Вукова задужбина – Одјеци Светосавља данас и сутра

У Вуковој задужбини 10.1.2020. године одржана је књижевна трибина Одјеци Светосавља данас и сутра у организацији Вукове задужбине, Културне заједнице Крајине и Удружења Златна реч и Културно-историјског центра Српска круна из Беча.

Културна заједница Крајине покренула је пројекат Мостови Светосавља. У овом пројекту су  гости из Темишвара били у Београду, а потом су чанови КЗК ишли код њих. Циљ је да се споје књижевници из Србије са књижевницима из дијаспоре и региона.

Удружења Златна реч и Културно-историјскои центар Српска круна из Беча основани су 2016. године, оснивач и директор је књижевица Славица Клајн. Удружење из Беча је издало два зборника, које је финансирала Славица Клајн. Зборници су посвећени Лази Костићу и Милошу Црњанском и штампа се трећи који ће бити посвећен Вуку Караџићу под покровитељство Министарства за сарадњу са дијаспором и регионом.

Удрuжење Златна реч основано је са акцентом на афирмисање књижевника и стваралаца који су неафирмисани или мање познати како нам је рекла Славица Клајн.

– Удружење се труди да зборницима представи савремену српску ријеч на наљепши начин, квалитетом врати повјерење и интересовање дјеце за писану ријеч, а и да их инспирише да и сами кроз писану ријеч његују свој језик и писмо, што је нарочито важно када сте далеко од свог матерњег језика.

Златна ријеч ће се залагати за превођење савремених српских писаца кроз зборнике и анатологије на њемачком језику.

Док КЦ Српска круна, стално допуњава своју библиотеку издањима савремених српских аутора, нарочито издањима писаним ћирилицом. Српски културни центар скупља умјетничке фотографије и књиге српских савременика. Све је почело од приче о обредним хлебовима, Славица Клај у једном селу 30 километара од Беча прави српске обредне хлебове.

– Циљ овог КЦ је очување српске културе и традиције у Аустрији.

Гроздана Лучић, књижевница, представила је свој пројекат  Млади долазе, у склопу ког се припрема  други зборник посвећен веома младим српским писцима. У зборнику има преко 150 младих аутора. Изњедрио је до сада и 11 чланова Удружења књижевника Србије.

– Поред свих функција најдражи ми је рад са младима и заиста је сјајна енергија када у УКС које је било херметично према младима, уђе младост. Ниједног дјетета од ових 11 се нисам постидјела. Стефан Митић сада у Лагуни има 15, 16 издање своје књиге – рекла је Гроздана Лучић, након чега јој је Славица Клајн уручила признање. Лучићева је нагласила да јој је ово прво признање за рад са младима.

Након чега је Жељко Кукић из КЗК пожелио да ово буде почетак једне плодоносне сарадње.

– Та сарадња ће бити на добробит очувања културног идентитета српског народа.

Домаћин, предсједник скупштине Вукове задужбине Миодраг Матицки каже да је српском народу у овим временима преостало да само културом може легално, чисто, свијетла образа, да пређе границе.

– Сеобе су страшне, а осеке су још страшније јер бришу трагове сеоба. У овој сали се догађају битни разговори, што ми је драго. Већ 20 година уређујем Даницу, по угледу на Вуков календар Даницу. Даница је увијек била звијезда која прва излази и посљедња залази – навео је Марицки.

Матицки је осврнуо на представљање претходне Данице прије 10 мјесеци када је упитан коме ће посветити сљедећу Даницу, на шта је одговорио – Црној Гори.

– Када су ме питали зашто Црној Гори, навео сам да имам утисак да посљедњих година исувише окрећу главу од нас. Ко се надао да ће она бити сада толико актуелна. Све је у знаку светог тројства, Свети Сава, Вук и Његош – навео је Матицки.

– Замолио сам једног колегу Станишу Војиновића да ми пронађе писмо књаза Николе упућено  Љубомиру Ненадовићу сину војводе српског гдје му се захваљује на пјесми о српству. Нема писма каже, нема га ни у Сабраним дјелима књаза Николе, шеста књига гдје су преписке, сва су писма у њему. 1996. године крајем 20 вијека већ је неко чистио историју – рекао је Матицки и додао да је ипак успио из Архива да добије писмо и објави га у цијелости.

