У Удбини није лако опстати, али без ње је тешко живети

Удбина је место у централној Лици, смештено негде на пола пута између Загреба и Сплита. Данас у њој живи између седам и осам стотина становника, док је на подручју читаве општине, бар према подацима са последњег пописа, тај број већи за још три до четири стотине. Површина саме општине износи око седам стотина квадратних километара па заменик начелника Удбине Милан Узелац, често воли истаћи да је то веће и од површине седам европских земаља.

– Када ме питају: “Како то, Милане?“, онда им ја набројим Сан Марино, Ватикан, Гибралтар, Кнежевину Монако, Малту, Лихтенштајн и Андору, а ето, нажалост, имамо свега око хиљаду и две стотине становника – тврди Узелац.

До пре неких осам деценија, овај део Лике имао је неупоредиво више становника него данас, а после Другог светског рата започео је демографски суноврат личких села.

– Пре Другог светског рата, подручје Удбине имало је преко двадесет хиљада становника што је, из са данашње перспективе, готово незамисливо. Други светски рат је учинио своје, колонизација своје, економске миграције своје па је пре овог последњег рата овде остало око 4.600 становника од чега су 4.300 чинили Срби, а три стотине Хрвати. Данас нас је, ако гледамо однос становништва, овде пола-пола, а ако гледамо бројност онда волим истаћи како је ово само показатељ да нико није у предности и да смо сви изгубили. Четири године више од једног века, после Косовског боја, овде се десила чувена Крбавска битка током које је турска војска заустављена на путу до Беча – само су неке од значајних чињеница са којима нас упознаје заменик начелника Удбине.

Удбина и села око ње данас су готово пуста. Ни трага од некадашњег живота, али га још увек има тек толико да би се могло рећи да је удбински крај још увек на мапи живота.

– Народа нема и из године у годину га је све мање, а то је оно што нам је основни и најважнији проблем. Што се економског стања тиче, ту можемо рећи да је ситуација солидна. Ово што нас има, опет нађе каквог-таквог посла. Када сам, пре двадесетак година, завршавао Основну школу, њу је похађало тада око четири стотине ђака, док их је данас, у тој истој школи, свега седамдесетак. Узевши у обзир чињеницу да радим у локалној самоуправи, сулудо би било да сам песимиста, а желим се бавити тиме овде. Оптимиста сам по питању могућности развоја овог краја и то у областима пољопривредне и дрвне индустрије, сеоског и ловног туризма, али и области обновљивих извора енергије – истиче Узелац додајући како не треба занемарити чињеницу да се ради о огромним пространствима, површинама богате и родне земље, потенцијалима који се све мање користе само зато што нема људи, нема оних који су спремни на рад и одрицање када се ради о руралним крајевима.

Носталгија и покретач и кочница

Лика је и даље симбол за незагађеност, чист ваздух и питке реке, шуме и све оно што такви ресурси са собом носе. Иако је и сам припадник неке млађе генерације, нарочито ако се узме у обзир старосна доб повратника у Лику, и Узелца су родном крају вратили сентимент, љубав према дедовини и све оно што данас поносно истиче као предност живота у свом крају. Ту се оженио, створио породицу, и заједно са супругом и две ћеркице настоји бити пример другима да и у Удбини човек може створити све услове за живот, само ако је воље, жеље и љубави, волећи своје и поштујући туђе. Но, и поред тога, разуме и оне који су свој живот засновали далеко од Лике и тешко да могу и размишљати о повратку.

– Неко ко је све ове године у Београду, Новом Саду или било где друго у Србији или свету, тешко би се сада прилагодио и навикао на ове наше услове, начин живота. Мени је, и као човеку и као родитељу, то сасвим јасно и разумљиво, из много разлога. Првенствено због неког сигурног посла, школовања деце, незахвално је било коме говорити да је добро или за њега боље да се врати овамо – искрено ће Узелац.

У родну Удбину, заједно са супругом, пре петнаест година вратила се и Татјана Чанковић. Данас ради у општини, живи тамо где је одрасла, где је први пут угледала Сунце. На питање шта њој значи Удбина одговара једноставно.

