Уручена плакета „Владимир Матијевић“ Милошу Кордићу за животно дјело у области књижевности и српског језика
Милошу Кордићу уручена је, у суботу, 10. марта, на Међународном сајму књига у Новом Саду, плакета „Владимир Матијевић“ коју му је додјелило Удружење „Крајишки привредник“ за животно дјело у области књижевности и српског језика.
На штанду Културно-историјског центра из Београда, пред већим бројем окупљених Банијаца и других Крајишника, плакету је Кордићу уручио др Момчило Суботић, члан жирија који је предложио а Управни одбор усвојио приједлог и донио одлуку да се ово новоустановљено признање додјели Кордићу.
Прије уручења плакете, попратни текст одлуке о додјели плакете прочитала је Марија Божић, члан жирија, иначе представник Удружења, док се ширим образложењем поводом овог признања књижевнику Кордићу присутнима обратио пјесник Милош Бајић, трећи члан жирија, Кордићев Банијац и добри познавалац његовог књижевног рада.
Бајић је подсетио на животни и радни Кордићев пут, подсетио на почетке његовог бављења писањем, као и на остало што је Кордић радио у областима просвјете, културе, књижевности, новинарства…
Посебно је Бајић истакао период почетака Кордићевог радног вијека у Основној школи „ВИИ банијска бригада“ у Меченчанима, гдје је основао и водио литерарну групу чији су радови објављивани у листовима широм ондашње Југославије. Да би из тог рада произашла и прва књига поезије његових ученика под насловом „Зрно сунца“.
Бајић је затим говорио и о оном периоду, најдужем радном, који је Кордић провео у Металуршком комбинату Жељазара Сисак, гдје је један од покретача и оснивача познатих југословенских културних манифестација – Колоније ликовних умјетника и Књижевне награде Жељезаре Сисак. Такође је истакао и његов рад у сисачком листу за дјецу Курир, чији је, од 1969. године (лист је покренут 1968. године), један од уредника, па затим више година и главни и одговрни уредник.
Надаље, Милош Бајић је рекао како Кордић „окупља књижевнике с простора бивше државе, поготово са своје Баније, чији језик и данас љубоморно чува. Треба истаћи Милошеву посебну опсједнутост Банијом, на којој готово да нема села и града које није посјетио. Писао је о великом страдању свог народа у Другом свјетском рату… Обилазио је стратишта: од Јасеновца, Бајић јама, Грабовца, глинске цркве… писао о злочинима како не би пали у заборав.“
Затим је Бајић говорио и о ономе што се дешавало Кордићу, и не само њему, од 1991. године, као и животу у избјеглиштву, у Београду.
Милош Кордић награда „Сваки човјек који упозна Милоша Кордића“, рекао је, између осталог, при крају своје ријечи Милош Бајић, „упознаће истинску добродушност, раздраганог говорника, визионара, човјека који зна да саслуша, савјетима помогне… Човјека који и даље на нашу радост, на радост својих поштовалаца и читалаца још и данас ствара…“
Уз ријечи захвалности Крајишком привреднику, његовом предсједнику Мирку Радаковићу и члановима жирија, Милош Кордић је рекао: „За ‘Привредник’Владимира Матијевића чуо сам у основној школи. Затим нешто од свог оца, па сам о њему читао у Просвјети, листу Српског културног друштва Просвјета, али највише сам сазнао од оних који су као пука крајишка сиротиња прошли ту хуману стазу учења и заната и живота. Неке сам и познавао. Код неких сам долазио, посјећивао их по својој Комоговини, по Банији, и знатижељно посматрао како раде, како делају њихове руке. Као руке, на примјер, Привредниковог питомца, колара Илије Дмитровића, који је занат изучио у Зрењанину… кад његове наоко грубе руке њежно, као руке вајара, обликују од златне боје багремовог дрвета палчеве за точкове запрежних кола. Као руке ковача Миће Кордића кад до најјачег сунчевог усијања, дувајући мијехом жар, доводе комад гвожђа који затим кују, а онда га потапају у воду. Па ме и данас прати звук тог додира врелог гвожђа и воде као једно од најљепших шиштања које сам икад и игдје чуо. Па руке трговца у Томићевој текстилној радњи у Петрињи кад пребацују балу платна па је одмотавају и мјере на оном дрвеном метру што му стоји на пулту испред њега и кад непогрешиво и неухватљивом брзином ножицама режу тканину с једног краја на други. Па руке зидара, столара, кројача, обућара…
Биле су то руке међу небројеним рукама сиротиње српске која се окупљала у ‘Привредниковом’ центру Владимира Матијевића у Београду. Владимира Матијевића, једнога од највеличанственијих хуманиста и добротвора у историји и тада баш расејаног, сеобног српског народа. Господина Матијевића који се са два детаља веже и за нашу Банију: први детаљ – сестричину његову оженио је Б. П., изучени, угледни трговац из Двора на Уни, а свадба је у Двору, пише лист Политика 1936. године, била величанствена; други детаљ – Владимир Матијевић био је ђак нашег Банијца, проте Николе Беговића, рођеног у Беговићима, великог борца за права свог народа, еликог хуманисте, књижевника… који му је предавао вјеронаук и имао велики утицај на њега.
