Васојевићи славили Видовдан са Косовом у срцу

У организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране ,Српског историјско-културног друштва “Никола Васојевић“ – Беране и Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици која су чланице Српске народне одбране Васојевића и лимске долине 28. јуна 2019. Одржана је традиционална манифестација “ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ БЕРАНЕ 2019“ на тему НА ТЕМУ “ (НЕ) ЗАБОРАВЉЕНИ БОЈЕВИ И БИТКЕ ВАСОЈЕВИЋА ЗА СЛОБОДУ СРПСТВА И ЦРНЕ ГОРЕ“

У оквиру Видовданских свечаности обиљежена је крсна слава Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране у ресторану “Огњиште“ власника Зорана Рачића. Поред бројних гостију присуствовале су делегације из Србије и Републике Српске и других крајева Црне Горе. Делегација Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Требиње у саставу: предсједник Вујадин Вуковић, Чедо Танасијевић и Божидар Грче , затим делегација Милешевског културног клуба “Свети Сава“ у сатаву предсједник Зоран Малешић и члан Драган Васојевић.Први пут је била присутна и делегација Удружења“Бијели Павле“ из Даниловграда у саставу: Миљан Станишић, мр Миленко Шарановић и Раско Калезић.Скупу је присуствовао и предсједник Удружења “Сјеверац“ из Подгорице књижевник и пјесник Милован Мишо Кубуровић.Као и проф.др Драгомир Кићовић, проф. др Славољуб Ђукић из Краљева, проф. др Марко Кнежевић из Плава, књижевник Миладин Јоксимоић из Бијелог Поља,Жарко Бојић из Подгорице,као и пјесници, гуслари, публицисти и писци из Берана . Скуп је, послије резања славског колача и благослова од стране протојереја ставрофора Драгана Ристића, поздравио Горан Киковић, почасни предсједник Удружења ратних доброољаца који је истакао следеће:

 

КИКОВИЋ:ЗА НАС У ВАСОЈЕВИЋИМА КОСОВО ЈЕ СВЕТА СРПСКА ЗЕМЉА!

---

“Даме и господо, браћо и сестре, часни оче,

Почећу са ријечима нашег светог владике Николаја Велимировића.Савиндан и Видовдан два су вечна српска празника. Први нас учи како се за веру живи, а други како се за веру умире. Ми славимо и један и други. „Наше Удружење слави данас крсну славу Видовдан. Крсну славу славе само Срби од свих хришћанских и православних народа. Видовдан је празник сјећања на косовске мученике и кнеза Лазара велики празник српског народа. Природно је зато да Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, слави овај свети дан, када се сјетимо наших јунака који су се од Косовског боја 1389. па до 1999. борили за крст часни и слободу златну и бранили српски народ од разних завојевача и зулумћара. Када се кнезу Лазару уочи косовског боја јавио анђео Господњи, а његове ријечи сликовито пренио пјесник ‘којем ћеш се привољети царству – да л’ земаљском или небеском?’, он је рекао: ‘Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и доијека.’ Шта Видовдан значи за српски народ сликовито је објаснила Исидора Секулић: ‘Научи свог сина јединца да је Видовдан исто што и крсна слава или рођендан и то је већ доста“.

Видовдана живи у српском народу и код свих оних за све оне којима су слобода и идеал на првом мјесту. Зато, и данас сјећајући се, једне од највећих погибија српске војске и српских јунака, славимо моралну побједу косовских јунака и мученика“, бесједио је Киковић нагласивши да је Косово света српска земља “наш темељ и духовност, наше судилиште”. Морамо се борити за наше Косово и Метохију и одавде из Берана шаљемо поруку да нико нема право да призна некакву лажну “Републику Косово“.

„Ми чланови Удружења која чине Савез Српска народна Одбрана Васојевића и Лимске долине морамо се увијек и на сваком мјесту морамо борити за наше Косово и Метохију и говорити о значају те свете српске земље на које нас подсјећају ријечи које записа владика Раде Томов Петровић у ‘Горском вијенцу’: ‘Ој Косово грдно судилиште, насред тебе содом запушио’! А књаз и краљ Никола Петровић каже у својој знаменитој пјесми стиховима ‘Онамо, намо да виђу Призрен, та то је моје дома ћу доћ, старина мила тамо ме зове, ту једном морам оружан поћ…’ тиме је изразио своју жељу да ослободи свету српску земљу.

Васојевићи су као усијана вулканска лава јурнули из своје колијевке почетком двадесетог вијека, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арбанашким злицама, ишли су у сусрет старој Србији, Метохији и Косову. То њихово косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале црногорске војводе назвао обичним, а Миљана Вукова ‘косовским војводом’. То њихово косовско опредјељење, хрљење у сусрет исконским српским земљама, уз гусларске пјесме и сан преточило се у стварност и 1912. године је ослобођена Метохија, а свијећу слободе у Дечанима је запалио ђенерал Радомир Вешовић.

И ми, Васојевићи и данас смо недвосмислено на страни Србије и јасно и гласно свима кажемо да је Косово света српска земља, да је Косово дио Србије. Да је Косово и Метохија наш темељ, наша духовност, наше грдно судилиште… Како су се Јевреји поздрављали кад су протјерани из Израела ‘догодине у Јерусалиму’, и ми Срби треба да се поздрављамо ‘догодине у Призрену’, јер без Косова и Метохије нема ни нас Срба у Црној Гори, јер је Црна Гора збјег косовски, како пишу сви историчари прије и до Шерба Растодера. Зато пуна подршка идеји Српског Националног Савјета Црне Горе од нас из Васојевића. Драга браћо и сестре, данас се сјећамо свих наших Видовдана. Сјећајући се Видовдана 1389. сјећамо се Видовдана 1914, Видовдана 1919, .Видовдана 1989, Видовдана 2001, сјећамо се наше прошлости, јер без прошлости нема ни будућности. Сјећамо се данас наших предака због нас, њихових потомака и држимо се гесла нашег Удружења: ‘Будимо добри потомци како би били честити преци’. Живјели, и нека нам на срећу и на напредак долази сваки наредни Видовдан. Догодине да га славимо у Призрену ако Бог дâ!“, поручио је Киковић.

 

ТРИФУНОВИЋ: ДА СЕ КРСТУ СЛУЖИ А МИЛОШЕМ ЖИВИ!

---

У Видовданској бесједи Mиличко Трифуновић, предсједник Удружења, је рекао: “Даме и господо, његујући српску традицију, историју и културу Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране организовало је и ове године традиционалну манифестацију “Видовданске свечаности“ са културно-забавним програмом који је одржан јуче и који ће се одржати данас.

