Завичајни клуб Книнска Крајина обиљежио славу сјећањем на Здравка Крстановића

Црква Пресвете Богородице у Книну страдала је у једном од савезничких бомбардовања у Другом свјетском рату.

На том црквишту крајем шездесетих година почела је градња нове цркве и то је послије оне у
Глини била прва српска православна црква саграђена на подручју бивше Социјалитичке Републике Хрватске.

Дио камења који је уграђен у саму цркву дошао је из разрушене цркве на отоку Вису.
Изградњу цркве у Книну су углавном финансирали книнска и остала српска емиграција.

Послије Другог свјетског рата традиција обиљежавања Покрова Пресвете Богородице је била
прекинута, али вјерници то нису прихватили. Године 1994. одлучено је да се Покров Пресвете Богородице слави као дан Книна и да буде парохијска слава.

– Нисмо имали срећу да дочекамо ни прву годишњицу те одлуке. Те 1994. године литургију је предводио патријарх српски Павле, а почасни грађанин Книна постао је Бора Ђорђевић Чорба. То се десило 10 година прије него је Бора такву славу дочекао у свом Чачку.

– Од 1996. се окупљамо овим поводом, нажалост све нас је мање. Још је већа туга што не преузимају млади људи, рекао је Перић.

Јуче, 13. октобра је навршено четрдесет дана откако се упокојио Здравко Крстановић.

–  Крстановић је био највећи пјесник у историји Книна, иако је Книњанин био само двије
године. Заправо је био ђак путник који је из Сиверића долазио у Книнску гимназију, а
трећи и четврти разред завршио је у Гимназији у Сплиту. Када је 1989, формирано СКД Зора, прихватио је да уређује њене едиције и, између осталог, часопис Српска Зора. Уредио је седам бројева, а тридесет година послије тога сви садржаји тог часописа су положили испит времена. То
је био у пуном смислу ријечи урбани, европски и свјетски уређиван часопис. Здравко је био строг и као рецензент, знао је понекад и да баци рукопис аутору. Показало се то као добра особина, јер оно што је он потписао то су заиста права издања – оцијенио је Данко Перић.

О Здравку Крстановићу су говорили књижевница Андрејана Дворнић, професорка Наташа Булатовић и његов колега Јово Бајић из Експрес политике.

Наташа Булатовић је говорила о антологијама које је Крастановић приредио и одушевило ју је колико је био врсан пјесник.

– Направити једну антологију значи изврсно познавати књижевност што није случај са његовим
претходницима. Сматрам да ће се тек његова дјела и његова поезија читати.

Издао је 17 збирки поезије, већ 1973. је потписао са загребачком Просвјетом да крене да се
издаје Антологија.

Приредио је Еротске народне пјесме, Дубровачке елегије Луја Војновића, Гозба Павла Соларића,
сабране пјесме, Белешке из окупираног Београда.

Прва антологија коју је издао је Златна пјена од мора: народне пјесме Срба у Хрватској.

– У њој имају 153 пјесме: лирске пјесме, басне, набрајалице, баладе. Рецензију је написао Душан
Иванић и назвао је ВИСОКА ДУХОВНА ТРАДИЦИЈА.  Иванић каже да аутор рукописа је свој
избор засновао на мјеродавним изворима (готово двадесетак збирки, периодичних публикација,
архивских збирки, од Ерлангенског рукописа до збирке савременог скупљача као што је Славица
Гароња, или до рукописа САНУ или загребачког Завода за фолклор), али вриједност његовог рада
одређује првенствено висок квалитет изабраних текстова. У биљешкама се налазе подаци о
изворима из којих су пјесме узете, подаци о казивачима, као и одређене напомене скупљача.
Наводе се и варијанте.

Обухваћени су – без састављачеве намјере – сви крајеви у којима живе Срби: Далмација, Лика,
Кордун, Банија, Славонија и Барања. Одлучујуће мјерило било је естетско. Није се, дакле, тражила
фолклорна грађа што документује живот народа, него пјесме које својом вриједношћу припадају
врховима свеколиког српског пјесништва.

Чудесни кладенац, Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске била је спремна
још 1975. за штампу, јер је Крстановић потписао уговор за загребачку Просвјету 1973. Издата је тек 2002. Булатовићева се осврнула на предговор ове Антологије гдје Крстановић каже да му је главни критеријум језик, и то онај западних страна некадашње Југославије.

„Једноставно речено, бирао сам најбоље пјесме које одговарају мом виђењу поезије као језичке
чистоте који одбацује све спољно и свијетли унутрашњом свјетлошћу. Настојао сам да избјегнем
сваки компромис који би укаљао древно младо божанско слово…“

Булатовићева наводи шта се све може наћи у Антологији у којој је уврстио 112 пјесника:
бугарштице; лирске пјесме, басме, набрајалице, баладе; епске пјесме; натписи и записи.

– Уврстио је чак записе на књигама и натписе на стећцима гдје је нашао језичку музику и поетско
језгро.

Књижевницу Андрејану Дворнић је импресионирало што је је рођен у Сиверићу преко пута мјеста
у којем је одрасла – Биочића.

Говорила је о Сиверићу чији се пуни назив појављује 1371, а пуни значај добија отварањем
рудника. Такође је прочитала одломак из своје књиге Људи од воде у којем се управо спомиње
Сиверић.

Јово Бајић, Крстановићев колега из Експрес политике каже да је Здравко у редакцују стигао у избјегличком  таласу из Сплита крајем 1991. Двије године прије тога постао је Експресов
стални дописник из Сплита.

– У његовим извјештајима, који су били ексклузивни храбро је заступао српско становиште. То га је умало коштало главе. Нова хрватска власт га је ухапсила, а живу главу је извукао захваљујући свом пјесничком имену. У Београду се цијенио његов књижевни и национални рад, академик Антоније Исаковић заузео се за то да му се обезбиједи стан у једном од новобеоградских блокова.
У београдској културној јавности био је прихваћен као пјесник који српским гласом пјева о
Хрватској.

– Знало се за то да су његове пјесме биле у свим антологијама модерног српског пјесништва. У
значајним књижарама, не само у Београду, у излозима била је његова књига Чудесни кладенац,
Антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске. Често је залазио у зграду САНУ гдје је међу академицима имао сабесједнике који су га изузетно цијенили, а међу њима био је и
Милорад Павић. Одлазио је и у Архив САНУ гдје су га предусретљиво дочекивали. Виђен је и у
редакцијама угледних књижевних часописа и у Удружењу књижевника.

Његови пријатељи са којима је одрастао говорили су да је писао и објављивао још у основној
школи, а посебно је интересантно што би прије објаве пјесму слао Десанки Максимовић и када би
се она увјерила у квалитет и потврдно му одговорила, пјесму би и објавио.

Присутне је поздравио и директор Библиотеке Милутин Бојић Јовица Кртинић те прочитао
Крстановићев текст о манастиру Крка, на који је случајно наишао у Просвјетином календару

за 1972. годину.  Текст, односно цртицу је Здравко написао када је имао 21 годину као студент.

Перић и Кртинић су се сложили да је ово један од најљепших текстова о манастиру Крки.