Вариводе и Гошић – сећање на некажњени злочин

У далматинској Буковици, у организацији Српског народног већа и Општине Кистање, одржана је комеморација за невино пострадале Србе из села Вариводе и Гошић, који су убијени готово два месеца након завршетка акције „Олуја“.

Парастос невиним жртвама служио је епископ далматински Никодим, којем су саслуживали свештеници Далматинске епархије. Након што је одслужен парастос и прислужене свеће на скромном спомен-обележју у центру Варивода, многобројне делегације положиле су венце и цвеће у част и спомен страдалих далматинских Срба.

У име породица жртава, венце су положили Јован и Милица Берић, Марица Шеатовић у име Удружења породица убијених и несталих „Против заборава“, државни секретар Министарства културе, у својству изасланика Председника Владе Републике Хрватске Ивица Пољичак,  амбасадорка Републике Србије у Загребу Мира Миколић, Борис Милошевић и Милорад Пуповац у име Српског народног већа, градоначелник Книна Марко Јелић, Ања Шимпрага у име Шибенско-книнске жупаније, делегације антифашистичких бораца и антифашиста, а у име „Документе – центра за суочавање с прошлошћу“ и Грађанског одбора за људска права Еуген Јаковчић и Зоран Пусић.

Председник Српског народног већа и саборски заступник Борис Милошевић истакао је важност сећања на пострадале Србе из Варивода и Гошића и захвалио свима који су данас дошли да одрже сећање на девет мучки убијених мештана на прагу свога дома.

– Прошло је тачно 24 године. Тог дана прошло је више од педесет дана од војне акције `Олуја`. Тих педесет дана њих девет је трпело, тих педесет дана њих девет је преживљавало, тих педесет дана њих девет је проживљавало своје страхове, јер није било дана, а да неко није ушао у село. Како је рекао Милан Покрајац, преживели, сваки дан се у селу пуцало, сваки дан су нас малтретирали. Они сами нису имали телефон, нису имали радио, они нису имали телевизију . Они су само знали шта се њима догађа. Они су знали оно што су чули, што се вани догађа, што су осећали. У медијима је тих дана писало како је у Книну престала пљачка, али пљачка није стала што је ред заведен, стала је зато што више није било ништа за украсти. Ако је тада тако било у Книну, како је било у Вариводама? Они сами су ставили беле крпе на прагове својих домова и надали се да их неће нико дирати. Ставили су беле крпе, да би се предали, иако нису имали отружја да га предају. Али, то их није спасило. Држава их није спасила. Држава је окренула главу и пала на испиту. Јер, људски животи на овом подручју су одузимани, људи су убијани: У Вариводама, у Гошићу, њих седам, у Уздољу, њих шест, Мокром Пољу, њих пет, у Груборима седам – рекао је Борис Милошевић.

– Говорим само о оним најпознатијим, а од ових познатијих само овај у Вариводама је добио медијску пажњу, добио је пажњу јавности, добио је фокус власти. Онај у Гошићу је прећутан, за онај у Уздољу нису ни знали да се догодио, као и у Мокром Пољу. У Груборима, то је посебна прича, шест стараца је заклано или убијено непосредно хицима из ватреног оружја. Дакле, догодио се ратни злочин, а нико га није пријављивао ни истраживао. У јавности је било да су страдали у окршају са четницима – додао је Милошевић.

Марко Јелић: „Сваки злочин има име и презиме“

Градоначелник Книна Марко Јелић је рекао како су у Вариводама страдали невини људи, којима треба дати пијетет, и тиме поручити онима “који можда имају неке идеје за будућност, које ће довести до таквих догађања” да се то не толерише и да ми као друштво то не прихватамо, такве начине деловања и понашања. Додао је да то није „цивилизацијска тековина на коју смо ослоњени и усмерени“.

Јелић је још истакао како ни сам није задовољан због чињенице да за злочине почињене у Вариводама и Гошићу нико није осуђен.