Добро дошли на славу Видовдан коју ове године заједно слави Регионални одбор Удружења. Добро дошли браћо из наше матице Србије! Добро дошли у Васојевиће у најљепше и најбројније српско племе, које је изњедрило великане као што су: Ђорђије Петровић Карађорђе, Вук Стефановић Караџић, Миљан Вуков Вешовић и генерал Радомир Вешовић, који је запалио свијећу у Високим Дечанима 1912. године, када је осветио и ослободио Метохију и Косово. Ово Удружење дјелује данас на свим српским етничким просторима и слави Видовдан који је велики празник српског народа. Тог дана 1389. године, прије 620 година на Косову пољу у борби против турског освајача српска војска, предвођена царом Лазаром, војнички је изгубила битку. Али оно што је остало да вјечно живи у српском народу за протеклих 620 година јесте Косовски завјет за борбу против туђина до слободе. То је оно Лазарево опредјељење да је земаљско царство, за малена царство, а небеско увијек и довијека. И отуда дух Косова, дух српског Видовдана, живи у српском народу, живи као инспирација за све оне којима је слобода идеал.

А у српском народу тај узвишени идеал је вјековима присутан и ми смо потомци тих предака који поручују “да се крсту служи, а Милошем живи“.

Зато се морамо данас присјетити ликова старог Југ Богдана и његових синова, Топлице Милана и Косанчић Ивана, Срђе Злоплоглеђе и Бановић Страхиње, Косовке дјевојке и Милоша Обилића, “који живе докле сунце грије“ и који су увијек били пред очима и у срцима слободара као што су били: војвода Петар Бојовић, који је поријеклом из Васојевића, војвода Живојин Мишић, војвода Радомир Путник, војвода Степа Степановић који су са ликовима косовских јунака полазили у многе бојеве, и у балканским ратовима и у првом свјетском рату. Чинили су, без претјеривања, чуда од јунаштва на Брегалници, на Дрини, на Скадру, на бојиштима широм Србије. А шта тек рећи за борбе на Мојковцу, Кајмакчалану приликом пробоја Солунског фронта! Јунаци са Мојковца наши преци, наши ђедови и наши прађедови су грудима својим укопани у леду и снијегу затварали пролаз аустријском освајачу, штићети тако одступницу српској војсци преко Албаније. А на врховима Кајмакчалана на непријатељска утврђења смјело су јуришали са војводом Вуком Поповићем и остављали своје животе сбратимљени и Црногорци и Херцеговци и Крајишници и Босанци и Србијанци. Зато је и краљ Александар I Карађорђевић нашим прецима додијелио 196 златних Обилића медаља,765 сребрних Обилића медаља и 96 медаља за ревносну службу. Ратницима са простора горњих и доњих Васојевића, Шекулара, Велике и Горњих села. Укупно дакле 1057 одликовања. Не говорим ово да се похвалим и подичим на наше претке него да не заборавимо чији смо од кога смо и ко су нам били преци.

Зато ми чини посебну част што могу све Вас још једном да поздравим у име регионалне организације удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца да Вам пожелим да се пријатно осјећате као своји са свијима. –закључио је Трифуновић.

На скупу су говорили и присутне поздравили: предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Требиње Вујадин Вуковић,предсједник Милешевског културног клуба “Свети Сава“ Пријепоље Зоран Малешић, у име Удружења“Бијели Павле“ из Даниловграда мр Миленко Шарановић, предсједник Удружења “Сјеверац“ из Подгорице Милован Мишо Кубуровић и књижевник Миладин Јоксимоић из Бијелог Поља.

У Културно-умјетничком дијелу програма наступали су пјесници: Радоје Мишковић, Давид Лалић, Вулко Шћекић и Мишо Кубуровић, гуслар Милоје Бугарин, док је госте посебно одушевио естрадни умјетник Будо Кастратовић.

На ВИДОВДАНСКИМ СВЕЧАНОСТИМА БЕРАНЕ 2019. уручене су традиционалне Видовданске награде. Награду за публицистички рад и истраживање из историје српског народа са територије Васојевића додјељују “Глас Холмије“ и Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране под називом – “Радомир П. Губеринић“ – је добио професор доктор Славољуб Ђукић. Награду је уручио предсједник жирија Давид Лалић. Књижевну награду – “Ратко Делетић“ – која се ове године додјељује трећи пут а коју је установио часопис “Глас Холмије“ – добио је пјесник и књижевник Радомир Стојановић. Награда ће бити накнадно уручена а образложење је дао предсједник жирија пјесник Дарко Јововић. Награда “Лазарево слово“ уручена је по други пут ове године професору др. Драгомиру Кићовићу.Награду му је уручио предсједник жирија Горан Киковић.

 

БИОГРАФИЈА ДОБИТНИКА НАГРАДЕ “РАДОМИР П. ГУБЕРИНИЋ ЗА 2019. ГОДИНУ

Проф. др Славољуб Т. Ђукић

Славољуб Ђукић је рођен 1938. године у селу Метеху (општина Плав, Црна Гора), од оца Тома Милоњина Ђукића и мајке Станије, рођене Раденовић. Рано детињство је провео у расељењу, у местима Горњег Полимља, јер су још у јулу 1941. године екстремно настројени муслимани (по вјерском основу) попалили све српске домове у Метеху. После ослобођења и повратка у родни Метех, основну четвороразредну школу похађао је и завршио у Метеху (Комарачи), нижу гимназију у Плаву, а вишу мешовиту гимназију у Пећи (1957). Прво стручно образовање стекао је на Вишој педагошкој школи у Приштини (хемија и биологија, 1960), а високу стручну спрему добио је на Универзитету у Београду (1966). Магистратуру хемијских наука завршио је 1984. године на Београдском универзитету, а докторат хемијских наука (тема: „Научни и наставни аспекти тродимензионалности периодног система хемијских елемената“ , на Универзитету у Нишу (2002). У својству наставника са вишом стручно спремом краће време изводио је наставу хемије и биологије у основним школама у Дечанима и Баранима код Пећи (Космет), а након стицања високе стручне спреме, био је професор хемије у гимназији и учитељској школи у Пећи, а касније и у Саобраћајној школи из Загреба – Одељење у Краљеву. Од 1968-1992. године био је саветник за наставу хемије у Међуопштинском заводу за унапређивање васпитања и образовања у Краљеву, а потом самостални стручни сарадник и надзорник при Министарству просвете и спорта у Београду – Одељење у Краљеву. По основу напредовања у току рада добио је звања: „саветник министра“ и „педагошки саветник“.

