догоде и не понове. Укратко, имајући свест о својој прошлости, можемо као нација тек да осмислимо и своју стратегију за будућност.

Нема коментара

Напишите коментар