Академик Срето Танасић предсједник Одбор за стандардизацију српског језика наглашава да се у језику чува цијела наша историја.

– Језик и наша српска православна вјера су два носећа стуба. Поред језика и вјере, свакако морамо поменути и гусле. Ми из Одбора за стандардизацију покушавамо да дамо српском језику мјесто које му као националном језику припада.

Веома узбуђен проф. др Слободан Реметић потпредсједник Академије науке и умјетности Републике Српске навео је да је најтеже бити Крајишник. Крајишници су на бранику отаџбине.

– Знамо каква су времена била. Ја сам одрастао без гусала, иконе и кандила. Титова слика на зиду, па дође мајкина тетка Јања и говори да скинемо тог ђавола са зида јер не може заспати. Када сам 1965. дошао на факултет, мислио сам да цијели свијет носи штафету. То је реалан живот био, хајде да говоримо шта нас је довело довде, гдје смо.

Витални проблеми српског народа почели су када су Турци са ових простора отишли и све је прешло у ингеренцију Ватикана и Комите.

– Ја сам у 70 години сазнао да је код војводе Драже било муслимана, код попа Ђујића у војсци преко 200 Хрвата.И што је још битно да знамо да ниједан наш геније није био атеиста. Када сам питао Милку Ивић, члана Академије наука како то објашњава, она ми је рекла „да виде даље од нас“.

Проф. др Миленко Мацура је вођа тима развоја и афирмације српске државе и нације при Министарству просвјете, науке и технолошког развоја.

– Често се питамо ко су Крајишници. Састављени су од камења, знамења и тамјана. Добро је што смо се ослободили од Југославије. Трудимо се да повежемо наше људе у дијаспори како би створили синергију. Без синергије не можемо направити помак.

 

Др Алек Рачић предсједник Развојне академије Срба упознао је све са посљедицама Нато агресије које и данас трају, те да му је криво да као рођени Београђанин једини напише књигу о сва три бомбардовања српског народа у прошлом вијеку.

– Мало је познато, Крајишници то знају одлично, Београђани мање, да је НАТО бомбардовао положаје војске РСК од 1. до 3. августа 1995, па је тек онда дошло до инвазије коју је направила српска војска. Без тог бомбардовања положаја, Книн не би пао. Сљедеће је бомбардовање Републике Српске које је почело 30. августа 1995. Посебно су бомбардовани подручја Хаџића и Хан Пијеска средствима која су забрањена по Женевској конвенцији. Муницијом са осиромашеним уранијом и плутонијумским пенетраторима. До тада је то примијењено само у Ираку, али у Ираку у пустињским условима. Али пошто је БиХ брдско- планинско подручје очигледно је експеримент In vivo који се примjењивао на српском народу.

Рачић се пита зашто је бомбардован репетитор на Козари, зашто у Невесињу?

– То је био један експеримент НАТО савеза који је желио да утврди штетне посљедице по стање здравља локалног становништва. Непуне три године послије тога, извршено је бомбардовање СР, па је проширен експеримент In vivo на тај начин што је вршено бомбардовање петрохемијских индустрија и електроенергетских постројења. Највјероватније се НАТО припремао за напад на Русију, па смо ми били овдје један полигон, који има све то слично као и Русија.

–Када једна бомба, не мора бити пуњена осиромашеним уранијумом, не мора имати нуклеарни отпад као што су имале томахавк ракете, падне на Петрохемијску индустрију Панчево долази до низа биохемијских и хемијских реакција, када се ослобађају веома штетне материје. Када то уђе у атмосферу, како то може бити штетно само за Србе? Зато се чудим земљама у региону које се не баве посљедицама бомбардовања. Бомбардујете рецимо електричну центарлу на Новом Београду или у Крагујевцу, погоди се складиште са пираленом, која је директно канцерогена материја и она нема гдје да иде или у воду или у земљу, а за то нема деконтаминације – наводи Рачић и додаје да се опширније на ову тему може прочитати у његовој књизи.

