У Београду промовисана Фондација „Симо Матавуљ“ из Бањалуке
Удружење Душа Буковице у Библиотеци Града Београда 6. новембра представило је Фондацију Симо Матавуљ из Бањалуке и књигу поезије Кистањске домине Љиљане Лалић.
Учесници програма били су пјесникиња и књужевник за дјецу Јасмина Јанковић, редитељ филма у настајању, Пут Симе Матавуља, Дејан Арсић, секретар Фондације Драгић Гојковић, проф. др Радмила Тонковић и предсједник Фондације Симо Матавуљ Љиљана Лалић.
Ово вече је дио циклуса представљања аутора из Далмације које је прије неколико година покренуло Удружење Душа Буковице.
Предсједник Фондације Љиљана Лалић рекла је нешто више о Сими Матавуљу и подсјетила како је Матавуљ предавао у сеоској школи у Далмацији.
– Догодило се да сам и ја предавала у једној од тих школа српски језик. Симо Матавуљ се у Хрватској више не проучава, избачен је из школског програма. У Републици Српској учи се у 9. разреду и то приповијетка Пилипенда, нисам упозната колико се у Србији проучава, али је то свакако недовољно. Он је наш најзначајнији представник реализма, један од најобразованијих писаца које смо икада имали. Говорио је више језика, предавао, обишао је читав регион, учио престолонасљедника Данила. Био је први предсједник Удружења књижевника Србије, такође три пута је биран на то мјесту и до краја живота је био на том мјесту. А преминуо је управо у овој улици Кнез Михаиловој.
Лалићева каже да Матавуља треба изнова да читамо и упознајемо његове ликове.
– Пилипенда је постао симбол отпора, слома човјека, симбол велике моралности свега што је честито и што се не може купити.
С тога су основали награду за ученике 9. разреда за најбоље написани писмени рад на часу, писан руком и ћирилицом. На конкурс се могу пријавити ученици 9. разреда из свих школа из Републике Српске, а прва три рада бивају награђена, са сребрњаком са ликом Симе Матавуља, Плакетом за најбоље радове и новчаном наградом.
Један од пројеката ове фондације је и документарни филм Пут Симе Матавуља, који би био приказиван у школама и институцијама које се баве културом.
Режисер Дејан Арсић каже да за једног филмског ствараоца живот Сима Матавуља је инспиративан.
– Пут и живот Матавуља се може показати филмски на бар једно десетак начина. Симо Матавуљ је наш најбољи приповједач, а основа сваког филма је прича. Свака његова приповјетка је готов синопсис за сценарио неког филма. До сада је урађен само један стари, црно-бијели филм Бакоња фра Брне, јако добар за оно вријеме. Нешто је рађено у вези са Пилипендом, и ништа више од тога. Супротно мишљењу да је Симо Матавуљ некада био заступљенији у школама, могу да кажем да сам у школи радио само Пилипенду и Бакоњу фра Брне. Сва његова дјела треба приближити млађим генерацијама, али и старијим. Много тога о њему не зна шира јавност. Био је свјетски човјек, обишао је и све српске земље и управо је идеја филма да прикаже да су Срби један једниствен народ. Симо Матавуљ својим животом и дјелом показује да су Срби једна једниствена нација, а нацију чини култура. Желимо да прикажемо и приближимо дјело Матавуља и ону истанчаност културе Срба из Далмације свим осталим Србима из других крајева.
Секретар Фондације Драгић Гојковић родом је из Пећи, из Метохије. Животни пут га је навео у крајишке крајеве, био је 1991. на Кордуну, Книну, Западној Славонији .
– Након рата формирали смо Удружење старјешина Републике Српске, био сам доста активан. Добило је статус од јавног интереса у Бањалуци, оно је и данас активно. С обзиом да је Љиљанин муж био официр, сарађивали смо и приликом тог рада предложила је да се формира Фондација Симо Матавуљ. Гледао сам колоне 1995. године, и био тамо са осталима бранећи остатке те високе Крајине. Гледао сам када је падала и западна Славонија. У Фондацији сам нашао нешто између Косова и ваше Далмације.
Урадили су око 9 пројеката са којима су конкурисали код разних институција Републике Српске и Републике Србије, али им како каже нико није ни одговорио.
– Имамо идеју, али се чека реализација, у питању је Пјесничка манифестација Бањалуке Капа доле. Требало би да учествује девет пјесника, три из Хрватске, три из Србије и три из Републике Српске и Црне Горе. То би се одржавало у парку који је посвећен Заједничком процесу у Бањалуци.
Сарадник Фондације Јасмина Јанковић говорила је о занимљивостима из живота Симе Матавуља.
– Симу је мајка одвела у манастир Крупу, а он се питао шта је јер у њему живи један трубадур, један ускок и један тежак. Тада као дијете је схватао простор око себе, природу, земљиште, небо и прерађивао их у свој унутрашњих свијет. Широка душа је био Матавуљ, која је спознавала свијет и све стављала кроз призму унутрашњег бића, али строго водећи рачуна о вјери, језику и разликама међу љидима. Страшно се љутио на племићку гордост. Јако брзо је и у краткој форми умио да покаже срж лика у његовој социјалној, традиционалној и психолошкој конотацији.