– Ја сам Удбињанка, рођена сам овде. Значила ми је одувек, а данас, што сам старија, значи ми све више. Овде су моји корени, овде ми је дедовина. Пре повратка живели смо на југу Србије, близу Пирота, потом у Београду, и не могу рећи да није било дилеме при одлуци о повратку. Најискреније да вам признам, супруг и ја немамо децу па је то можда превагнуло. Да смо имали децу, верујем да би о тој одлуци више размишљали и не знам како би било. Нисмо се најбоље снашли ни у Србији, у смислу да смо нешто стекли, па је и то била нека олакшавајућа околност у корист повратка. По повратку овамо, супруг је добио посао у Шумарији, а чим имате посао, онда је то опет другачије- своје искрене дилеме и одлуке одаје Тања.

Никада није била спорна ни жеља ни потреба да опет, бар на тренутак, угледају врхове Пљешевице, Озеблина, прошетају знаним улицама Удбине, али их је, баш као и многе тада или касније, тај рационални моменат размишљања стављао у тежак положај и дилеме. Носталгија уме бити и покретач, али и кочница на животном путу човека, а носталгијом су били обојени готово сви Тањини дани далеко од Удбине.

– Тешко је било поредити леп живот који смо имали овде пре рата, са оним у избеглиштву који се не може назвати лепим. Свака помисао на Удбину далеко од Удбине била је и лепа и болна истовремено. Али опет, не може се живети само од успомена и љубави, зато не могу рећи да није било искушења, животних ситуација када се човек преиспитује, када сам себе пита да ли је урадио праву ствар, када се чак и покаје због одлуке о повратку – признаје Тања.

И она је, баш као и многи, често размишљала о томе да би се требало макнути што даље од Балкана, даље од онога што су ратови за собом оставили, даље од мржње, ратова, неимаштине, даље од готово свакодневне борбе за најосновнија права, доказивања и сличних ствари које прерасту у суморну свакодневицу. Можда би је, каже, и у некој другој земљи мучила носталгија, али би се лакше суочавала са другим од набројаних ситуација, проблема. Но, све у свему, ипак на крају каже да није зажалила што је данас ту где јесте, што ради са својим људима и са задовољством брине о очувању традиције и културе свог народа и својих предака.

Памтећи прошло живе за будуће

У Удбини активно делује Српско културно друштво „Просвјета“ које Тања са љубављу води. Њен, али и свих чланова Друштва, труд, љубав и ентузијазам препознати су и ван оквира Лике, тако да ово српско просветно друштво окупља преостале удбинске Србе, чувајући од заборава традицију личких Срба.

Један од најважнијих циљева удбинске „Просвјете“ огледа се у преношењу народног богатства на најмлађе, како се спона са традицијом предака не би изгубила у времену које поништава сваку различитост.

– Наш пододбор активан је шеснаест година и у оквиру њега имамо мешовиту певачку групу, а однедавно, и млађу фолклорну групу. Имамо и етно секцију која ради на прикупљању старих, употребних предмета Лике, али и рецитаторску и драмску секцију са којима радимо кореографије старих личких обичаја. Сви заједно трудимо се оживети старе обичаје, ношње, диван-говор, певање, и све оно што је слика некадашњег живота народа у Лици. Учествујемо на готово свим верским манифестацијама у Лици, Далмацији, где год нас позову, али и бројним фолклорним манифестацијама у региону па и шире – појашњава Тања.

Да ништа више у Лици није као пре, па чак ни зиме, које су данас блаже него у минулим временима, кажу нам Удбињани. Но ипак, ни Татјана ни Милан не намеравају никуд из своје Лике, из Удбине.

Прелепи крајолици данас готово пустих села буде наду да ће живота, незнано како, бити и даље, јер се одувек говорило да „Лика сав свет насели, а себе не расели“. Живеће Удбина, кажу, макар у срцима Личана ма где се данас налазили, да бар кроз причу оживе минула времена, али и људе којих више нема. У томе је ваљда усуд српског постојања – да памтећи прошло живе за будуће, за оно што ће тек доћи. И кад мине све, остаће гробови да ћутањем причају о овдашњим Србима, да су били и трајали, упркос свима и свему.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Текст преузет: srbi.hr