Проф. др Мирко Томасовић је говорио о значају аутокефалности српске цркве која подразумијева да има потпуну канонску и административну независност, те да сама бира свог архиепскопа као и своје епископе и свештенике.

– Свети Сава се одлучио за православље, а не за римокатолицизам иако је Запад био јак. На кирилометодијевским темељима, Свети Сава тражи аутокефалност, да се молимо на свом матерњем језику, да будемо у духовном смислу слободни као народ, а и политичком смислу.

Како је навео Томасовић све су православне цркве сестринске. Данас сви заборављају да наша Српска православна црква, патријаршија је самостална, и она је сестринска црква са Цариградском црквом.

– Није она ћерка, то је однос сестре и сестре. Сваки цариградски патријарх, чија је улога данас срамна, не може да одлучује коме ће да да аутокефалију, а коме одузети. То што православна црква по својој основној структуралној организацији сваком народу признаје његов властити богослужбени језик и пуну законодавну и адмистративну аутономију, тиме се излаже опасности од национализма и етнофилетизма.

Опасност од етнофилетизма огледа се у том померању равнотеже од васељенске црквене свијсти ка националној црквеној свијести.

– Јереси филетизма се увијек појављује у животу једне православне цркве, када се у одређењу њеног идентитета ставља национално испред Христа, као што је случај у Црној Гори, Украјини, Македонији… Ако нека црква затражи аутокефалију, све православне цркве одлучују о томе, а не само цариградска патријаршија. Разматрају се разлози, да ли је то за спасење људи, а не из неких политичких разлога, што је био случај са Украјином. Тако да и у овом нашем случају постоји опасност да га неко „гурне“ (цариградског патријарха) да потпише „нешто“ и направи нам још већу муку, него кроз коју сада пролазимо – рекао је Томасовић.

Присутна је била и сликарка Љубица Његован Вучинић која је до сада излагала у многим мјестима, почела је 1987. године. Њене прве самосталне изложбе биле су 1990. и 1991. у Загребу. 1997. у Београду представила се чувеном изложбом Плитвице у срцу, срце у Крајини. О овој изложби је направљен и документарни филм. Њене слике су у Канади, Аустрији, Француској, Њемачкој амбасади Јапана у Беграду и Митроплолији загребачко-љубљанској. Др Младен Мирић написао је енцикопедију Српска баштина. Она је изузетно занимљива због броја 7, има 7 поглавља, у 7 реченица, по 7 појмова… Као и др Васкрсија Јањић потпредсједник Академије наука и умјетности Републике Српске.

Гордана Влајић члан Удружење књижевника Србије и члан УО представила је књигу намијењену дјеци Заистинска српска бајка – Историја Срба од Светог Саве до данас. Написана је кроз три приче, попут животописа.

– Благословена сам, имам четворо дјеце и једна од мојих ћерки ме је питала да ли има нека бајка да је заистинска, гдје је принцеза српска, и гдје има нешто стварно. Тада сам одлучила да тражим догађаје из наше историје и да јој то преточим у приче и тако је кренуло. Копајући по нашој историји имала сам тежак задатак. Она је нажалост колико славна толико и трагична, колико храбра, толико и уплакана. Тешко је било представити дјеци да им кажемо истину, а да их не растужимо. Тако да сам комбиновала историју са српском митологијом. Много сам истраживала, 6 година радила на књизи, комбиновала сам са елементима православља.По књизи је направљен игроказ, те путујем по Србији и дијаспори.

Далибор Дрекић оснивач сајта Расен наглашава да је лик Светог Саве вишеслојан. Постоји историјски, митолошки и духовни аспект.

– Сва та три аспекта говоре колики је значај Свето Саве. Митолошки аспект посебно говори како је прихваћен и доживљен код народа.

Присутни су били и Драгана Радовић, новинарка и културни радник и Радисав Чејовић пјесник и гуслар.

Модератор вечери и личност која је ове људе окупила је књижевница Гордана Јеж Лазић.

Текст и фото: Драгана Бокун

 

 

 

Нема коментара

Напишите коментар