У свом дугогодишњем раду публиковао је педесетак стручних и научних радова из хемије и наставе хемије, а понајвише се истакао писањем средњешколских уџбеника из области хемије . Коаутор је две збирке слајдова из хемије за I и II разред заједничке основе средњег усмереног образовања (1978) у Србији,пет средњошколских уџбеника хемије у Србији (Хемија за I разред заједничке основе средњег усмереног образовања, два издања: 1977. и 1978; Хемија за III разред усмереног образовања математичке струке и IV разред природно-математичке струке , укупно пет издања од 1979. до 1984; Хемија за I разред средњег образовања и васпитања , 1988; Хемија за II разред педагошке академије , 1983; Општа хемија за I разред средње школе , више издања од 1991 – 2008, као и уџбеника Општа хемија за I разред средње школе у Републици Српској – три издања,почев од 2002, који је још у употреби. Поред тога, аутор је две монографије: Ђукићи од Павића Владимирова из Метеха (2007), и Васојевић свој на своме – навијек и амин (2011).

У овиру стручне асоцијације био је члан Управног одбора Српског хемијског друштва у Београду, непрекидно од 1972. до 2003. године, члан Комисије Просветног савета Србије за наставу хемије, члан и председних Републичке комисије за хемију Покрета „Науку младима“, члан Издавачког савета стручног часописа Хемијски преглед. За допринос у стручном раду и развоју Српског хемијског друштва, напредовање на пословима саветника за наставу хемије и самосталног стручног сарадника – добио је бројна признања , међу којима су посебно значајна: Медаља Српског хемијског друштва за изванредне резултате, Орден рада са златним вијенцем, Повеља заслужног члана Српског хемијског друштва. За унапређивање квалитета наставе у средњим школама Просветни савет Србије га је произвео у звање – педагошки саветник.

Прошле године рецензирао је роман Неде Васојевке – Бог нам је свједок, а ове године научно-стручну књигу проф. др Марка Кнежевића – Муринско Полимље. Обе књиге су у фази штампања. У пензији је од 2003. године. Ожењен је Милицом Вукотић, поријеклом са Чева, односно (касније) Кочана код Никшића, са којом има двоје деце: кћерку Татјану и сина Жарка. Са својом супругом и дјецом живи у Краљеву.

Да вас подсјетимо: Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Беране и часопис Глас Холмије од 2013. године успоставили су завичајну Награду за публицистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића коју додјељују истакнутим појединцима који су са простора Васојевића а, који објављују дјела која афирмишу овај крај. Награда носи назив – “Радомир П. Губеринић“ – до сада су је примили: за 2013. Годину публициста и новинар Вукосав Вуле Ракетић,за књигу “Хероина великог срца“, која говори о животу и раду Дивне Вековић,за 2014. књижевник Бранислав Оташевић,за књигу “Милован Ђилас-скица за портрете“, историчар Горан Киковић,за 2015. годину за књигу “Преци и Потомци“ –монографија Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Беране,генерал др Лука Кастратовић, за 2016. за књигу “Сердари, војводе и генерали из Васојевић“, проф. др Марко Кнежевић,за 2017. годину за књигу “Велика и Новшиће“, академик професор доктор Јован Бабовић за 2018. Годину за књигу “Од Комова до Српске Атине“ . И ове године жири је донио одлуку да она буде додијељена професору доктору Славољубу Ђукићу за 2019. годину за књигу “ Васојевић свој на своме – навијек и амин“.-истакао је предсједник жирија Давид Лалић. Поред Лалића чланови жирија су: Новак Вујачић и Вулко Шћекић.

 

БИОГРАФИЈА ДОБИТНИКА НАГРАДЕ “ЛАЗАРЕВО СЛОВО“ ЗА 2019. ГОДИНУ

Проф.др Драгомир Кићовић

Награду је добио професор Кићовић одлуком жирија у саставу: Горан Киковић,предсједник и чланови: Миличко Трифуновић и Михаило Перовић.

Киковић је образложио награду ријечима: “Др Драгомир Кићовић рођен у селу Слатини, општина Андријевица. Основну школу завршио је у Слатини и Андријевици, Средње техничку у Иванграду 1973. године, када је отишао на одслужење војног рока. Од септембра 1974. године до септембра 1978. године био је студент Природно-математичког факултета у Приштини, Одсјек за географију. Године 1978. уписао је постдипломске студије на Одсјеку туризмолошких наука Природно-математичког факултета у Београду. Магистрирао је 1983. године одбранивши магистарски рад под насловом „Однос мјера заштите животне средине и туризма у СР Црној Гори“, а докторску дисертацију „Туризам и заштита природе Горњег Полимља“ одбранио је на Природно-математичком факултету у Приштини 1992. године.

Од јануара 1980. године радио је као професор географије и помоћник директора у школи „Радомир Митровић“ у Иванграду. Краће вријеме радио је као секретар Секретаријата за општу управу и друштвене дјелатности општине Андријевица. Од 1.3.1993. године предаје Хуману екологију, а 2.4.1993. године изабран је у звање доцента на Одсјеку за географију за исти предмет. Од октобра 1994. године предаје поред Заштите и унапређења животне средине (садашњи назив) и предмет Европа са Русијом. По два семестра предавао је и Педологију, Увод у географију и Методику наставе географије на ПМФ-у и Историјску географију на Филозофском факултету у Приштини. Двије године предавао је Географију на Учитељском факултету у Призрену, а касније Интердисциплинарни семинар из Заштите и унапређења човјекове животне средине, као и Туристичку географију на Вишој пословној школи у Блацу и Вишој туристичкој школи у Београду. Од октобра 2002. године, поред изборног предмета (Заштита и унапређење животне средине), предаје Туристичку географију и Афро-Азију. У звање ванредног професора је изабран 1998. године за предмет Заштита и унапређење животне средине, а у звање редовног професора за наставне предмете Заштита и унапређење животне средине и Туристичка географија 2004. године на ПМФ-у у Приштини. Школске 2002/03. године био је шеф Одсјека за географију, а од 1.10.2012. до 1.10.2015. године декан Природно-математичког факултета у Косовској Митровици.