Стизали су у Београд дјечаци из Лике, са Кордуна и Баније, из Босанске Крајине, Херцеговине, Црне Горе, Шумадије, јужне Србије… и нема откуд нису. И одлазили у Зрењанин, Смедерево, Панчево, Вршац, Пожаревац, остајали у Београду… и нема куд нису и гдје нису.
И моји, са Баније: Васиљ Грмуша из Бојне, Петар Добрић из Равног Рашћа, Ђуро Илибашић из Драшковца, Никола Јекић из Банског Грабовца, Љубан Ловрић из Јавнице, Симо Љубишић из Горње Ступнице, Милан Чубрић из Великог Градца и многи, многи други. Учили, изучили и постајали и мајстори и људи…
Радећи са ријечима“, наставио је Кордић, „откривајући их, читав дио свог живота посвећеног радосним мукама писања, настојао сам да их, те ријечи, како сам знао и умио провлачим кроз стихове и реченице као ткаља своје нити, а све у страху да их не покида, у страху да их не покидам. Покушавао сам да их бар малко узлатим у ону боју као колар онај свој палац од златног багрема, да их свијам као ковач гвожђе, као други мајстори који су тако чинили…
И само да кажем да је Удружење ‘Крајишки привредник’ Београд преузело на себе дио оног свјетла којим је ту нашу сиротињу освјетљавао и просвјетљавао бесмртни Владимир Матијевић са својим ‘Привредником’. Свјетла које и данас свијетли… Да је Удружење преузело дакле онај дио оног свјетла којим је почело да заиста свијетли и књигама нашим, књигама своје крајишке сиротиње, коју окупља на овим светим мјестима, на овим бескрајним морима књиге“, казао је Милош Кордић.
Представљање књиге „Мемоари писаће машине“ Симе Шуице и уручење плакете „Владимир Матијевић“ Милошу Кордићу, а та два догађаја одржана су једно послије другог код штанда Крајишког центра, уљепшале су изворне пјесме Женске пјевачке групе „Банијаца“ из Београда.
Овдје се, на крају, мора истаћи оно што већ неколико година ради Јовица Црнојевић, који је некад живио и радио у Суњи, а иначе је поријеклом из Крчева, близу Суње, а сада живи у Сремским Карловцима – господин Црнојевић на крају сваке од ових књижевних манифестација части своје Банијце својим домаћим производима: и месним и крвним кобасицама, сланином, погачама и непревазиђеном ракијом коју припрема на свом фрушкогорском имању. И још да додамо да је неколико литара своје ракије на овај скуп донио и некадашњи Дворчанин Бранко Маодуш, који живи у Сремској Каменици.
Па је прича Банијаца, који су живјели у Глини, Двору на Уни, Петрињи, Костајници, Бојни, Банском Грабовцу, Сиску, Јаворњу… а сада у Новом Саду, Сремској Камници, Каћу, Футогу… још дуго текла простором хале књиге Новосадског сајма.
Извор: Ј. Липар