Јанковићева је говорила и о поезији Љиљане Лалић и назвала је „хватачицом свјетлости“.
– Љиљана нема метрику, али има ритам кистањских домина. Те породице се помјерају, то је заправо једна миграција срца. Она од обичног даје свјетлосну поруку, веома вјешто и не умарајући. Човјечност као Божја категорија мора бити у потки сваког ствараоца и човјека који ствара и даје поруку.
Проф. др Радмила Тонковић подијелила је изузетно позитивне утиске из Бањалуке када је промовисала своју књигу о ваздухопловству.
– Предлажем да имамо једну заједничку акцију да се Симо Матавуљ испоштује, да се и ми из Србије прикључимо Фондацији и да направимо једну спомен-плочу. Да је ставимо на Удружење књижевника Србије, многи тамо не знају да је он био први предсједник. Морам да нагласим да ме је Лалић прву из Србије наградила тим сребрњаком Симо Матавуљ. На сваки начин настојим да направим саборност нас Срба.
Такође Тонковићева је говорила и о свом путовању када је први пут посјетила Далмацију.
Нешто о писцу
Дипломирала је књижевност и економију. Студирала је у Бањалуци и Згребу. Удата је у Кистању код Книна, и живјела је на подручју Далматинске Загоре. Од 1995. године живи у Бањалуци гдје се бави стваралачким радом. Ауторка је два романа и шест збирки поезије. Њена поезија је објављена у више часописа, неколико антологија, те је превођена на енглески, словеначки, мађарски и њемачки језик. Члан је Удружења писаца Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
– Једног дана док сам шетала кроз Кистање, идући улицом, нисам чула гласове који су се у Кистањама могли чути прије три деценије. Почела сам да размишљам у којој кући колико људи живи, из које куће су у потпуности отишли, овдје петоро, тамо троје, једни су отишли да се не врате, други су понекад ту. И замислила сам домине са тачкицама које означавају бројеве. А домине су као дом, а те тачкице су бројеви људи који би требали да живе у тим домовима. Када сам стигла кући записала сам пјесму Кистањске домине. А по њој насловила збирку.
Пјесме су подијељене у три циклуса, Златно оружје, Ушће и Шембронска кратка представа.
– У Шембронској краткој представи су пјесме са мојих путовања у Европи. Ушће је одлазак да се поклонимо сјенама страдалих, тамо гдје сам остала без ријечи, без даха. Нисам могла два три мјесеца да напишем пјесму. Златно оружје, наше највеће оружје је наша култура и наш језик. Ту су моја запажања, утисци неких сусрета.
Модератор промоције и један од оснивача Удружења Душа Буковице Наташа Мандић Булатовић каже да је Лалићева велика заљубљеница у далматински крш, његову снагу и трајање. Ту је тврдњу поткријепила и пјесмама из циклуса Ушће који обрађују кистањске мотиве и које су препуне живописних горко-слатких слика и успомена.
– Кистање доживљавам као свој крај у коме сам се родила. Можда и више, него родни крај јер су се тамо моја дјеца родила, а дјецу волимо више него себе. Могла сам више запажати од других људи који су навикли на то окружење, природу, говор, људе, шале. Долазећи из друге средине све сам то некако јаче запажала, и онда све то записала. Нигдје нисам видјела љепше небо, тако чисто, звјездано и љепше заласке сунца него као што су у Кистањама. Љепше од Провансе.
Отац Драган Зорица је представио групу Пилипенда која има око десета чланова. Окупили су се 2004. године. А ове вечери су наступили у окрњеном саставу, са два члана.
– Окупили смо се док још нисмо били свештеници, били смо студенти на Богословском факултету. Када би се састали, ми Далматинци, увијек би запјевали. Сада нас има тројица свештеника у групи. Пјевали смо наше изворне пјесме, тако смо лијечили тугу за родним крајем, сјећали се наших јунака ускока, нашег Јанковић Стојана. И из те љубави према пјесми упознали смо се са стручњацима, који се баве озбиљно музикологијом. Упутили су нас на пјесме и из других крајева и начине пјевања. Све су то биле пјесме Срба западно од Дрине. Издали смо свој први ЦД прије 15 година. Средства од продаје тог ЦД-а ишла су за обнову манастира Драговић у Далмацији.
Припремају и други ЦД, иако су раштркани сви, колико им вријеме дозволи окупе се и труде се да сачувају изворну пјесму.
– Инспирација за назив групе је Симо Матавуљ и Пилипенда као симбол пркоса и отпора губљењу идентитета. Када смо дошли у Србију жељели смо да сачувамо ко смо, шта смо, свој говор и пјесму јер смо отргнути од завичаја.
Текст и фото: Драгана Бокун