Др Д. Кићовић је од студентских дана активан члан Српског географског друштва, а од 1997. до 2009. године предсједник Подружнице Српског географског друштва за Косово и Метохију. Био је предсједник Подружнице историчара и географа сјевероисточне Црне Горе (1981-1990.), члан Комисије за реформу програма географије Србије у основним и средњим школама (2001-2002.). Од 1993. године предсједник је Еколошког друштва „Комови“ из Андријевице. Подпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца био је од 1996. до 2011. Члан је истраживачког тима студије „Бјеласица и Комови – интегрални развој“, и истраживачког тима студије „Проклетије – интегрални развој“, чији су радови публиковани, a коју је радио Институт економских наука из Београда. Један је од аутора Пројекта „Физичко-географски процеси на Косову и Метохији“ и Пројекта „Туристичке могућности и перспективе општине Андријевица (концепција развоја до 2010. године)“. Члан је Координационог одбора за писање хроника насеља, монографија о братствима и знаменитим појединцима и љетописима села са простора Васојевића, члан је редакције и замјеник главног и одговорног уредника часописа Времекази (2001-2011), члан Савјета за развој општине Плав и Андријевица и Комисије за праћење поступка израде ГУП-а Андријевице (од 2001.). Био је члан Програмског одбора Научног скупа „Културно наслеђе Косова и Метохије, Историјске тековине Србије на Косову и Метохији и изазови будућности“, Београд, 2013, био је члан Научног одбора XIV конгреса географа Југославије (Београд, септембра 2001.), члан Програмског одбора 4. Српског конгреса географа, који је одржан на Копаонику 7-9. октобра 2015. године. Предсједник је Скупштине Друштва пријатеља Бјеласице и Комова (основаног 2003.). Био је члан Уређивачког одбора Гласника Српског географског друштва (од 2002. до ), Глобуса – часописа за методолошка и дидактичка питања географије Српског географског друштва и Токова, часописа за науку, културу и умјетност Берана (2007-2014). Члан Савета Универзитета у Приштини био је од 2004. до 2006. године, а од 2006. до 2015. члан Сената Универзитета. Предсједник Стручног вијећа за природно-математичке науке Универзитета био је 2011. Године. Члан је Савјета за културу општине Беране од септембра 2015. Члан је Академијског Одбора за проучавање Косова и Метохије Српске академије наука и уметности од 20. јануара 2016. године.

Др Драгомир Кићовић, је био потпредсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Главног одбора у Београду

(од 15. новембра 1996. до 25.02.2011.). За резултате у области науке добио је завичајну награду општине Андријевица „17. јул“, Плакету Српског географског друштва и друга признања. Научни радови:а) Научне монографије.

1. Драгомир М. Кићовић: Туризам и заштита природе Горњег Полимља, Унирекс, Никшић, 1994, стр. 160.

2.Драгомир М. Кићовић: Туризмолошко-еколошки мозаик, Природно-математички факултет, Студентски културни центар и «Еkologica», Приштина, 1998, стр. 124.

3. Драгомир М. Кићовић, Радомир П. Губеринић: Пуниша Рачић – живот за једну идеју. Одбор САНУ за проучавање села, Културно просветна заједница Србије, Београд, 2000, стр. 300.

4. Драгомир М. Кићовић, Драгана Л. Вујановић, Предраг Н. Јакшић: Основе заштите и унапређења животне средине, Косовска Митровица: Универзитет у Приштини; Београд: Висока туристичка школа струковних студија, 2008, стр. 345.

5. Драгомир М. Кићовић, Милисав С. Секулић: Пуниша Рачић и/ли о заблудама и диобама, Београд: Удружење ратних добровољаца 1912 – 1918. њихових потомака и поштовалаца; Андријевица: Издавачка кућа Комови, 2010, стр. 537.

6. Данијел Винцек, Драгомир М. Кићовић: Јериња глава, Природњачко планинарско – туристички водич, Андријевица: НВО Медитеранско планинска Црна Гора, 2012, стр. 32.

7. Драгомир М. Кићовић, Предраг Н. Јакшић, Душан Т. Кићовић: Основе заштите и унапређења животне средине, 4. допуњено и проширено издање, Косовска Митровица: Универзитет у Приштини; Београд: Висока туристичка школа струковних студија, 2012, стр. 342.

8. Драгомир М. Кићовић, Милисав С. Секулић: Пуниша Рачић и/ли о заблудама и диобама (друго допуњено издање), Београд: СВЕТ КЊИГЕ Београд, 2017, стр. 588. б) Научни радови 66., б) Стручни радови 18., в) рецензије 37. Предавања, промоције, научни скупови: 53. г) ПРИКАЗИ КОЈЕ ЈЕ ОБЈАВИО ПРОФ. ДР ДРАГОМИР М. КИЋОВИЋ41.ђ) ПРИКАЗИ РАДОВА ПРОФ. ДР ДРАГОМИРА М. КИЋОВИЋА 27.ђ) IN MEMORIAM 9.-истакао је у свом говору Киковић.

Удружење Српских књижевника у отаџбини и расејању са сједиштем у Андријевици је од 2018. установило награду “Лазарево слово“, које је прошле године додијељено историчару Горану Киковићу.

KЊИЖЕВНА НАГРАДА “РАТКО ДЕЛЕТИЋ“ КОЈА ЈЕ УСПОСТАВЉЕНА ОД 2017.ГОДИНЕ ОД СТРАНЕ ЧАСОПИСА “ГЛАС ХОЛМИЈЕ“ БИЋЕ ДОДИЈЕЉЕНА ОВЕ ГОДИНЕ НА ВИДОВДАН КЊИЖЕВНИКУ И ПЈЕСНИКУ РАДОМИРУ СТОЈАНОВИЋУ

Жири у саставу :Дарко Јововић, предсједник и чланови: Жарко Бојић и Милан Мане Цимбаљевић.

Књижевна награда “Ратко Делетић“ је успостављена од часописа “Глас Холмије“ 2017. године и добили су је пјесници:Драгомир Дале Ћулафић за 2017. и Дарко Јововић за 2018.

Ратко Делетић је рођен у Грачаници, школовао се у родном мјесту и Андријевици. Гимназију је завршио у Беранама, а студије на Филозофском факултету у Приштини

Својом првом збирком поезије „Светоболи“, објављене 1969. године, Ратко Делетић свом снагом и пјесничким талентом ступа у дугу колону стваралаца из Васојевићâ, и уопште долине Лима. Ратко је објавио двадесет шест књига поезије, рачунајући и три књиге изабраних пјесама и једну заједничку. Ако се томе додају и друге Делетићеве књиге, путописи и репортаже, публицистика, сакупљене лирске и епске пјесме, тужбарице, антологије које је саставио, књиге које је приредио и књиге о црквама и манастирима, књижевно критички и новинарски текстови, које је писао скоро четири деценије, расути по страницама огромног броја листова, ревијâ и часописâ, зборницима радова са бројних скупова на којима је учествовао, рецензије рукописâ које су објављене цјелокупно или у фрагментима и узме у обзир његова уредничка и издавачка дјелатност, онда се без икакве резерве може рећи да је његов живот био испуњен непрестаним радом на пољу наше културе, прије свега књижевне и да је тај рад уродио разнородним и драгоцјеним плодовима. Зато је часопис Глас Холмије из поштовања према Раку и његовом дјелу успоставио књижевну награду која носи његово име.

Жири за додјелу књижевне награде “Ратко Делетић“ за 2019. годину донио је једногласну одлуку да то признање ове године добије књижевник и пјесник Радомир Стојановић.

