Банија као завичај у језику
- (Осврт на књижевно дјело Анђелка Анушића)
Пјесник, прозни писац, есејиста, критичар и публициста, Анђелко Анушић (рођен 1953. године), представља истакнуту фигуру савремене српске књижевности, чије је стваралаштво дубоко обиљежено искуством крајишког завичаја и траумом изгнанства. Ауторов обимни опус, који обухвата око тридесет књига, развија се на раскрсници интимних сјећања, колективне историје и егзистенцијалних питања. Анушић није само хроничар несталог свијета, већ и свједок трагичних ломова који су обиљежили судбину српског народа на простору Босне и Херцеговине и Хрватске. Дјело овог књижевника представља драгоцјено свједочанство о борби за опстанак, очување идентитета и проналажење смисла у свијету који је претрпио неповратне промјене.
Завичај и сјећање могли бисмо именовати као централне тематске стубове Анушићевог стваралаштва.
Готово цјелокупна Анушићева књижевност, било да је ријеч о поезији или прози, изграђено је на мотиву завичаја. Рођен у Градини, на Сувој Међини код Велике Кладуше, аутор је у раној младости искусио сложеност живота у етнички мјешовитим срединама, а потом и горчину протјеривања. О томе свједочи и сам аутор, истичући да је Банија, као и цијела Српска Крајина, постала његов завичај у језику, док од родне куће више нема ни трага. Одсуство физичког завичаја трансформише се у књижевно стваралаштво, гдје сјећање постаје једино уточиште и, истовремено, непреболни терет. Кроз реинтерпретирање успомена на детињство, обичаје, пејзаже и људе, Анушић гради сложену слику несталог свијета, истовремено га чувајући од заборава. Мотив сјећања у Анушићевом дјелу није само носталгично присјећање на прошлост, већ активни процес преиспитивања и реконструкције идентитета. Његови јунаци, расељени и онтолошки неутемељени, непрестано се враћају у сјећање као једини сигуран простор. У том процесу, сјећање постаје не само спас, већ и болна рана која не зараста, јер их непрестано подсјећа на неповратни губитак. На тај начин, Анушићева проза добија универзалну димензију, говорећи о судбини свих изгнаних и прогнаних народа.
Анушићев стил одликује се преплитањем лирске осјетљивости и наративне снаге. Поезија му је у почетној фази била је прожета иронијом и критичким погледом на стварност. С временом, она се развијала ка дубљим, интимнијим темама, доносећи, како сам аутор истиче, „свјетлост и наду туробним душама“. У прози, посебно у приповјеци, лирски елемент је и даље присутан, али је подређен снажном, често исповедном наративу. Кроз интимистичке исповијести јунака, који су често укоријењени у детињству и прогањани онтолошком неутемељености, Анушић постиже снажан емотивни набој. Када резуимирамо макар и дио прозе, како примјећују критичари, она није патетична, већ је прожета дубоком сјетом и аутентичним крајишким језиком, чиме ствара универзалне приче о људској патњи и отпорности. Приповиједање у првом лицу, често у виду исповијести, доприноси директном контакту с читаоцем и појачава емотивну снагу текста. Управо та лирска сензибилност омогућава му да се тешке и трауматичне теме представе на суптилан начин, без непотребног патоса, чинећи их још упечатљивијим.
Анушићев прозни опус представља праву хронику избјеглиштва и потраге за идентитетом. У роману „С Хомером у олуји“, Анушић се бави дубљим питањима историје и културног насљеђа, док у „Животу из засједе“ истражује природу зла и људских судбина у вртлогу рата. Збирка приповједака „Легенда о в(ј)етром вијанима“, за коју је добио Андрићеву награду, представља својеврсни врхунац Анушићевог приповједачког умјећа. Кроз мозаик прича о крајишким Србима, развијаним широм свијета, аутор слика портрет народа чија је домовина уништена, али чије сећање остаје неуништиво. У приповјеци „Легенда о човеку кога је ветар вијао“, која се налази у збирци, симболика вјетра као силе судбине која прогања и носи човјека постаје метафора за судбину читавог народа. Његов прозни стил, како је критика запазила, одликује се сложеном наративном структуром и динамичним, готово филмичним приказом догађаја. Аутор вешто комбинује различите перспективе и временске планове како би створио слику о природи зла и људским судбинама. То се посебно види у роману „Живот из засједе“, гдје се кроз личне приче јунака откривају шире друштвене и историјске околности. Анушићева проза није само свједочанство о догађајима, већ и дубоко промишљање о етичким и моралним дилемама које су пратња ратних сукоба и људских страдања. Он не износи једноставне закључке, већ поставља питања о смислу патње, о одговорности и о могућности опроста. Ликови су комплексно конципирани, пуни унутрашњих противрјечности, чиме се постиже реалистичан приказ људске природе у екстремним околностима.
