Поетска праскозорја Милене Северовић

О поетским збиркама Пазовачки прозори и Пут у праскозорје

Посјетиоци Трибине Удружења књижевника Србије у Београду 27. септембра 2025. године уживали су у представљању најновијих поетских збирки пјесникиње Милене Северовић: „Пазовачки прозори“ (изд. Институт за дечју књижевност у Београду, 2024.) и „Пут у праскозорје“ (изд. Центар за културу Врачар из Београда, 2025.).

Домаћин трибине, књижевник Видак Масловарић, најавио је догађај и представио Милену, као и остале учеснике у представљању: књижевницу Гордану Јеж Лазић, Миленка Заилца и младу виолинисткињу Вјеру Гутић. Након што је подсјетио да су управо у том простору своје промоције, интервјуе и бесједе имали најпознатији наши књижевници, представљање Милене Северовић и њених поетских збирки започела је Гордана Јеж Лазић.

Публика је са уживањем слушала допадљив, интересантан и садржајно неочекиван дијалог двије књижевнице. Осим о књижевним почецима, професионалним остварењима, личним и породичним недаћама током сукоба у Хрватској, избјегличким искуствима, налажењу животне равнотеже у откровењу своје духовне традиције, Милена је са посјетиоцима подијелила неке занимљиве тренутке – од духовних дружења са архимандритом лепавинским о. Гаврилом у временима кад су посјетиоци манастиру били веома, веома ријетки, сарадње са њемачким ствараоцима током избјегличког периода у Франкфурту на Мајни, изузетног прихватања од стране својих сународника по досељењу у Стару Пазову, али и о неочекиваном сусрету и разговору са нобеловцем Петером Хандкеом у Москви… Између тих веома интересантних питања и одговора, Милена је показала и завидну вјештину рецитовања пјесама из наведених поетских збирки. Повелики број посјетилаца је у тишини и са интересовањем слушао тај мозаик разговора и рецитовања.

Након тога је Миленко Заилац, секретар Књижевне заједнице Крајине, подијелио са окупљенима своје виђење Миленине збирке „Пут у праскозорје“. Осим њене тематске разноврсности посебно је нагласио да она често у тој збирци свијет посматра кроз призму духовности и страдања народа коме припада (па и својих најрођенијих), па сагледава садашњост кроз призму прошлости и великих, трауматичних искустава свога народа током претходног стољећа. То је и разумљиво јер су и њен животни пут детерминисали непосредни трауматични догађаји, који подстичу преиспитивања и не тако давних страдања народа коме припада, а која су се нашла у ситуацији да буду готово заборављена… При томе је цитирана и Слађана Илић  да се национална траума не може превазилазити без суочавајуће рефлексије, слободне расправе и уметничке прераде и сублимације. А Милена управо то ради – анализира дубоко, људски, пјеснички, записује, не оптужује него упозорава, избјегавајући тешке исказе, не тежи за осветом, него ријечима упозорава и препушта читаоцу да дубље схвати прошлост и садашњост ради будућности… Милош Кордић је записао да „Умијеће Миленино јесте и у томе што она за горчину живота тражи најсрећнију, чаробну ријеч … која одише једноставношћу и благошћу“. На крају је истакнут Миленин веома продуктиван и значајан допринос очувању и промоцији сјећања на завичај из кога је као и многи други морала отићи.

Свакако треба споменути да је млада Вјера Гутић својим музичким умијећем на виолини допринијела да промоција буде још љепша, разноврснија и умјетнички богатија. Свако њено извођење композиција посјетиоци су наградили искреним аплаузом.

 

Ова промоција ће остати запамћена и по томе што је Милена одрецитовала преко двадесет својих пјесама, у чему су посјетиоци истински уживали. Пјесме Милене Северовић заслужују сваку препоруку за читање, јер и без тешких и сложених ријечи својом благошћу и једноставношћу стварају слојевитост и љепоту, па се могу ишчитавати на више нивоа, тако да ће свако у њима наћи нешто ново, допадљиво, изазовно, инспиративно, поучно, корисно…

На крају промоције Северовићева нам је рекла да је „праскозорје“ у наслову — оно симболише тај тренутак између таме и светлости управо вријеме када она ствара своје пјесме јер тада има највише времена.

Да ли се ова књига може гледати као својеврсна ретроспектива Вашег живота?

• Јесте, ова књига је ретроспектива мог живота. Пуно сам путовала, пуно сам страховала, али сам свој циљ коначно нашла у Срему.

У књизи о многобројним страдањима, Јасеновцу, последњем рату, бомбардовању… Да ли мислите да ће сваки читалац у Вашој књизи пронаћи дјелић себе?

• Вјерујем да може пронаћи дио својих туга и радости, размишљања.

Такође, можемо наћи пјесме о Бадњој вечери, Светом Сави, Светом Николи, Ивањдану, и многе те пјесме су и слике Вашег дјетињства. Колико је вјера важна у Вашем животу?

• Вјера је јако важна у нашем животу. У најтежем периоду мог живота од 1990. до 1998. год. ишла сам код игумана оца Гаврила у манастир Лепавину покрај Копривнице, те је он био мој духовник. Давао ми је књиге владике Николаја Велимировића.

Које су то најупечатљивије слике Вашег дјетињста, и традиција коју сте жељели да пренесете и на своје потомке, а могли смо да видимо из Ваших стихова да сте дубоко везани за своје претке који су оставили дубок траг у Вама?

• Јако сам везана за своје претке. Имала сам дивну породицу и срећно дјетињство у Копривници. Као љекар сам под Хипократовом заклетвом, али у прву Хипократову заклетву мене су увели моји родитељи, дједови и баке, и Радељевом Селу, српском селу кроз које је протутњао Холокауст. Све моје баке читав су живот биле у црнини, жалиле за својим најмилијима који су убијени од усташа. Дио породице страдао је у Јасеновцу. Сви су они моја трајна инспирација и свјетионик. Увијек им се враћам и много им дугујем и Копривница- Загреб- Радељево моји су топоними. Ако икад ишта остане иза мене вољела бих да су то дјела љубави и милосрђа, хуманости и доброте. Надам се да се то осјећа у мојим пјесмама, бајкама и причама. Јер живот је увијек лијеп мада нас често шибају урагани, поготово нас Крајишнике.

 Пишу: Миленко Заилац и Драгана Бокун