Ускочко и соколско гнездо на Уни

На железничкој прузи Београд – Загреб одваја се од Суње пруга за Бања Луку. Прешавши мост на Уни код Добрљина у Босанској Крајини – још пре него што се укаже Босански Нови на саставу двеју река Уне и Сане – свраћа пажњу свакога путника, кад гледа преко Уне, лепа варошица на једној тераси језерске пластике, сва у зеленилу као да је у дивном парку. Од грађевина се истичу две цркве православна и римокатоличка и „Дом Петра Мркоњића“. То је среска варошица Двор на Уни за кога је Петар Кочић, 1907 кад је свратио у њега и посматрао у њему снажан и полетан националан рад, рекао да је право „ускочко гнездо“, и по саставу самог становништва и по његовој борбености.

У Босанском Новом излази се из воза па се пређе преко моста на реци Сани и кроз варош Нови, а затим преко моста на Уни који се прелаз звао „Брод Зрињски“. На њему су Турци, 1482, били хаметом потучени у дводневној бици и отео им све робље, преко 20.000, које је било заробљено у Корушкој. Идући два три километра од Новог стигне се у Двор.

 

Постанак варошице


Ђурђевдан у Двору 1932. године

Двор, сада варошко насеље и среска варошица Дворског среза, пре се звала „Подови“, према свое терасастом положају изнад већег поља које се у старини звало „Зрињско Поље“. Венац планинских висова званих Зрињска Гора завршава се терасом на којој је Двор. Дућани трговачки и занатске радње су око пута који води низ Уну до Хрватске Костајнице, а на узвисини су обе цркве, среска државна здања у коме су сва надлештва. Истиче се импозантна палата са натписом „Просветни Дом Петра Мркоњића“, у парку названом иза рата „Усташки Парк“ у вези са домом Петра Мркоњића. И данас околно становништво, нарочито оно из Босне, зове ову варошицу „Подови“. Још пре 36 година о Петровданском сабору у Новом посматрао сам како момци и девојке играју коло и при том певају ове стихове:

„Ој Подови бјели голубови,
У теби се соколови легу,
Ој Подови, ој Подови.“
Подови су названи „Двор“ онда кад су га изабрали за среско место за успомену на поход, 1775 године Цара Јосифа ИИ још док је био сувладар своје мајке Царице Марије Терезије. Са оне терасе је диван поглед на Босну и њене планине које је пар посматрао, а по народно предању ту и преноћио. Пре те цареве посете, на 75 година, по једном попису становништва 1700 године насеље „Подови“ имало је свега шест сеоских кућа. На плочи једне државне зграде стоји овај латински натпис: „Јосепхус Сецундус Романорум Император Финес Цроатие илустранс XXВ април 1775, Хиц лоци ерат“ ( да је цар Јосиф ИИ био 25. априла 1775 на овом месту Хрватске Границе). Није протекло од те царске посете него 14 година, тај исти цар заратио је на Турску 1789 и његов генерал Лаудон заузео је Нови оне исте године кад и Београд.

Школа у којој је одржана „Јамничка скупштина“

Кад је уведена војна управа 1750, било је седиште војноадминистративног старешине у граду Зрињу. а кад су градови изгубили свој значај у војно – административној служби, тражило се подесније место. Избор је пао на Подове, изнад већег поља уз Уну и назван „Двор“ за успомену на тај царев боравак. Кад је развојачена Војна Крајина 1872, и заведена цивилна управа, постао је Двор седиште Среза дворског. И доиста је право „ускочко гнездо“ како га је назвао Петар Кочић, јер је све насељено српским ускоцима из Босне, њене Крајине, Херцеговине и Старе Србије. Као да је све борбеније што није могло да подноси зулума, напустило своја боравишта, прешло Уну и ту савило своје гнездо, подесније за борбу. Иако је варошица на једној лепој тераси, која је испод групе горја названог Зрињска Гора, није се могла да развије у већу варош јер је у близини Нови на састанку двеју већих река и са железничком станицом, с обе стране Уне, подмиривало већи део својих кућних потреба, а ту су и жито продавали.

Један снажан национално – културан покрет и замах


Петар Мркоњић

Године 1875 Карађорђев унук бира ову Суву међу Зрињске Крајине, границу „царску“ и „ћесареву“ – како је назива народна песма – и ту отпочиње крајишки устанак под именом војвода Петар Мркоњић. У Јамници, једном пограничном селу одржана је у школској згради скупштина крајишких првих људи и четничких вођа. У Зрињској Крајини – где је остало живо сећање народно на граничарску буну Теше Кијука – та четничка акција Карађорђевог унука узбудила је народну машту и оставила трајног утицаја на становништво Зрињске Крајине, које је дотада било борбено настројено. А кад је основана Српска самостална странка као опозиција Куновом режиму, Зрињска Крајина био је изборни срез уредника „Србобрана“ Паје Јовановића, који је остао у трајном народном сећању као „Пајо Србобран“.

Почетак двадесетог столећа отпочиње једним значајним покретом „Просветом слободи“, преноси се после рад на село и почиње се и на њему да развија смисао за ситан национални рад, управо култ таквог рада. Године 1904. одржава се „Седми конгрес Српских земљорадничких задруга“ у једном месту Баније, у Топуском, на коме тада млади свештеник, а сада прота у Жировцу из Зрињске Крајине г. Младен Остојић држи предавање „Како да се наш Крајишник ослободи сиромаштва“, а уредник „Привредника“ Коста Илибашић „О сточарству“.