Радомир Стојановић рођен је 1942. године у Трешњеву код Андријевице. Професор је српског језика и књижевности. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Песме су му превођене на више страних језика и заступљен је у бројним антологијама. Добитник је књижевних награда: „Лазар Вучковић“, „Перо Деспота Стефана Лазаревића“, „Златна значка КПЗ Србије“, „Повеља међународне културне манифестације Соколица-Бањска“, „Григорије Божовић“ за најбољу књигу Књижевног друштва КИМ за 2004. годину, „Милан Ракић“ за најбољу збирку песама коју додељује УКС, Београд, “Повеља Карађорђе“ за животно дело и “Скерлићева награда“. Био је уредник издавачке делатности „Јединство“ из Приштине и књижевног часописа „Стремљења“. У једном мандату био је председник Књижевног друштва Косова и Метохије. Живи и ради у Београду.

Ово је само дио из богате биографије Радомира – Мила Стојановића. Биографије која стоји само поред имена оних који су се издигли изнад обичности. Тако импозантна биографија, пред којом застаје дах, али и све оно што је, бавећи се књижевним радом, учиниуо за свој завичај, препоручили су Радомира Стојановића, што су чланови жирија једногласно прихватиули, да буде добитник књижевне награде „Ратко Делетић. Тим прије, јер је наш Миле, као истински културни изасланик, задужио Васојевиће и читав овај крај. Сваки његов повратак на просторе који се наслањају на обале Лима, на мјеста одакле је носећи раскошни књижевни таленат закорачио у пјесничке тајне, био је прави духовни празник, за све који су бар мало знали колика је моћ изговорене ријечи. Он је славу своје родне груде деценијама проносио далеко у свијет сврставајући себе у ред најбољих пјесника пониклих на Светим водама Лима. Чинио је то како раде само одабрани, а одабранима припадају признања.

Зато му у име Жирија најискреније честитам. Због објективних разлога Радомир Стојановић није могао да буде данас са нама, па ће му награда бити накнадно уручена.-истакао је Јововић.

 

ОТАШЕВИЋ ДОБИО МЕДАЉУ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

Бранислав Оташевић је рођен 1948. г. у Горњој Ржаници, Општина Плав. Школовао се у Мурини, Подгорици и Београду. Завршио је Средњу техничку машинску школу у Подгорици, ондашњем Титограду, Програмирано машинство на Институту Машинског факултета у Београду и Новинарску школу на Југословенском институту за новинарство-Београд. Радио је у “Хемпру“ Београд, “Бентонит“-у Петровцу на Мору, ШИК-у “Бор“ у Плаву и “Плављанки“ у Плаву.

Био је одборник и предсједник Вијећа Удруженог рада СО-е Плав (1974-1978), делегат вијећа Удруженог рада Скупштине Црне Горе (1974-1978) и (1978-1982), потпредсједник и в.д. предсједник Општине Плав (1978-1982), делегат и члан Извршног одбора Самоуправне интересне заједнице здравственог осигурања радника и земљорадника Црне Горе 1982-1986. године, предсједник Извршног одбора Самоуправне заједнице здравства СФРЈ (1982-1986), члан Скупштине и предсједник Извршног одбора Осигурања “Ловћен“ у Подгорици (1982-1986), предсједник Скуппштине осигурања “Ловћен“, филијала Беране (1986-1990), предсједник ОК СК Плав у периоду јун 1990-јун 1991., предсједник ОО ДПС Црне Горе – Плав 1991-1997.

У исто вријеме члан ГО ДПС Црне Горе, посланик у Скупштини Црне Горе 1990-1992., и посланик у Скупштини Црне Горе у периоду 1992-1996.год, предсједник Општине Плав у периоду новембар 1996. до децембра 1997. године, предсједник општинског одбора СНП Црне Горе од 1998. до 2003. године и члан ГО СНП Црне Горе, два мандата, секретар Извршног одбора ОО СНП Црне Горе – Плав на којој се дужности и сад налази. Биран је у органе управљања у предузећима гђе је радио. Један је од оснивача и организатора “Плавских свечаности културе“ до 1990. године. Био је савезни посланик 2000-2003. године.

Новинарством се бави од 1967. године. Први новинарски текст је објавио у листу “Борба“ Београд 1967. године. Сарађивао је улистовима: “Слобода“ – Беране, “Свевиђе“ – Беране, “Омладински покрет“ и “Покрет“ – Подгорица, “Просвјетни рад“ – Подгорица, “Побједа“ – Подгорица, “Дан“ – Подгорица, “Глас Црногорца“ – Подгорица, “Комунист“ – издање за Црну Гору, “Ловћен“, лист осигурања “Ловћен“ – Титоград, “Гласник привредне коморе Црне Горе – стручно информативно гласило, “Гласни“ – самоуправних интересних заједница Црне Горе, “Политика“ – Београд, “Вечерње новости“ – Београд, “Политика експрес“ – Београд, “4. јул“ – Београд, “Наша штампа“ – Београд, “Задругар“ – Нови Сад, “Ослобођење“ – Сарајево, “Арена“ – Загреб, ТНП Љубљана, “Јединство“ – Приштина, Радио Метохија – Пећ, Радио Приштина, Радио Беране, Радио Андријевица, Радио Црне Горе, Радио Београд, ТВ Титоград, ТВ Београд, ТВ Нови Сад, ТВ Приштина, “Пензионер“ – Беране, “Глас Холмије“ – Беране, “Глас Васојевића“ – Београд.

Објавио је преко 3000 новинарских, радио и ТВ прилога различитих жанрова, 15 фељтона у листовима “Дан“ (дванаест) и “Слобода“ (три). Објавио је више радова у часописима: “Токови“ – Беране, “Времекази“’- Андријевица, “Милешевски записи“ – Пријепоље, “Добровољачки гласник“ – Београд, “Књижевност“ – Београд, “Записи“ – Београд, “Пракса“ – Титоград, “Глас Холмије“ – Беране, “Српске новине“ – Подгорица.

Био је члан редакције листа “Слобода“ (Иванград, Беране), члан издавачког савјета часописа “Мостови“ – Пљевља, члан издавачког савјета “Гласник“-а СИЗ-ова СРЦГ од 1982-1986.године, члан редакције “Гласник“-а – Информативног гласила СИЗ-ва Црне Горе, предсједник Издавачког савјета часописа “Глас Холмије“ и члан редакције листа “Пензионер“ – Беране.

Објавио је 60 научно-популарних и стручних радова, преко 40 стручних чланака у часописима и листовима, 12 рецензија књигâ, 12 приказа књигâ, отворио седам изложби сликâ у Плаву, Београду, Подгорици, Чазми, Пећи, Мурини и Беранама. Промовисао преко 22 књиге у Мурини, Плаву, Андријевици, Беранама, Подгорици, Пећи, Орашцу, Тополи и Београду. Учествовао на пет научних скупова (по једном у Плаву, Мурини и Новом Пазару, два у Пријепољу). У Зборницима са тих скупова објављени су му радови. Учествовао је на бројним књижевним сусретима и манифестацијама.

