Књига Чедомира Вишњића Партизанско љетовање открива судбину српских партизанских кадрова у Хрватској након 1945. године
У Српској књижевној задрузи, 25. децембра 2025. године промовисано је друго издање књиге Чедомира Вишњића Партизанско љетоваље: Хрватска и Срби 1945 –1950. у саиздаваштву Просвјете из Загреба и СКЗ-а.
Партизанско љетовање говори о каријерама учесника народноослободилачке борбе, политичког представника Срба у Хрватској Ћанице Опачића, један од најистакнутијих српских руководилаца у Хрватској Душана Бркића и генерал-мајора ЈА и друштвено- политичког радника Раде Жигића и формирању органа власти у комунистичкој хрватској, као и тешкој послијератној свакодневици становништва у српским крајевима. Вишњић је хтио да укаже на важност послијератних година за разумијевање историјских процеса и положаја Срба у Хрватској.
Наслов ове књиге је алузија на Владана Десницу, на „Зимско љетовање“ које излази неколико мјесеци прије расплета ове драме о којој Вишњић говори. Снажна иронија је уткана у оба љетовања, у једном роману „љетују“ избјеглице у селу Смиљатовац бјежећи од бомбардовања Задра, а у Партизанском љетовању, „љетује“ се на Голом отоку.
ДЕВИЋ: Обезглављивање српског дијела партизанског покрета
Историчар др Немања Девић говори како је изгледао „рат“ послије рата партизанских бораца из Републике Хрватске. Другачије је изгледао тај „рат“ послије рата у Београду, другачије је изгледао у Крагујевцу, а нека сасвим трећа прича је оно што се десило у Загребу.
Такође, указао је на проблем учитавања превише идологије, када се говори о темама Другог свјетског рата. Па, се у његовом крају Аранђеловцу, у Ваљеву, у Тополи на помен Шесте личке и Пете крајишке, направи нека не баш згодна гримаса. Међутим, када бисмо поменули равногорце и четнике у Кореници прије 1991. године или у Доњем Лапцу, па дјелимично и сад, сигурно људи не би размишљали о оним доброћудним сељацима из Прањана који су учествовали у операцији Халијард.
– Чедомир Вишњић је изабрао три маркатне личности у устанку пред крај рата и посебно обрадио њихову судбину на крају рата, а кроз њих тројицу дао нам је и слику читаве партизанске војске након демобилизације. Изабрао је Радета Жигића који је Личанин, ту је Станко Опачић Ћаница са Кордуна који је био чисто партизански, али је такође доживио ту репресију и тамо се одиграо фамозни кордунашки процес и ту је Душан Бркић који је из Славоније, али је заправо Далматинац. И ти људи 1941. године одлазе у шуму, одлазе у устанак против окупатора, али и против Независне Државе Хрватске. Неки од њих учествују у Кордунашком процесу, а Кордунашки процес је суштински по мом мишљењу обезглављивање српског дијела партизанског покрета у Хрватској.
Једним потезом Броз одбио питање аутономије Срба у Хрватској
Девић напомиње да је послије успјешног ратовања услиједила обнова. У књизи Вишњић сасвим трезвено даје слику положаја Срба у Хрватској након 1945. године кроз сваки сегмент живота проучавајући статус Просвјете, проучавајући генерално просвјету, проучавајући неписменост, проучавајући здравствене прилике, проучавајући културу и покушај духовне обнове након 1945. године.
– Указује на трошне темеље на којима ће српско питање бити постављено након 1945. у Хрватској, а нажалост у свој пуној сложености биће отворено кроз политичку кризу, а и затим грађански рат од 1991. године. Али суштински темељи који се постављају 1945. су ти када је, једним потезом, Јосип Броз одбио ма какво питање о аутономији Срба у Хрватској, а подсјетимо се да је то питање аутономије смио и могао да покрене човјек ког се та аутономија није лично много тицала – Моша Пијаде. У том периоду, дакле након Кордунашког процеса, Вишњић хвата не сугестивно период ’48, ’49, ’50, дакле период резолуције Информбироа, као друге фазе обрачуна са овим српским кадровима у Комунистичкој партији Хрватске. Догађа се хапшење, затим суђење и одстрањивање из политичког живота, својеврстан партијски острахизам над овом тројком (Бркић, Опачић и Жигић). Жигић ће у тамници и умријети, неће изаћи жив са Голог отока. Дакле, њихово одстрањивање је било и коначни ударац ма каквом постављању српског питања или могуће српске аутономије у Хрватској.
