У Тишковцу, општина Грахово, откривен споменик устанку Срба Крајине против Отоманске империје

У мјесту Тишковац, општина Грахово, на Преобрaжење је откривен споменик устанку Срба Крајине против Отоманске империје. Овим је исправљена велика неправда према Србима овог краја поносних људи јер је устанак који је водио војвода Голуб Бабић, био скоро потпуно заборављен. Да у устанку није учествовао будући краљ Петар Карађорђевић под именом Петар Мркоњић још мање би се знало јер је историја у први план ставила устанак Херцеговаца у Невесињу познат као Невесињска пушка. Оно што устанак чини значајним је и изјашњавање вођа устанка о уједињењу Босне са Србијом.

Пјевачка група „Личка калдрма“ је ојкачом обиљежила почетак свечаности којој су присуствовали и замјеник предсједника СО Дрвар Драгољуб Бјелајац и Предраг Митић из конзулата Републике Србије у Дрвару. Предсједник Удружења (девет) крајишких општина Федерације БиХ Драган Дивјак се захвалио житељима мјесне заједнице Доњи Тишковац и Скупштини општине Грахово, коју је представљао предсједник СО Грахово Драган Прпа, на доприносу у остварењу идеје на којој се заједнички радило четири године.

-За овај споменик треба захвалити мјештанима Тишковца првенственио Борку Вукобрату и Урошу Вукобрату из оближњих Ресановаца који је покренуо инцијативу, водио Одбор Удружења и извео ствар до краја. Наш задатак је да поштујемо и цијенимо историју, културу и обичаје, рекао је Дивјак.

 

ОВДЈЕ СЕ ГАВРИЛО ОЈУНАЧИО ДА ПУЦА У ФЕРДИНАНДА

---

Урош Вукобрат, инжењер поријеклом из Ресановаца, који је радни вјек провео у Жељезницама Србије као један од директора, је истакао да је сан устаника било уједињење са Кнежевином Србијом:

-Наши преци прије 144 године дигли су устанак на који треба да смо поносни. Тај устанак је издала Аустрија. Потом моћници свјетски на Берлинском конгресу 1878. године дају Аустрији да влада нама и они су владали 40 година Босном. Нико тада није смио да говори или пише о том устанку. Краљ Петар, тада Петар Мркоњић, долазио је у Тишковац , тајно у воловским колима, сакривен у бурету и боравио код устаника. У том рату било је братства и јединства више него икада. Из Далмације, Лике, сви су подржавали устанак. То је било јединство за понос, али је Аустрија издала, пустила је Турке да би ударили са леђа, из Далмације, са Плавна. Тадашњи свјетски моћници нису дозволили да устанак успије и да будемо дио Србије. Био је то сан који су сањале генерације. Те заслуге наших предака су нешто о чему треба да говоримо, да говоримо о томе што је било овдје у Црним Потоцима, у Тишковцу. Гаврило Принцип чувајући овце на Обљу одакле је могао да види ова брда, гледао је стално овамо, у Црне Потоке, у залазак сунца и размишљао о томе шта се овдје, гдје данас стојимо, десило. Ојуначио се , убио је Фердинанда, избио је свјетски рат и уништено је аустријско царство а буна је уништила турско. Нама се стога свете и западњаци и источњаци.  Ми сада испаштамо, али ми не треба да бринемо, ми смо снага и има да опстанемо, а опстаћемо ако будемо цијенили оно што су наши преци чинили. Овај спомник смо подигли да се зна да су овдје ти Црни Потоци, да је овдје дигнут устанак и да је одавде то кренуло. Ја само потенцирам оно што је наше и да не смијемо да се тога устанка одричемо, већ треба да се поносимо што смо одавде и што смо такви и што смо то урадили. Живјела Тромеђа.

Историчар Ненад Урић био је као запосленик Историјског института у Београду разочаран тиме да је историјска наука потпуно избрисала чињеницу да су устаници прогласили уједињење са Србијом. Урић се извињавао што нема глас „снажан као што су имали устаници који су своје саборце могли дозвати на 200 метара“.

-Они су се дозивали гласом, али и трубом која се звала горија. Њеним звуком окупљали су се послије бојева, али и разгонили непријетаље. Голуб Бабић у почетку није био овдје присутан, био је у Загребу код Илије Гутеше гдје је прикупљао оружје. Требало је да добије 350 пушака. Тај поход на Беговску кулу у Тишковцу предводио је његов брат Миле. Био је крупан, јак, угледан. Као омиљеног, великог човјека звали су га Милинџа. Послије Првог српског устанка када је наговјештена слобода српског народа било је више устанака. Мора се рећи да је моторна снага увијек била Херцеговина. Тако је било и у овом устанку . Због чега је то тако? Они су се много темељније спремали. Прво, код њих се много теже живело и они су упорно настојали да се ослободе и велике су жртве полагали. Друго, велика је предност што су могли да се ослањају на Црну Гору, рекао је Урић.

 

НИКАДА ТЕ НИСАМ ВИДИО, АЛИ ТЕ ПОЗНАМ ГОСПОДАРУ

---

Урић је испричао како је почео устанак.