Црква православна у Двору посвећена је Св. Ђорђу. О прољетњем Св Ђорђу највећи је сабор код цркве. Новија велика црква саграђена је 1880 године. Бојадисао је 1903. године моле Стево Субановић из Хрватске Костајнице. На кору у средини је приказано причешћивање српске војске уочи Видовдана испред Грачанице. На десној страни је Стеван Дечански са Високим Дечанима у позадини, док је лево крунисање Стевана Првовенчанога, а народ је ту приказан у ношњама свију наших крајева. Није то уметнички рад али је карактеристичан за оно доба буђења националне свести.

 

Први сеоски „Српски Соко“


Привредникови питомци 1941

Зрињска Крајина може да буде поносна што је у њој основан први „Сеоски српски соко“ са месним народним оделом, дотераним као соколско одело. За пропагирање народног одела као соколског и за ширење соколске мисли и на селима, искоришћена је и женидба једног вође омладинаца. То је била национална манифестација, потицај и потстрек за развијање соколског покрета и на селима. Покретач живљег националног рада у Двору млади а школовани трговац П.Б. женио се сестричином славног оснивача „Привредника“ Владимира Матијевића, ђака проте Николе Беговића који је рођен у Зрињској Крајини. Младенци (обоје сада угледни чланови Патроната Првредникових добротвора у Београду) допутовали су железницом до Босанског Новог. Дочек младенаца био је код моста на Уни (на речном прелазу који се у старини звао „Брод Зрињскога“) јер тадашње босанске окупаторске власте нису дале пролаз толиких српских застава кроз Нови до железничке станице. Од моста где је био дочек, срдачно честитање младенцима, са пуцњавом из кубура разврстала се сватовска поворка и кренула уз песму и пуцање до Двора. Крајишнини из Зрињске Крајине у својој старинској народној ношњи са сребрним токама и иликама на прсима и задевеним кубурама из ускочког четничког доба – које су донели при сеобама – на својим лаким брдским коњићима и са читавом шумом српских застава које су лепршале, била је најсликовитија сватовска поворка коју сам у животу видео.

То је тим јаче падало у очи јер је на босанској страни Крајине тада нагло ишчезавала стара народна ношња. Почели су да купују од старинара у вароши стара изношена варошка одела. Било је комада салонског одела и разних униформи. Могао је да се сретне и по који најугледнији сеоски домаћин, у својој околини, у полуцилиндеру на глави и тако купљеном оделу. Толико очуваног старинског народног одела, по коме је израђено одело за Српски соко у Двору, задивило ме и заинтересовало у тој мери да сам од тада почео да обраћам пажњу на све појаве у Зрињској Крајини, и у целој Банији, и на социјалну психологију Бановаца.

Освећење барјака у Јаворњу

Српски Соко из Двора у соколском оделу ускочкога типа посећивао је све летње састанке код цркава. Извежбан певачки збор Сокола певао је на литургији у цркви, а поподне извођене су соколске вежбе и разна такмичења са наградама. Народ тиме забављен, почео је да оставља алкохол. О Св. Илији, на сабору код цркве у Јамници, и соколи и сав народ после службе Божје изашли су на гроб војводе босанско – крајишког Симе Давидовића, кога су аустријски војници убили 1876. и одржали му помен са говором. Нарочито је била велика национална манифестација код цркве у Јаворњу, 1907. на Св. Петку, при освећењу соколске заставе. На соколском слету код Сремске Раванице, а саборуна Видовдан 1907. само изасланици Српског сокола из Двора били су у народној ношњи, која је свраћала на себе нарочиту пажњу.

 

Поратни национални рад


На цркви су две мраморне плоче, на једној су имена свију добровољаца из те парохије, а на другој стоји ово: „Наша јуначка браћа, Никола Татић, Стојан Слијепчевић, Стеван Драча, Симо Слијепчевић, одвезоше, године 1917. велико звоно ове цркве од 398 килограма у зелени кадер и тако га сачували. Хвала им!“
Аустријске власти су тада скидале звона, да лију из њих топове, па су и ово звоно били скинули и оно је неколико дана чекало да га одвезу на железничку станицу Босански Нови. Ова четрири одважна Србина договоре се једне ноћи натоваре на кола и отерају 10 км далеко и закопају. Неколико дана су власти водиле истрагу али нису могле докучити шта се са звоном догодило. После слома Аустрије оно је ископано и на шест волова довезено матери цркви.

Просветин дом Петра Мркоњића

Да се означи видним пијететом успомена на четничку акцију Војводе Петра Мркоњића дуж Суве Међе и Зрињске Крајине, подигнут је после рата у Двору „Просветин дом Петра Мркоњића“ и 1929. са великим националним манифестацијама освештан. У малом парку испред дома постављена је биста четничког војбоде као Краља Ослободиоца, израђена из бихаћког камена. На улазу у дом постављене су две табле од мермера. На једној су с једне стране четнички знаци, пушка и сабља, а са друге књига са буктињом просвете и напис: „Жртвама слободи – слободом просвети!“.

На другој страни су пописани добротвори дома. Испред улаза у приземни ходник су бисте Вука и Доситеја које је израдио вајар Сретен Стојановић. Усред ходника је постављена биста пок. Краља Александра И Ујединитеља. Код улаза уз степениште постављене су велике слике из важнијих догађаја из српске и хрватске историје, а по ходницима су слике „Знаменитих Срба“. У дому ради Основна школа са пет одељења и народно купатило, а периодично и школа за сеоске домаћице. Предвиђено је да се отворе: Народна читаоница и књижница која имаде нешто књига. Дом је хигијенски уређен, има свој водовод и канализацију.

Милан Карановић
„Кроз Зрињску Крајину – Ускочко и соколско гнездо на Уни – Двор на Уни пре и после рата“
Објављено у дневном листу „Политика“, у петак, 6. новембра 1936. године
Преузето са: Банија Онлине
Нема коментара

Напишите коментар