Уочи Петровдана у походе Сребреници и Братунцу: Није свачија крв једнако скупа
Ево ме уочи Петровдана у Братунцу и Сребреници. Долазим као раб Божји, памтећи да смо сви праунуци праведног Ноја, на арапском Нуха. А тек ми у Босни и Херцеговини јуче се раздвојисмо од истог оца и једне матере. Но иако смо сродни, нисмо више исто!
Гријеси издаје и лажи удаљили су нас толико да нас само прескупа роса покајања може приближити и опрати. А покајање је пресвета капља којом се може откупити цијели свијет. Ништа није толико скупо као та зера душе, а на васцијелом дуњалуку нема је ни колико најмање тамјаново зрно.
Цијело Подриње је велика и страшна гробница српског народа (и муслиманског), а Дрина му је посмртни покров и узглавље. Но добро је да смрт има своју тежину на тасовима истине и правде! Није пред Богом исто погинути праведан на свом прагу и у крви огрезао бјежећи од правде са туђег прага.
Страдање почело за вријеме Аустро-угарске
Систематско убијање и геноцид над Србима у Подрињу започела је још Аусто-угарска са планом да „дрински тампон” раздвоји српски народ Босне и Србије. Српско сеоско становништво је расељавано, а у села низ Дрину довођени су муслимани, римо-католици, чак је постојао пројекат колонизације Подриња њемачким народом. Послије Видовданског атентата започели су систематски покољи и затирање Срба у том крају. Усташе и СС одреди Ханџар дивизије у Другом свјетском рату поклали су више од 6.000 Срба у Братунцу и Сребреници (жена, дјеце, стараца).
Комунисти су све то заташкали и забранили сваки помен.
Они који су научили клати, силовати и пљачкати, а за злочин остати некажњени, већ бити и награђени, са почетком задњег рата 1992. године почели су исто оно што и њихови стари.
Више од 50 српских села око Сребренице поклано је голим ножем, спаљено и опљачкано. До краја рата око 150 у средњем Подрињу. Свака ухваћена жена и дјевојка је силована, резане су јој груди, а онда би је заклали. Силоване су и старице од 70 година и незреле дјевојчице. Командант Сребренице Орић основао је логор за Србе у Сребреници, а ту су довођене трудне жене, бебе од 3 мјесеца и дјеца од десетак година. Они који су живи изашли из сребреничких логора већ знају шта је то пакао. Жене су испијале хемијску киселину само да што прије прекрате муке. Мушкарци су остали намучени инвалиди.
Суза анђела
На Петровданском помену изгинулим Србима у Братунцу и Сребреници нема свјетске клике, западних амбасадора, бројних страних камера и великих ТВ сервиса, живих укључења у сателитски програм, аналитичара, НВО-бораца за демократију…
Ту је само српски народ, званичници, понека телевизијa из Републике Српске, једна камера из Србије. И руски амбасадор Петар Иванцов. У Подрињу је страдало око 3.500 Срба, а по евиденцији Центра за истраживање ратних злочина, на ужем подручју убијена су 2.482 српска цивила.
Седамдесет двоје српске дјеце је свирепо убијено, а више од 300 их је рањено.
Обиљежавање страдања Срба у средњем Подрињу организовао је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.
Предсједник Републике Српске Милорад Додик у Братунцу одао пошту српским жртвама средњег Подриња
Ово је био час достојанства, самоће са својим болом, тишине и погледа у гроб и небо. Срби су на то свикли.
У оквиру Петровданског помена у Сребреници је промовисано историјско дјело Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату, које је уредио историчар Предраг Лозо, а издао Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
У братуначком Дому културе приказан је документарни филма Суза анђела, посвећен дванаестогодишњем дјечаку Слободану Стојановићу из околине Зворника, а који је 1992. године звјерски убијен од Орићеве паравојске. Послије филма мук, сузе и бол. Али нико о овоме не пише, рекли су да то није геноцид…
Ко ће ожалити мајку Десу и угашену породицу Стојановић из Каменице код Зворника?!
Мајка Десанка Стојановић пресвисла је од болова за дјететом. Камера није забиљежила ништа библијски потресније као њене сузе и јауке док каменује муслимански транспорт ка Сребреници. Потом је туга убила и оца Илију. Остала је само њихова кћер, која је удата и данас има породицу.
Гроб дјетета мученика Слободана Стојановића и његових неутјешених родитеља данас је на српском сеоском гробљу у Дрињачи.
Насерова миљеница у рату Елфета Весели, Шиптарка која је заклала 12-годишње дијете, а која је иначе вољела нож, до данас није осуђена. Ове године је слободни Насер Орић предводио тзв. Марш мира ка Сребреници…
Није свачија крв једнако скупа. Нечија се пролива као вода у Дрину, а друга се наплати као џенетско вино!
ПИШЕ: Горан Лучић