–Овај крај је био доста насељен , како се то може видјети из турских пописа. Тај социјални моменат је био кључан код свих тих устанака осим те тежње за слободом. Када Голуб Бабић долази из Србије гдје се био склонио послије Дољанске буне, и овде од једног од имућнијих сељака, Јована Шкундрића као најугледнијег у селу, тражио да он подигне устанак, овај то одбија. Рекао је: тек сам се оженио, очекујем дијете. Али назвао је Бабића господарем, иако га дотада никада није видио. У то вријеме само Милоша и Карађорђа су тако звали. Познаш ли ме Јово, питао је Бабић, а овај је одговорио: Никада те нисам видио, али те познам, господару. Одкуда тај углед ја из свега што сам прочитао нисам могао да сазнам. То је једна страна приче. Друга је да су сами Турци послије устанка у Херцеговини у јулу, осјећали да овде долази до комешања. Да ће бити устанак нису крили ни у Србији, ни Срби из Војводине ни ови овдје. Некако је нарадикалнија била новосадска „Застава“ која је писала да ће на Преображење доћи до општег устанка у Босни. Турци су то пратили и почели да хапсе по селима и зато је устанак избио прије времена. Због тога је много људи страдалао. Значи, нисмо били дипломате, нисмо скривали намјере. Буне су успјешне само када изненадиш противника.

 

ГРЧКА, РУМУНИЈА И БУГАРСКА НЕЋЕ ПРОТИВ ТУРСКЕ

---

Србија је била та нада да устанак може успјети. Србија је не само своји постојањем као аутономна кнежевина него и својим дјеловањем настојала да помогне ослобођење српског народа.

– Дуга је прича зашто устанак није могао успјети. Реч је о односу међу великим силама и Србија је знала те околности. Јован Ристић, тада министар спољних послова је говорио: Нисмо сигурни да можемо сада побједити Турску, али ако изостанемо сада, изгубићемо повјерење срског народа у тим крајевима. Србија је покушвала много пута да обнови савез из времена кнеза Михајла Обреновића са Грчком, Руминијом Бугарском, али није упјела. Непосредно пред рат склопила је савез са Црном Гором.

Дакле, Ристић је рачунао да може да се подигне око 15.000 људи. Могло је и више, али није их било јер није било оружја. Када су Срби напали Петровац, на стотине младића је чекало да добију оружје. Нестало је и муниције. На овом простору осим Тишковца устаници су ослободили Грахово као највеће место на овом простору, али нису Кључ, Петровац, Ливно. Штаб устанка био је у овде у Црним потоцима. Голуб је рекао: ја сам дошао да ослободим све од Бихаћа до Ливна.

 

ПРОГЛАС О УЈЕДИЊЕЊУ БОСНЕ СА СРБИЈОМ

---

Устаници су у марту 1876. имали су највећу територију, али већ слиједећег мјесеца су потиснути у планинске крајеве, потом је ушла Србија у рат са Турском, али није било довољно наоружања, муниције, хране. Главни одбор је био у Новој Градишци гдје је био Васо Видовић, а овамо је био у име одбора био Спасоје Бабић.

-Крајем јула Симо Билбија и још неки устаници са подручја Баније послали су писмо Васи Видовићу тражећи помоћ за избјеглице. Он одговара да је Србија у рату и да нема ко да шаље. Видовић објашњава да кнез Милан има 150.000 војске и да мора то да одржава. Одговор Билбијаже све говори: Па и ми смо његова војска. То показује велику везаност овог краја за Србију. Проглас о уједињењу Босне са Србијом у исто вријеме када су Херцеговци прогласили уједињење са Црном Гором први је потписао Голуб Бабић. Они нису могли због борби да одрже скупштину која би се о томе изјаснила па је око 30 истакнутих Срба из овог краја потписало тај проглас о уједињењу. Писао сам чланак за Зборник САНУ о БиХ и питао многе о томе. Нико ништа не зна, то је чињеница која је потпуно заборављена. Знам да је то немогуће, немогуће је било за оне просторе који су уз Србију, а камоли овде на далекој Тромеђи. Али то је била воља народа.

У најбољем периоду када је из Србије послат пуковник Милета Деспотовић. Њему је 4. августа 1976. године Голуб Бабић предао команду над устаницима којих је било око 3.000. Међутим преко јадранске луке Клек, помоћ Турцима шаље Цариград. Стижу башибозуци наоружани острагушама пушкма.Српска војска је имала пуњење сприједа, а већ у то вријеме било је пушака које су могле по пет метака да испале. Априла 1877. Руси улазе у рат са Турцима што нагло поправља положај устаника. Црни потоци били су неосвојиви, али Аустријанци пропуштају Турке да ударе са леђа. Другачије није могло јер је Војна крајина била велика потпора устаницима. Тачно годину дана након доласка пуковника Деспотовића, 4. августа 1877. пропао је устанак. Мање групе наставиле су отпор скривајући се у планинама.

-Из Србије, која је била врло исцрпљена ратом, савјет је био да се да се не гине, да се устаници умире. То треба разумјети јер је пред крај рата турска војска била двоструко већа. Устаници, међутим, нису то потпуно поштовали, закључио је Урић.

Драган Башовић