Статус приказа партизанских бораца послије 1945.
Девић говори како Вишњић у књизи указује на важну чињеницу да Бркић, Опачић и Жигић и нису покушавали да поставе неко тако крупно питање као што је српска аутономија и да они нису као што ми сада учитавамо били нека тројка која је направила могућу лоби групу.
– Заправо њих тројица су били људи који су потицали из различитог контекста, иако су припадали истом покрету, неријетко су се међусобно сукобљавали и неслагали. Међутим, у једној каснијој оптужници која је до данас историзована испало је да је то била једна група која је покушала да кује завјеру не би ли са неких шовинистичких и великосрпских позиција учинила нешто искључиво за српски народ. Међутим, посљедица њихове маргинализације била је таква да су они одстрањени из политичког живота, да је свако наставио индивидуално неку своју личну каријеру.
– Оно што је такође интересантно за мене било, јесте један историјски приказ статуса партизанских бораца након 1945. када видите колико је било тешко да се они интегришу у нови систем, колико је било тешко да остваре своју политичку еманципацију, колико је било тешко да напредују у партијској хијерархији.
Тежак живот српског становништва на Кордуну
Колико је тежак послијератни период био за српско становништво на Кордуну, Девић је подсјетио указивајући на многобројне бајте у којима су Кордунаши живјели.
– Само на територији Вргинмоста колико се сјећам око 600 људи је у бајтама. То значи да људима којима су током рата запаљене куће, уништена имовина, они протјерани, никада куће нису биле обновљене. И око 600 тих породица, чак и крајем 50-их година живи у шуми у удаљеним својим колибама које су изградили у вријеме рата, умјесто у кућама. Дакле, држава још тада није успјела да ријеши њихов статус и није им дала одговарајућу сатисфакцију коју би подразумијевали бар у овим неким нашим крајевима за оне носиоце партизанске споменице из 1941.
Приступ досијеима ибеоваца – материјал који чишћен небројено пута
Чедомир Вишњић је први добио приступ досијеима ибеоваца. Прву молбу је морао упутити СДП-у, јер су они били носиоци власништва над партијаском грађом послије 1948, као у Србији СПС.
– И након тога сам разговарајући са људима у Хрватском државном архиву доста брзо сам добио добар и готово неограничен увид у досијее ибеоваца. То је срце приче. Наравно, не би приче било без партијске грађе која је омогућила увод. Хрватска партијска грађа је врло богата. Ти су кадрови држали до тога да све записују. Партијска грађа за Кордунашки процес је невјероватна, јер је то чувала Анка Вујичић, организациони секретар ОКК Карловац која је то на коњима преносила по слободном територију. Ви Анку Вујичић вјероватно знате као каснијег директора Борбе.
– Одмах ми је било речено да досијеа Душка Бркића нема. Било ми је јасно због чега. Душко Бркић када је други пут изашао са Голог отока, загребачки другови су рекли београдским друговима да једноставно не знају шта ће с њим. Био је проблем по себи и он је практично пресељен у Београд. Спис је ишао са кривцем. Остала су дакле два Бркићева списа и негдје 600 до 700 страна списа Раде Жигића и 400 досијеа Ћанице Опачића.
Вишњић је указао да материјал са којим је радио је изузетно тежак и изискује врло организован методолошки приступ.
– Морате се удубити заправо у настајање онога што затичете, јер то што затичете је резултат вишедеценијског рада на том спису. Било је врло очито да имам посла са нечим што је чишћено небројано пута, ослобађано сваког елемента, сваког дијела грађе који би упућивао на то ко разговара, ко шта ради, нема субјеката. Постоје само свједочанства против кривца, све је сведено на главне тенденције оптужнице. Често су то фронцле, изваци из нечијег свједочења који требају потврдити неку од теза оптужнице.
Кордунашки процес и Партизанско љетовање су уско повезани преко актера. Најбољи примјер је Ћаница Опачић.
