Удружење Дурмитораца организовало академију поводом уписа пјевања уз гусле у УНЕСКО
Слијепе очи српског гуслара – најдубље јаме српског памћења
Академија У част гусала које је организовало Удружење Дурмитораца у Београду 12. јануара 2017. године у Академији 28 поводом уписа пјевања уз гусле на репрезентативну листу нематеријалног културног наслијеђа Унеско изазвала је велико интерeсовање, па је извођење српских гуслара пратило око 300 људи.
Програм је почео са женском пјевачком групом Дурмиторке (Рајка Поповић,Тања Пејовић и Сташа Копривица), са њима је о Дурмитору пјевао већи дио публике. Након њих на бину је изашао гуслар Љубомир Павловић, а потом су се ређали гуслари Никола Јекнић, Ђорђије Тановић, Батрић Јокановић, Чедомир Чавић, Славко Јекнић и Бошко Вујачић.
Специјални гости су били проф. др Јово Радош предсједник Савеза гуслара Србије, Данка Лајић Михајловић, а међу почасним гостима је био предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије Миодраг Линта.
Јуначки и људски разговор
У својим обраћањима публици надахнути водитељ програма Жељко Чуровић је истакао да су „слијепе очи српских гуслара најдубље јаме српског памћења“.
Предсједник Савеза гуслара Србије проф. др Јово Радош поручио је окупљенима да не дозволе да изблиједи наша љубав према старини и према великим српским јунацима.
– Гусле су увијек биле јуначки и људски разговор. Свако ко слуша гусле запитаће се са чим ћемо изаћи пред Милоша и друге српске витезове – рекао је предсједник Савеза гуслара Србије проф. др Јово Радош који је на крају своје бесједе цитирао и великог владику Николаја Велимировића „држите вјеру, слогу и поштење – у томе је Србину спасење“.
Др Данка Лајић Михајловић: Манипулисање идентитетом
Прва у тиму који је припремао документацију за упис пјевања уз гусле на Унескову листу свакако је етномузиколог др Дaнка Лајић Михајловић, виши научни сарадник Музиколошког института САНУ. Поријеклом је из Лике, па се у својој бесједи, између осталог, осврнула и на полемику која је окупирала јавност, чије су гусле!?
– Међу публиком је већина оних родом са Дурмитора који су суштински важни за саму номинацију, јер пјевање уз гусле представља важан дио културног идентитета. Управо тај осјећај, ваше поштовање према гуслама, па и масовност присуства вечерашњем програму свједочи да гусле чувају не само гуслари, већ и сама публика – рекла је Данка Лајић Михајловић.
Она је рекла да су одмах послије номинације пристигле критике из Републике Српске и Црне Горе зашто они нису уписани у номинацију.
– Најлакше је манипулисати људима преко појма идентитет, који се данас тумачи тако да се свако од нас легитимно идентификује вишеструко. Рођени сте под Дурмитором, живот провели у Београду, имате пасош Републике Србије, самим тим имате више својих идентитета – рекла је Данка Лајић Михајловић. Она је нагласила да је упис на Унескову листу донио Србији велику дозу поноса и захвалила се гусларима што чувају српску традицију.
Водитељ Жељко Чуровић је истакао да су гуслари чували Косовски завјет у свим временима и никада нису престали да пјевају о српској слави, слободи и издаји. Чували су нешто што је невидљиво, али дубоко уткано у сваког Србина.
ВУЈАЧИЋ: Савршенство је у једноставности
Најчувенијег гуслара данашњице Бошка Вујачића питали смо да открије рецепт за савршено извођење пјевања уз гусле.
– Гусле су својом структуром доведене до потпуне једноставности, значи до савршенства. Епска пјесма је најозбиљније и најсавршеније штиво које је написано на нашем народном језику. Она изгледа једноставна, а заправо то је савршена и потпуно довршена драма. Ухватити се у коштац са тим и то на правилан и увјерљив начин интерпретирати, није лако. Али ту се не треба много водити за неким музичким вјештинама. Централна ствар је разумјети текст и на прави, драмски начин га саопштити – рекао нам је Бошко Вујачић и додао како су велике поруке скривене у једноставности.
У епској поезији имамо много универзалних стихова, које можемо да тумачимо и у садашњем времену. Са тим се сложио Бошко Вујачић и навео нам примјер који поткрепљује ту чињеницу.
