Промовисане књиге покојног мр Миле Дакића и Љубе Мраовић
Удружење Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна 5. јула 2025. године промовисало је два своја издања, књигу покојног мр Миле Дакића Кордун кроз времена и Љубе Мраовић Моје брезе.
О књизи мр Миле Дакића говорила је професорица Мирјана Радошевић, а о књизи Љубе Мраовић професор Војислав Војо Павловић.
У књизи можемо наћи и осврт др Николе Жутића на књигу Кордун кроз времена у којем наводи да се из Дакићеве монографије открива мучна непрекинута историја српског Кордуна.
– Крајишки Срби су ратовали као топовско месо за одбрану Угарске од Турака, Венеције (Млечана) од Турака, код похода Наполеонове Француске на Русију, код одбране Аустрије од турских провала, мађарских и италијанских револуционарних ратова. Тај мучни крвави историјат Кордуна и Крајине Дакић наставља да објелодањује са ратним ангажовањем Крајишника у Великом рату Ауастроугарске против Србије и Италије и масовним дезертирањем Кордунаша у српске добровољце и ангажовањем у пробоју Солунског фронта ( преко 600 Кордунаша учесника). Крваву кордунашку (крајишку) причу наставља поглављем о Другом свјетском рату, која свој врхунац доживљава са хрватским стравичним геноцидом у НДХ, а које се огледа у масовним убиствима цивила. Вриједност књизи дају и бројне квалитетне фотографије везане за уништавање и рушење ратних споменика посвећених страдању кордунашких Срба.
Како Жутић наводи, Дакић анализира и поглавље о смишљеном разбијању Југославије, истичући Венсов план који карактерише као пут нестајања РСК, а који врхунац доживљава „грубим одбијањем плана З-4”.
– Дакићево лично трежњење од заблуда почело је почетком деведесетих. У тренутку када је спознавао емигрантску литературу која му је отворила нове димензије Другог свјетског рата у Југославији, признаје да је био лишен истине у „авнојевским торовима”.
На крају Жутић закључује да је Дакићев рукопис комплексно монографско дјело са мемоарским елементима који су настали према Дакићевим записима из периода Крајишког рата. Значај текста појачава и чињеница да је из ратних времена преостало релативно мало архивске документације државних органа РСК.
Професорка Мирјана Радошевић каже да је Дакић писао о Кордуну од средњег вијека и првих становника Кордуна Јапода, па до Војне крајине.
– Били су то тешки дани када је требало знати и умјети преживјети, сачувати главу и опстати. Па онда дођоше године нашег неправедног умирања Први, па Други свјетски рат. Ова књига свједочи о временима која су стално и незасито тражила нас – као понор без дна. Споменици наших јунака данас су скоро већина руинирани и опомињу на неправду, чекајући нас… Да их повратимо, да им се поклонимо и никада не заборавимо. Миле нас је повео једним страшним временом, донио поново све туге, сузе, плач мајки над мртвом дјецом. Порука ове књиге је доброта, пацифизам, космополитизам. Ако је неко оставио траг у свом времену и свом завичају то је онда Миле Дакић. Ово је наша друга Библија.
– Можемо отићи у било коју земљу на свијету, али се у само једну можемо вратити натраг – земљу отаца и ђедова. Тамо гдје мирише јутро по топлом круву/хљебу/ и погачи, гдје дан обећава много, окупан росом и извором, а ноћ доноси тишину као благослов… Миле нас је провео једним страшним временом, донио поново све туге и сузе, плач мајки над мртвом дјецом, над судбином која је била немилосрдна, над хиљаду зашто, а одговора ни од куд… Зато сада, читајући ове редове, далеко од драгих путељака и стаза наше родне земље, осјећам велику захвалност према овој истини и поштовање према жртвама, у обећању да ћемо чувати сваку нашу светињу, сваки камен који још плаче и мокар је од крви и суза.