Објавио је дванаест књига и то:

1. Школство Полимља и Велике, издање Основне школе “Петар Дедовић“, Мурина, 1986.,

2. Од Ниша до мора подно Чакора, Информативни центар Беране, 1995.,

3. Савине стопе, Издавачка кућа “Ступови“, Андријевица, 1996.,

4. Мурина –историја и вријеме, ИК “Комови“, Андријевица, 2000., заједно са Вуком Марсенићем – коаутором,

5. Проклетијски заљубеник, ИК “Комови“ и “Покрет“, Подгорица, 2001.,

6. Велика и Полимље, књига И, Културно-просвјетна заједница Србије, Београд и ИК “Комови“, Андријевица, 2002., и Одбор за проучавање села САНУ Београд, 2002.

7. Вилин извор – легенде и приче, ИК “Комови“, Андријевица, 2006.,

8. Горки укус времена, (о прози Вељка Мијовића), ИК “Комови“, Андријевица,

2006.,

9. Раскућници – роман, ИК “Комови“, Андријевица, 2007.,

10. Комитски покрет у Полимљу и Велици, “Комови“, Андријевица, 2010.,

11. Руси у Васојевићима, “Пегаз“, Бијело Поље, 2011.

12. Милован Ђилас-скица за портрет,“Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе“,2013.

Има више рукописа припремљених за штампу.

Бави се књижевношћу и публицистиком. Члан је Удружења новинара Црне Горе, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању, Београд и предсједник њеног огранка за Црну Гору. Члан је Клуба завичајних стваралаца у Плаву, члан је Књижевног клуба “Михаило Лалић“ у Андријевици. Био је у четворогодишњем мандату 2013.-2017.година први предсједник саваза удружења Васојевића под називом “Српска народна одбрана Васојевића и лимске долине“.У завичају је организовао бројне књижевне манифестације, изложбе књижевне вечери и промоције књига.

Заступљен је у монографијама “Ко је ко у Црној Гори“ и “Ко је ко у парламентаризму Црне Горе“. Заступљен је у Библиографији Васојевићâ и Библиографији “Просвјетног рада“. Члан је Књижевне заједнице Југославије.

Добитник је награде “Михаило Лалић“ за свеукупно стваралаштво. Добитник од 25. јануара 2018. престижног признања од Савеза писаца Русије из Москве “Златне медаље А.С.Пушкина за вјерност слову и дјелу“ и других признања као што су: Наградаза публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића, која носи назив “Радомир П. Губеринић“, за 2014. годину и бројних других, плакета и захвалница, међу којима “Велике повеље“ Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању “Горска Вила“ са сједиштем у Подгорици, “Велике српске повеље“ које му је додијелило Удружење ратних добњихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100 годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016. и других признања на афирмацији Српске културе, Српског језика и ћириличног писма на простору Васојевића. Добитник је Повеље Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну дјелатност из Пљеваља. Живи и ствара у Горњој Ржаници, свом родном мјесту.

 

ПОЗДРАВ И ЗАХВАЛНИЦА СЛАВОЉУБА ЂУКИЋА – НА ВИДОВДАНСКОЈ СВЕЧАНОСТИ У БЕРАНАМА

Помоз Бог браћо Срби, и срећно вам крсно Видовданско име,! Ево јутрос пораних из града Краљева и стигох на вријема да вас уз честитање Видовданске славе – срдачно и братски поздравим, посебно организаторе и креаторе ове историјско – културне и духовне манифестације, која надахњује свако српско срце и оплемењује људску душу. У то име најтоплије поздрављам, господу: протојереја-ставрофора Драгана Ристића, историчара Горана Киковића, књижевника Бранислава Брана Оташевића, пјесника Давида Лалића, Миличка Трајковића, Живка Бјелановића, као и овогодишње лауреате др Драгомира Кићовића и пјесника Радомира Стојановића, којима срдачно честитам награде које данас добише за свој стваралачки рад.

А сад вас молим да ми дозволите да кажем коју реч у знак захвалности за Награду „Радомир П. Губеринић“ која одлуком жирија мени припаде ове године.

Свако признање за објављену публикацију, било са које стране да оно долази – испуњава лауреата неком посебном пријатношћу коју ја овог тренутка у пуној форми осјећам срцем и душом. Ја сам до сада добијао признања искључиво од стране асоцијација из домена моје струке, највише од стране Српског хемијског друштва које је једно од најстаријих европских природних друштава са сједиштем у Београду. Међутим, ово признање у форми награде је прво друштвено признање за мој допринос ван моје уже струке, али оно – не долази са било које стране. Приједлог за ову награду услиједио је од двије угледне и радно веома афирмисане васојевичке асоцијације из Берана у оквииру Српске народне одбране Васојевића и лимске долине: Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ и Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца – због чега ми је награда изузетно значајна и драга. И не само због тога. Награда је за мене од посебног значајна и због имена овог великог васојевићког прегаоца на перу – Радомира П. Губеринића, који је читав свој стваралачки опус посветио Васојевићима, а који је, рекао бих, послужио и као замајац многим његовим следбеницима да стручно и афирмативно истражују васојевићку историју, обичаје и традицију.

Вријеме просвјећивања генерације којој је припадао Радомир П. Губеринић је оно прво поратно вријеме Другог великиг рата, и стицајем тих околности он је стекасо више техничко образовање, дакле, није се школовао да буде ни просветар, ни публициста, ни историчар, ни хриничар, ни културолог, али он је све то био, о чему свједоче његови објављени наслови. И није случајно име Радомир П. Губеринић узето за назив ове часне награде људима који својим стручним и одговорним радом слиједе његов пут и дјело. Не бих да дужим овим својим обраћањем, али бих у контексту свега што је Губеринић написао и публиковао, поменуо његову књигу о васојевићком кнезу Николи Милошевићу Васојевићу. Васојевићи су од свог помена до данас чували и очували свој српски идентитет, а од појаве Светог Саве – и светоавско православље. Нажалост, Васојевићи су и данас у ситуацији да се боре и за једно и за друго, данас нарочито ово друго када властодржци и дукљанци хоће да отимају духовне светиње СПЦ. И тај часни манир Васојевића увијек је имао превисоку цијену, и односио многе жртве. Тако је било и са кнезом Николом Васојевићем који плати својом главом своју пројектовану идеју да сва Брда интегрише у заједничку кнежевину Холмију – и то зарад успјешније одбране од Турака. А тај легално изабрани кнез Васојевићке Холмије бјеше изузетно образована личност са познавањем 13 страних језика, високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Новом Пазару. Некам му је вјечна слава и хвала!