– Ћане је био тзв. Тужилац у Кордунашком процесу, послије се вајкао, јадао се на то да су га на то натјерали, да су га присилили практично да пресуди смртну пресуду за петорицу Срба иако је познато из свега онога и што сам написао да су заправо у сусједној кући сједили они који су одређивали пресуду. Чак у Кордунашком процесу Опачић свједочи послије да је успио спасити неке људе смртне пресуде, говорећи за њих да нису важни. И шест година касније он се нашао у ситуацији да њему буде суђено. Ту је један важан тренутак Ћанице Опачића. Ћаници је било понуђено да се извуче. Дакле, Душко Бркић је на једној страни, Раде Жигић и Ћаница Опачић на другој. Процијењено је било да је Ћане ту најбезазленији случај и да његова кривица у смислу некаквог односа према Русима је једноставно бесмислена. Ћаници је нуђено и Ћаница је одбио и то неколико пута. Долазили су разговарати с њим, да једноставно буде миран, да се одрекне ове двојице и Ћане је одбио и завршио на Голом отоку.
Централна личност – Раде Жигић
У централну личност се изборио Раде Жигић. Раде Исака Жигић из села Тук Бјелопољски, општина Кореница. Свашта је радио у животу, по Србији је живио. Био је и трговачки путник Геце Кона, продавао је књиге за Гецу Кона 30-их година, као и Богољуб Рапајић, као и још неки Лички комунисти, вратио се у Лику 1941. године. Послије рата био је члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Хрватске, министар индустрије у Влади НР Хрватске и генерал-мајор Југословенске армије у резерви.
– Мени су причали неки људи о Ради какав је то био човјек. Он је ту своју трагику носио са собом. Каже ми његов секретар Буде Влатковић (када је Жигић био Министар индустрије), који је био касније у моје вријеме предсједник пододбора Просвјете Умаг, да је Жигић нон-стоп био у униформи, није се пресвлачио никад у цивилно одијело до краја те своје каријере, осим кад је ишао ван, у неку куповину стројева или било што друго. Влатковић каже и да се у Жигићев уред улазило као код официра, да се са капом стајало уз шав и да се излазило леђима окренутим вратима, да није било другог начина.
Жигић преживљавао мучења и притиске
– Спис Радин не омогућава да се тачно реконструише што се догодило. У сјећањима има свашта. У материјалима ја сам и цитирао то, један из списа каже да је он, поред осталог, страдао јер га је убио управник Булатовић. То је дакле једна од изјава. Службена верзија је само проналазак тијела и тај налаз који они потписују и који упућује на самоубиство. Након свега што је прошао, ја не могу теоријски искључити да је Раде Жигић заиста након неколико година малтретирања доведен до тога да се и сам убио. Можда заиста и није требало да га неко баци, ни да неко пуца у њега, јер је то човјек који је покушао да као ибеовац не учини ниједан компромис, а то нису вољели у служби, то једва да је било могуће и не би било чудо да се самоубиство заиста и догодило. У сваком случају је ријеч о некој врсти убиства, без обзира што је можда Раде сам расјекао своје жиле након неколико година мучења и малтретирања. Провео је више од три године самице у којој каже да је слушао плач супруге Амалије са њеног саслушања, имао је малу дјецу тада. Дакле, примјењиване су све врсте, све технике притиска које су биле могуће.
Вишњић каже да за Жигића није било излаза из те ситуације, а да ће се Ћаница сломити, покајати се, потписати што се тражило и он ће изаћи.
– Остаје у овом послу још један могући посао, односно један човјек, којег би требало освијетлити, то је Душко Бркић. У Србији сам се само овлаш распитивао и нисам успио напипати неку жилу, неки траг да дођем до тог досијеа који би морао бити дебео јер је Душко тромоторац, како се то овдје неслужбено заправо говорило. У суштини је најбитнији моменат када је дошло до одлучујућег политичког састанка, и након тога из Београда долази најјачи тандем, долазе Кардељ и Ранковић да ломе Жигића. И након тога Жигићу се још прибраја и Бркић и то иде без велике драме.
Модератор је био Никола Маринковић.
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Историчар и есејиста Чедомир Вишњић је аутор осам књига о историји Срба у Хрватској: Кордунашки процес, Партизанско љетовање, Вријеме спорта и разоноде (ове књиге чине цјелину од 1944 до 1971), Збирка уредничких уводника Глас са границе, библиографија Срби у Хрватској 1918–1941, Србобран 1901—1914, и двокњижје Двадесете. Уредник је издавачке дјелатности СКД Просвјета.
