Затвореним светињама у походе за благдане – Кучевиште… Христос се роди!

Док се у даљини назирала Шар планина, а подно ње, западније и у наставку, Скопска Црна Гора, већ смо пролазили последње куће на периферији Скопља. Убрзо смо наишли на гранитну коцку уместо асфалта, а затим и макадам, те смо неосетно већ почињали да се успињемо и били на чистини. Ливаде још без снега, али смо беле врхове ове наше Црне Горе осећали све ближе и некако све драже, што смо се све више успињали кривудавим путем.

Дан је био миран, ветровит и хладан, али опет сунчан и леп. Ваздух је мирисао на снег. Тако ретке ствари, које у огромној бетонској касаби нема ни за „лек“. Док смо путовали моја два пријатеља и сапутника су ме наводили како до скора ни овај макадам није постојао и како је пут више личио на месечеву површину него комуникацију која повезује престони град са својом најближом околином. И тако преко 50 година…тако близу града, а тако осуђени да се злопате, кажњени, али не покорени.

Стигосмо у Кучевиште, село богате историје, традиције, које се помиње још у средњем веку, у повељама краља Стефана Дечанског, као и сина му краља и цара Душана.

Ушушкано на међи Скопске Црне Горе и Скопског поља, Кучевиште вас пре свега одушеви људима, тим старим и топлим људским величинама, који чине ово место тако посебним.

Становници, часни, поштени, скромни, и пре свега интелигентни и лепи људи, отоплиће и најтврђа срца, разочарана у поквареност, тврдичлук, препреденост и неискреност која нам трује душу у однарођеним градовима. Али овде влада посебна „клима“. Овде ће вам дати да први наздравите од њихове најбоље препеченице, даће вам да први одаберете најбољи Бадњак, најлепшу јабуку, највеће парче чеснице која се ломила на Бадње вече. Даће вам јер су и њима давали њихови ближњи, учили их шта је морал, поштење, рад, завет. То вам никдада неће рећи или се тиме хвалити, али то се види сваким њиховим погледом, гестом, осмехом, одважним стиском руке. Морал је оно што се мора, кажу стари. У Кучевишту је то као дисање, са тиме се родите, буде неопходни део животаи ти „уздисаји“ се не броје, они се подразумевају!

Тешко је не приметити ту спонтаност коју показују према незнанцима, посебно ако сте „њихов“, препознају они и без да им се каже. Ваљда по доброј ракији. А млади, мада ни писац ових редова није баш нека старина, мада не ретко остарелог духа, млади су посебна прича. Окупљају се сложно у скоро па завршеном Дому, али недовољно да у њему има струје и осталог да би послужило намери. Дала Србија паре, али се у међувремену стало. Бирократија, сујета или ко зна шта, и тако стоји као Скадар на Бојани на рубу села. Мислило се да је ту крај, још један књишки пример немара матице према Србима југа. Али ово је Кучевиште, њихов прави дом је онај морал, онај пркос, којег не дају никоме. Неко ће рећи и инат.

КуЋевиште је њихова кућа. Бадње вече, окупила се Србадија и у свом недовршеном дому, већ годинама уназад ломе чесницу! Без свештеника, без старијих, “од три до 23 године…” Сами, али сложни, певају „Оче наш“, чесницу ломе, али слогу утврђују. Срећном куму за следећу годину сви несебично честитају. У мрклом мраку, само месечина и по која сијалица с бандера обасјавају њихова лица и осмехе који светле више од свега. Спокој, пркос, понос, традиција – оно што траје, слога и поштовање. Кучевиште.

А ту у Кучевишту је још по нешто. Не би одважни сељани Кучевишта били то што јесу да нису одгајани уз предање и сазнање да су управо они чувари и заштитници Немањићких задужбина, цркве Св. Спаса, задужбине оца Стефана и сина му Душана Немањића. Цркве јединствене по фресци Св. Милоша Обилића, насликане 1874, у доба злослутне бугарске егзархије. Инат и пркос српски! Ту је и мала и сакривена црква Св. Николе из 1501, зидане под њеним кровом. У клисури надомак села је и манастира Св. Арханђела Михајла из 14. века, задужбина цара Уроша. Деда, отац и син – три Немањића, три владара – задужбинара, два свеца и то све на дар и чување мештанима Кучевишта. Знали су Немањићи коме и за кога зидају и ко ће им се увек за душу помолити.

Данас су те цркве махом закључане, али нису отуђене. Као што нису отуђени ни дечији погледи када добију скромни пакетић, када срамежљивим покретима пружају своје мале руке и уз обавезно „хвала!“ не скидају осмех са својих румених лица. Као да сте им звезду са неба скинули. А у ствари ми смо тим осмехом дечијим даровани и благословени! Деци хвала! Тек по који малишан се у повратку окрене и као из неког стида, једва да изусти: „али ја имам кући још секу/бату, могу ли и за њих узети?“. Велики Људи, а мала бића.

За Бадње вече та иста дична омладина у центру села прави свој сабор и налагање Бадњака, на бандери се поносно вијоре српска и руска тробојка. Српски пркоси саборност. Донео је ко је шта и колико имао, најважније да је од срца. Нико не мери колико, већ како. Радо би они били у порти својих задужбина, остављених на чување од светих предака, али оне чаме у мраку, затворене за њих, али не и за молитве њихове.

Можда не смеју ту, у свом селу, у својим поноситм задужбинама чији су вековни чувари, у молитви својих душа и благословом Светих,да дочекају рођење Богомладенца, али њихова молитва одзвања обронцима Црне Горе и Шаре и као северац се уздиже и помешана са варницама горућих бадњака стапа се у све јаче гласове песме „Ој Косово, Косово, земљо моја вољена, земљо старих витезова, Лазара и Милоша…“Јер они знају да Косово није уоквирено међама црвених картографа Кардеља или Тита, да је Косово уоквирено задужбинама Немањићким – Стара Србија, рећи ће да је правилније.

Та молитва, чак и без свештених лица и теолошки образованих, та молитва народна као да се довикује и стапа са истим таквим молитвама испред храмова, у Дечанима, Грачаници, на Цетињу, Бањалуци, Милешеви, Јерусалиму…тамо где су храмови отворени и где песма верних очекује спас и слави рођење Христа и нас самих – тог морала, духа и доброте којих има само тамо где су те врлине као и дисање, вечни и непрекидни до вечности!

Као да желе да кажу: „још нас има, немојте нас заборавити, као што ми нисмо Господа!“. Кучевиште…чувари наше свести и  огледало душа предачких.

Кучевиште, Христос се роди!

Милош Стојковић

Преузето са: srbi.org.mk