Дозволите ми да се на крају овог мог обраћања – срдачно захвалим предлагачима за ову часну награду, жирију који је донео одлуку, и свима вама, драга публико који сте дошли данас на видовданску свечаност и уједмо културни догађај. Овај свечани дан је још један у низу најљепших дана у мом животу. Зато свима још једном велико хвала!

 

КЊИЖЕВНИК БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ ДОБИО МЕДАЉУ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

Предсједник Друштва Црногорско-Руског пријатељстава Петар Први из Подгорице Гојко Томашевић донио је одлуку да медаљу Светог Петра Цетињског за унапређење и очување вјековне братске љубави наших народа додијели књижевнику Браниславу Оташевићу.

Оташевић је Медаљу Светог Петра Цетињског добио од Друштва Црногорско-Руског пријатељства Петар Први за унапређење и очување вјековне братске љубави наших народа -Срба-Црногораца и Руса, јер је објавио књигу “Руси у Васојевићима“, која афирмише односе Русије и Црне Горе кроз вјекове.Медаљу Оташевићу је уручио пјесник Жарко Бојић.

Бранислав Оташевић је рођен 1948. г. у Горњој Ржаници, Општина Плав. Школовао се у Мурини, Подгорици и Београду. Завршио је Средњу техничку машинску школу у Подгорици, ондашњем Титограду, Програмирано машинство на Институту Машинског факултета у Београду и Новинарску школу на Југословенском институту за новинарство-Београд. Радио је у “Хемпру“ Београд, “Бентонит“-у Петровцу на Мору, ШИК-у “Бор“ у Плаву и “Плављанки“ у Плаву.

Био је одборник и предсједник Вијећа Удруженог рада СО-е Плав (1974-1978), делегат вијећа Удруженог рада Скупштине Црне Горе (1974-1978) и (1978-1982), потпредсједник и в.д. предсједник Општине Плав (1978-1982), делегат и члан Извршног одбора Самоуправне интересне заједнице здравственог осигурања радника и земљорадника Црне Горе 1982-1986. године, предсједник Извршног одбора Самоуправне заједнице здравства СФРЈ (1982-1986), члан Скупштине и предсједник Извршног одбора Осигурања “Ловћен“ у Подгорици (1982-1986), предсједник Скуппштине осигурања “Ловћен“, филијала Беране (1986-1990), предсједник ОК СК Плав у периоду јун 1990-јун 1991., предсједник ОО ДПС Црне Горе – Плав 1991-1997.

У исто вријеме члан ГО ДПС Црне Горе, посланик у Скупштини Црне Горе 1990-1992., и посланик у Скупштини Црне Горе у периоду 1992-1996.год, предсједник Општине Плав у периоду новембар 1996. до децембра 1997. године, предсједник општинског одбора СНП Црне Горе од 1998. до 2003. године и члан ГО СНП Црне Горе, два мандата, секретар Извршног одбора ОО СНП Црне Горе – Плав на којој се дужности и сад налази. Биран је у органе управљања у предузећима гђе је радио. Један је од оснивача и организатора “Плавских свечаности културе“ до 1990. године. Био је савезни посланик 2000-2003. године.

Новинарством се бави од 1967. године. Први новинарски текст је објавио у листу “Борба“ Београд 1967. године. Сарађивао је улистовима: “Слобода“ – Беране, “Свевиђе“ – Беране, “Омладински покрет“ и “Покрет“ – Подгорица, “Просвјетни рад“ – Подгорица, “Побједа“ – Подгорица, “Дан“ – Подгорица, “Глас Црногорца“ – Подгорица, “Комунист“ – издање за Црну Гору, “Ловћен“, лист осигурања “Ловћен“ – Титоград, “Гласник привредне коморе Црне Горе – стручно информативно гласило, “Гласни“ – самоуправних интересних заједница Црне Горе, “Политика“ – Београд, “Вечерње новости“ – Београд, “Политика експрес“ – Београд, “4. јул“ – Београд, “Наша штампа“ – Београд, “Задругар“ – Нови Сад, “Ослобођење“ – Сарајево, “Арена“ – Загреб, ТНП Љубљана, “Јединство“ – Приштина, Радио Метохија – Пећ, Радио Приштина, Радио Беране, Радио Андријевица, Радио Црне Горе, Радио Београд, ТВ Титоград, ТВ Београд, ТВ Нови Сад, ТВ Приштина, “Пензионер“ – Беране, “Глас Холмије“ – Беране, “Глас Васојевића“ – Београд.

Објавио је преко 3000 новинарских, радио и ТВ прилога различитих жанрова, 15 фељтона у листовима “Дан“ (дванаест) и “Слобода“ (три). Објавио је више радова у часописима: “Токови“ – Беране, “Времекази“’- Андријевица, “Милешевски записи“ – Пријепоље, “Добровољачки гласник“ – Београд, “Књижевност“ – Београд, “Записи“ – Београд, “Пракса“ – Титоград, “Глас Холмије“ – Беране, “Српске новине“ – Подгорица.

Био је члан редакције листа “Слобода“ (Иванград, Беране), члан издавачког савјета часописа “Мостови“ – Пљевља, члан издавачког савјета “Гласник“-а СИЗ-ова СРЦГ од 1982-1986.године, члан редакције “Гласник“-а – Информативног гласила СИЗ-ва Црне Горе, предсједник Издавачког савјета часописа “Глас Холмије“ и члан редакције листа “Пензионер“ – Беране.

Објавио је 60 научно-популарних и стручних радова, преко 40 стручних чланака у часописима и листовима, 12 рецензија књигâ, 12 приказа књигâ, отворио седам изложби сликâ у Плаву, Београду, Подгорици, Чазми, Пећи, Мурини и Беранама. Промовисао преко 22 књиге у Мурини, Плаву, Андријевици, Беранама, Подгорици, Пећи, Орашцу, Тополи и Београду. Учествовао на пет научних скупова (по једном у Плаву, Мурини и Новом Пазару, два у Пријепољу). У Зборницима са тих скупова објављени су му радови. Учествовао је на бројним књижевним сусретима и манифестацијама.

Објавио је дванаест књига и то:

1. Школство Полимља и Велике, издање Основне школе “Петар Дедовић“, Мурина, 1986.,

2. Од Ниша до мора подно Чакора, Информативни центар Беране, 1995.,

3. Савине стопе, Издавачка кућа “Ступови“, Андријевица, 1996.,

4. Мурина –историја и вријеме, ИК “Комови“, Андријевица, 2000., заједно са Вуком Марсенићем – коаутором,

5. Проклетијски заљубеник, ИК “Комови“ и “Покрет“, Подгорица, 2001.,

6. Велика и Полимље, књига И, Културно-просвјетна заједница Србије, Београд и ИК “Комови“, Андријевица, 2002., и Одбор за проучавање села САНУ Београд, 2002.