– Постоји пјесма Свеци благо дијеле у којој се говори како Блажена Марија плаче и говори Светом Илији како се враћа из земље Инђије, земље проклете. Знамо да су наши преци ишли у два наврата према Индији и враћали се. Оно што је актуелно из те пјесме данас, и биће увијек, је владавина безакоња. Млађи не поштују старије, дјеца не слушају родитеље, родитељи образ погазили, кум ћера кума на судове, па сакупља лажљиве свједоке, брат на мегдан изазива брата, ђевер снахи о срамоти ради… Морални кодекс и однос у породици увијек је актуелан – рекао је Бошко Вујачић и нагласио да увијек можемо наћи кривца у систему образовања, али да свако појединачно мора да чува гусле од заборава.
Породична традиција
Једна од асоцијација на народну књижевност односно епску поезију и гусле је да се преноси са кољена на кољено што данас свакако није лако. Старији су незаинтересовани за овај свети инструмент, а камоли млађи. Ипак, гуслар Славко Јекнић успио је да своју љубав према гуслама пренесе и на сина Николу.
– Гусле су биле присутне стално у нашој кући, тако да је и моја жеља била да наставим ту породичну традицију. Борио сам се кроз читаво моје одрастање, школовање, да утичем на околину, већина није схватила значај самих гусала и епске поезије – рекао нам је гуслар Никола Јекнић.
– Не кажу џабе „манастири и криво гудало то је српску вјеру сачувало“. Гусле су живи свједок бурне српске историје – рекао је Никола и додао да гуслари морају да се потруде да на прави начин прикажу гусле данашњој публици и омладини, а у томе би веома значајна била помоћ медија и саме државе.
Славко Јекнић: Народна поезија је наша лична карта
Народни гуслар Славко Јекнић је и професор предмета Гусле у музичкој школи Мокрањац у Београду.
– Народна епска поезија је наша лична карта, са њом су Срби кроз вјекове имали своју визију борбе за опстанак, борбе за очување свог српског идентитета. У данашњем времену епска поезија је приказ живота и традиције наших славних предака, а са друге стране то је показатељ колики је идеал слобода и како се за њу треба борити – рекао је гуслар Славко Јекнић.
Универзални стихови настајали су у тешким временима, када су народу били потребни градација и хипербола, храбри јунаци који су били спремни на све да би издржали.
– У најтежим временима гусле су храбриле Србина да опстане, да не поклекне. Зато су их и забрањивали сви страни завојевачи који су били на овим просторима јер су жељели на тај начин да убију дух слободе о којем пјева народна епска поезије – рекао је гуслар Славко Јекнић и додаo како је потребно да Министарство културе и сви који се баве традицијом подрже гусле и гусларе.
Око 300 посјетилаца сваког гуслара испратили су громогласним аплаузом. Публици су се представила и даровита браћа Дамјан и Јанко Војводић.
Сви су уживали у предивном гласу етно појца Сташе Копривице, која је отпјевала Вилу са Кошара.
Удружење Дурмитораца је потом поклонило гусле др Данки Лајић Михајловић исказујући захвалност за труд који је уложила на очувању гусларске традиције.
Инцидент на крају програма
Сјену на овај догађај направио је предсједник Националног савета црногорске националне мањине у Београду Драгољуб Маловић. Наиме, у тренутку када су сви учесници изашли на сцену да би отпјевали заједничку пјесму, он се попео на бину и рекао да је овај савет финансијски помогао одржавање академије. И док су га збуљено посматрали и организатори и публика, Маловић је упутио захвалност Амбасади Црне Горе. Публика је гласно негодовала и не желећи даље да слуша његово излагање журно и жучно су напустили салу.
Велики труд у организацију ове свечаности уложили су Мирчета Јокановић и Рајка Поповић, заједно са осталим члановима Удружења Дурмитораца. Они су за Српско коло Маловићеве наводе негирали и истакли да је његово обраћање било ван протокола.
У холу Академије 28 могле су се купити књига Славка Јекнића Гусле наше свете, као и његов цд, и књиге Жељка Чуровића Анђелија (збирка приповједака) и најновији роман Црвена Гора. Посебну радост изазвао је и нови број часописа Гусле који издаје Савез гуслара Србије, а који је изашао након паузе дуже од годину дана.
Новинар Српског Кола
Драгана Бокун
Фото: Драгана Бокун и Драгослав Михаиловић