– Сваки злочин има име и презиме. Као што жртва има име и презиме, тако има и починитељ. Мислим да хрватска тела заштите правног поретка требају деловати јер је прошло пуно времена због којег нестају сведоци и починитељи. Можда сада након толико година више није кључно ни кажњавање него је кључно да се зна ко је то направио и да напокон породице жртава нађу смирење у свему томе – нагласио је Јелић.

И данас се виде трагови крви

Милица Берић, чији је супруг убијен на кућном прагу, данас сама живи у Вариводама, свакодневно прелазећи преко места злочина на којем, ни више од две деценије, нису нестали трагови крви.

– Шта има да кажем, све је већ толико пута речено ових година. Мог супруга више нема, а убијен је зато што је одлучио да остане у својој кући верујући да му нико ништа неће, као што ни он никоме ништа није урадио. Убијен је на улазу, на степеништу на којем се и данас виде трагови крви која се није могла опрати. Мени је данас тешко, али верујем да је још теже ономе ко је то урадио јер сам сигурна да не може мирно спавати, да му савест не да мира. Бог нека суди таквима јер најправеднији ће тај суд бити најправеднији – каже Милица.

Сећање одржано и у Гошићу

Након комеморације у Вариводама, пријатељи, сродници и поштоваоци жртава, отишли су у суседно село Гошић, где је епсикоп далматински Никодим служио помен, након чега се присутнима обратио саборски заступник и председник СДСС-а Милорад Пуповац.

– Рат је почео међу Хрватима и Србима, и осталим народима на просторима бивше Југославије, тако што се ископало мртве, и почело на њиховом страдању, претежно из Другог светског рата, градити ратну атмосферу и формирати ратне политике. Три деценије су прошле од тог времена и видимо, ми у Хрватској, а верујем да виде и остали у другим деловима бивше Југославије, да такве политике још нису престале. И даље се, уз помоћ мртвих, свађају живе. И даље се, уз помоћ, мртвих креирају политике које нису баш најчасније, нити најбоље за људе који живе у овој и нама суседним земљама. Овде, под овим костелићем, уз ово спомен-обележје, ми желимо рећи, без обзира на то да ли шаљемо Божију или људску поруку: ове жртве су за нас жртве које требају бити повод за одашиљање поруке мира, те најдубље потребе да у овој земљи завлада коначно осећај мира, атмосфера мира и говор мира – истакао је Пуповац.

Мештани се сећају својих комшија

Убијених српских цивила готово свакодневно се сећају њихове комшије, родитељи и пријатељи. Након стравичних злочина који су се десили у овом делу Далмације, током и након хрватске војне акције „Олуја“, ништа више није исто, кажу мештани.

– Најтеже је свакако њиховим потомцима и њиховим породицама. Ми који са убијенима нисмо били у крвном сродству са тугом их се сећамо, али навикли смо живети са тим. Села остадоше пуста, многи више никада нису дошли, вратило се само старије становништво – каже Милева Лежајић.

Изражавајући своје поштовање за све жртве у претходном рату и позивајући да сви злочинци, без обзира на њихову националност, буду кажњени, поруку мира, поштовања жртава и потребе да се сви суоче са истином послао је и председник Грађанског одбора за људска права Зоран Пусић.

– Мислим да је етничка припадност појединог човека његова приватна ствар, али на овом месту имам потребу рећи да сам ја Хрват. За разлику од оних који су овај злочин починили, који вероватно у свакој прилици истичу своје хрватство, а заправо су злочинци. Хтео бих рећи да ће Хрватска бити једна пристојна, демократска, слободољубива земља, а то је услов за било какав напредак и услов да људи желе остати у њој, онда када већина и већински народ у њој увиди да је изградња једне пристојне земље могуће само онда када већина брине за права мањина – рекао је Пусић.

Злочини у Вариводама и Гошићу никада неће бити заборављени, јер је то дуг према невино убијенима, али и својеврсна порука да се овакави злочини никада и нигде не понове, речено је у Далматинској Буковици.

Текст преузет са: srbi.hr