7. Вилин извор – легенде и приче, ИК “Комови“, Андријевица, 2006.,

8. Горки укус времена, (о прози Вељка Мијовића), ИК “Комови“, Андријевица,

2006.,

9. Раскућници – роман, ИК “Комови“, Андријевица, 2007.,

10. Комитски покрет у Полимљу и Велици, “Комови“, Андријевица, 2010.,

11. Руси у Васојевићима, “Пегаз“, Бијело Поље, 2011.

12. Милован Ђилас-скица за портрет,“Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе“,2013.

Има више рукописа припремљених за штампу.

Бави се књижевношћу и публицистиком. Члан је Удружења новинара Црне Горе, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању, Београд и предсједник њеног огранка за Црну Гору. Члан је Клуба завичајних стваралаца у Плаву, члан је Књижевног клуба “Михаило Лалић“ у Андријевици. Био је у четворогодишњем мандату 2013.-2017.година први предсједник саваза удружења Васојевића под називом “Српска народна одбрана Васојевића и лимске долине“.У завичају је организовао бројне књижевне манифестације, изложбе књижевне вечери и промоције књига.

Заступљен је у монографијама “Ко је ко у Црној Гори“ и “Ко је ко у парламентаризму Црне Горе“. Заступљен је у Библиографији Васојевићâ и Библиографији “Просвјетног рада“. Члан је Књижевне заједнице Југославије.

Добитник је награде “Михаило Лалић“ за свеукупно стваралаштво. Добитник од 25. јануара 2018. престижног признања од Савеза писаца Русије из Москве “Златне медаљеА.С.Пушкина за вјерност слову и ђелу“ и других признања као што су: Наградаза публистички рад и истраживање из историје Српског народа са територије Васојевића, која носи назив “Радомир П. Губеринић“, за 2014. годину и бројних других, плакета и захвалница, међу којима “Велике повеље“ Удружења српских књижевника и пјесника Срба у Црној Гори и расејању “Горска Вила“ са сједиштем у Подгорици, “Велике српске повеље“ које му је додијелило Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Регионални одбор Беране, поводом 100 годишњице Мојковачке битке и двадесетогодишњице обнове рада Удружења 18. фебруара 2016. и других признања на афирмацији Српске културе, Српског језика и ћириличног писма на простору Васојевића. Добитник је Повеље Међурепубличке заједнице за културно-просвјетну ђелатност из Пљеваља. Живи и ствара у Горњој Ржаници, свом родном мјесту.

ПОЗДРАВ И ЗАХВАЛНИЦА СЛАВОЉУБА ЂУКИЋА – НА ВИДОВДАНСКОЈ СВЕЧАНОСТИ У БЕРАНАМА

Помоз Бог браћо Срби, и срећно вам крсно Видовданско име,! Ево јутрос пораних из града Краљева и стигох на вријема да вас уз честитање Видовданске славе – срдачно и братски поздравим, посебно организаторе и креаторе ове историјско – културне и духовне манифестације, која надахњује свако српско срце и оплемењује људску душу. У то име најтоплије поздрављам, господу: протојереја-ставрофора Драгана Ристића, историчара Горана Киковића, књижевника Бранислава Брана Оташевића, пјесника Давида Лалића, Миличка Трајковића, Живка Бјелановића, као и овогодишње лауреате др Драгомира Кићовића и пјесника Радомира Стојановића, којима срдачно честитам награде које данас добише за свој стваралачки рад. А сад вас молим да ми дозволите да кажем коју реч у знак захвалности за Награду „Радомир П. Губеринић“ која одлуком жирија мени припаде ове године. Свако признање за објављену публикацију, било са које стране да оно долази – испуњава лауреата неком посебном пријатношћу коју ја овог тренутка у пуној форми осјећам срцем и душом. Ја сам до сада добијао признања искључиво од стране асоцијација из домена моје струке, највише од стране Српског хемијског друштва које је једно од најстаријих европских природних друштава са сједиштем у Београду. Међутим, ово признање у форми награде је прво друштвено признање за мој допринос ван моје уже струке, али оно – не долази са било које стране. Приједлог за ову награду услиједио је од двије угледне и радно веома афирмисане васојевичке асоцијације из Берана у оквииру Српске народне одбране Васојевића и лимске долине: Српског историјско-културног друштва „Никола Васојевић“ и Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца – због чега ми је награда изузетно значајна и драга. И не само због тога. Награда је за мене од посебног значајна и због имена овог великог васојевићког прегаоца на перу – Радомира П. Губеринића, који је читав свој стваралачки опус посветио Васојевићима, а који је, рекао бих, послужио и као замајац многим његовим следбеницима да стручно и афирмативно истражују васојевићку историју, обичаје и традицију.

Вријеме просвјећивања генерације којој је припадао Радомир П. Губеринић је оно прво поратно вријеме Другог великиг рата, и стицајем тих околности он је стекасо више техничко образовање, дакле, није се школовао да буде ни просветар, ни публициста, ни историчар, ни хриничар, ни културолог, али он је све то био, о чему свједоче његови објављени наслови. И није случајно име Радомир П. Губеринић узето за назив ове часне награде људима који својим стручним и одговорним радом слиједе његов пут и дјело. Не бих да дужим овим својим обраћањем, али бих у контексту свега што је Губеринић написао и публиковао, поменуо његову књигу о васојевићком кнезу Николи Милошевићу Васојевићу. Васојевићи су од свог помена до данас чували и очували свој српски идентитет, а од појаве Светог Саве – и светоавско православље. Нажалост, Васојевићи су и данас у ситуацији да се боре и за једно и за друго, данас нарочито ово друго када властодржци и дукљанци хоће да отимају духовне светиње СПЦ. И тај часни манир Васојевића увијек је имао превисоку цијену, и односио многе жртве. Тако је било и са кнезом Николом Васојевићем који плати својом главом своју пројектовану идеју да сва Брда интегрише у заједничку кнежевину Холмију – и то зарад успјешније одбране од Турака. А тај легално изабрани кнез Васојевићке Холмије бјеше изузетно образована личност са познавањем 13 страних језика, високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд-Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Новом Пазару. Некам му је вјечна слава и хвала!

Дозволите ми да се на крају овог мог обраћања – срдачно захвалим предлагачима за ову часну награду, жирију који је донео одлуку, и свима вама, драга публико који сте дошли данас на видовданску свечаност и уједмо културни догађај. Овај свечани дан је још један у низу најљепших дана у мом животу. Зато свима још једном велико хвала!