Мр Миле Дакић у свом тексту, који објављује умјесто поговора, под насловом Српска енигма – Тито каже да сваког свјесног припадника српског народа мора забрињавати да још нисмо схватили величину, дубину и посљедице својих падова у 20. вијеку. Неосновано је оптуживати друге за свесрпске поразе. Они се скривају и прикривају унутар поражавајућих српских идеологија. Када би се на вагу ставиле уништавајуће силе српских светиња на Кордуну, а и другдје у протеклим ратоваима, тешко је закључити да ли их је више уништавала комунистичка или нацистичка идеологија.
Друга књига која је промовисана је Моје брезе Љубе Мраовић о којој је говорио Војислав Војо Павловић који Љубу познаје како каже скоро цијели живот. Књига има двије цјелине, једна је поезија, а друга проза.
– Двије брезе на корицама књиге и у пјесми Љубе Мраовић нису само симбол туге, суза, самоће већ и много више. Оне свједоче о љепоти једног краја и ширини душе кордунашке. Оне су дале живот стиховима и причама из несреће верскрслих. Писани су руком Кордунашице, занесењака једног трајања великог нестајања. Данас ћемо ауторку упознати кроз књигу писану под трешњом успомена, писане на топлини јутарњег сунца, на земљи муком и сузом заливеном.
Мраовићева се у књизи сјећа, наводи Павловић, првог одласка од куће, растанка са родитељима. Падала је киша, Нови Сад је био далеко. Отишла је носећи Кордун у души, притајени жал за селом.
– Љуба се труди да писањем сачува истину о крају у којем је рођена. О народу из којег је поникла. Није у пјесмама заборавила Циглану која јој је била центар свијета, извор свих радости и мука. Са стиховима се ређају заборављени обичаји и незавршени послови. Њене приче причају о жетвеним обичајима, са родом без ког на Кордуну не би било живота, са својим дјетињством и учитељицом Зором. Није заборавила основну школу, ни Перну, пјешачење…
– Од малена је била сналажљива, истицала се у многим активностима, била омиљена у друштву, и често је била покретач много чега код својих вршњака са којима је проводила дане на испаши стоке, школи, игри, прелима. Веома рано је научила да игра Милицу, кукуњешће, дрмеш и слушала на мобама пјесме. Научила је израђивати најљепше прегаче, везане кошуљ’це, прслуке и вертуне, што је касније радила и за своје културно-умјетничко друштво. Сада је свој дар наставила са папиром и оловком. Ту љепоту нашег краја, народа, наше младости тако лијепо и непоновљиво Љуба је приказала у својим стиховима и причама. Ријечи и слике из ове књиге су завјет нашег постојања гдје се виде све љепоте нашег краја и народа који је остао или се вратио на кућни праг. Љуба Мраовић (Чича) је понос и пламен те неуништиве свјетлости.
Љуба Мраовић била је спријечена да присуствује промоцији, али се кроз писмо обратила присутнима, у којем наводи да је почела да пише као дијете, код крава или навече уз лампу.
– Није ме живот нимало мазио, али нисам смјела падати у понор и депресију, него сам се издизала изнад. Свима вас се захваљујем од срца, веома сам срећна што је уз мене мој рођени, који ми је раме за све, неизмјерно ти хвала Војо. Такође, хвала и Чуваркућама које су ту, још једном хвала свима. Хвала и Петру Шаули кшто је имао снаге да објави ову књигу.
Присутнима се обратила и Љубина дугогодишња пријатељица Евица Шапић, која је по жељи своје пријатељице присуствовала промоцији, иако се тај исти дан одржава Ђедова косидба у Вргинмосту.
Промоцији су присуствовали између осталих народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, предсједник Удружења Банијаца Мирослав Ковјанић, члан Управног одбора Славоније у срцу Вељко Бенак, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, предсједник Удружења грађана Бусије Јован Вученовић и многи други.
Својом пјесмом ово књижевно дружење уљепшао је и наступ женске пјевачке групе Шамарица.
Текст и фото: Драгана Бокун