Једна од кључних карактеристика Анушићевог писања јесте аутентичан језички израз. Коришћењем крајишког говора, архаичних израза и мелодичности народног језика, Анушић не само да ствара аутентичан угођај, већ и афирмише језик као посљедње уточиште и темељ идентитета. У својим дјелима, језик постаје више од пуког средства комуникације – он је живи траг завичаја, веза с прецима и начин да се очува сјећање на изгубљени свијет. Овај приступ је посебно видљив у интервјуима, гдје аутор истиче како је Банија постала његов „завичај у језику“. Посвећеност језику као културном благу препозната је и у књижевној критици, која истиче његову способност да створи увјерљиве дијалоге и нарације које зраче аутентичношћу. Кроз језик, Анушић се бори против заборава и брисања идентитета, доказујући да се идентитет може сачувати и након губитка физичке домовине. Језик ме је истовремено и свједочанство о богатству језичког насљеђа које, усљед миграција и културолошких промјена, полако блиједи.
Поред стваралачког рада, Анушић је активан и као есејиста, критичар и публициста. Критички текстови и есеји пружају дубок увид у књижевне токове и културне прилике на простору Босне и Херцеговине и Србије. Као дугогодишњи уредник у издавачкој кући „Глас српски“, дао је значајан допринос развоју и промоцији српске књижевне сцене. Остаће запамћен рад на антологији српског пјесништва у Босни и Херцеговини „Насукани на лист лирике“ чиме се показује његову посвећеност и шири културни ангажман. У својим јавним наступима, Анушић се често оглашава о стању у друштву и култури, шаљући снажне поруке о значају књижевности и истине у савременом свијету. Он се не устручава да се супротстави „корпоративном рибарењу душама“, како то сам описује, афирмишући књижевност као моћно оруђе за очување хуманости и истине. Анушићева критичка дјелатност је усмјерена ка одбрани традиционалних вриједности и књижевности која се не повинује диктату тржишта и помодних трендова.
Анушићева књижевност, иако дубоко укоријењена у крајишком искуству, превазилази регионалне оквире и носи универзалне поруке. Мотиви завичаја, изгнанства, сјећања и потраге за идентитетом универзални су и релевантни за све оне који су се суочили са сличним судбинама. Кроз снажну симболику, као што је вјетар који разноси људе у приповјеткама, Анушић не само да описује догађаје, већ их и интерпретира на дубљем, метафизичком нивоу. Поза и поезија Анђелка Анушича су истовремено лична и универзална, емотивна и мисаона, интимна и епска. Симболика је често прожета и митолошким елементима, што његовим причама даје додатну дубину и архетипску вриједност. На тај начин, Анушић успјева да створи књижевност која резонује са читаоцима далеко изван географских граница, говорећи о универзалним људским искуствима.
Анђелко Анушић, с обзиром на свој обиман и тематски конзистентан рад, заузима важно мјесто у савременој српској књижевности. Кроз своје дјело, он је пружио драгоцјено свједочанство о страдању крајишког народа, дајући глас онима чији су животи били уништени. Признања попут Андрићеве награде, Кочићеве награде, Златне сове (…) потврђују његов значај и препознатљивост у књижевним круговима. Анушићево дјело, прожето дубоком емотивношћу, аутентичним језиком и снажним тематским фокусом, остаје релевантно као свједочанство о сложености људске судбине и отпорности духа у тешким временима. Књижевност коју ствара није само сјећање на прошлост, већ и опомена и подсјетник за будуће генерације, доказ да се идентитет може сачувати и након губитка завичаја. У свијету „корпоративног рибарења душама“, како то сам Анушић описује, његова књижевност се супротставља забораву и афирмише апсолутну истину, чинећи га незаобилазним аутором за разумијевање књижевности са ових простора и универзалног људског искуства. Допринос се, свакако, огледа и у томе што је успио да прикаже не само трагедију, већ и неуништиву снагу људског духа и воље за животом.
Извор: Банија Онлине
