Промоција књига Чедомира Вишњића у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу

Судбине и политике прве Југославије у огледалу „Двадесетих“

У галерији Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу 29. октобра одржана је промоција двије књиге Чедомира Вишњића Двадесете I Пропали излет пуковника Максимовића  и Двадесете II Хвала ти, Србијо лепа у организацији Удружења Срба из Хрватске Никола Тесла.

Рецензије за ове књиге писали су историчар Љубодраг Димић, филолог, лингвиста и политичар Милорад Пуповац, историчар Чедомир Антић и историчар и новинар Тихомир Понош.

Историјски контекст и „јунаци“ двадесетих година

Улогу домаћина имао је књижевник Мирко Демић, који није крио задовољство што је могао да угости Чедомира Вишњића. Присутнима је рекао нешто више о самом аутору и нагласио да је потребан огроман рад да би се написле двије књиге Двадесетe.

На самом почетку пристнима се указује на теме које могу пронаћи у овим књигама,  или како их Демић условно речено назива „јунацима“.

– У ширем смислу то су Срби и Хрвати, затим самостална Демократска странка и сви њени „слаломи“, неизбјежни Светозар Прибићевић и његово митарење и промјена политике. Овдје је главни јунак, условно речено СПЦ, и њен положај по уједињењу. Наравно ту је и Хрватска републиканска сељачка странка, односно ХСС и Стјепан Радић како га Чедомир назива на једном мјесту „политички ефикасан и савршено неодговоран“. Међу јунаке ових књига спада још једна трагична скупина, то су Хрвати Југословени. У театралном смислу, главни јунак је, рекао бих, и условно речено мјесто радње приморско-крајишка област. Наравно ту је у позадини, негдје у сјенци, а нимало снажна фигура, краљ Александар, неизбјежни за живота Никола Пашић, наравно и радикали у фази своје декаденције.

Југославија – карађорђевићевска злочиначка творевина

Говорећи о мотивима писања ове књиге историчар Чедомир Вишњић  се осврнуо на догађаје из деведесетих и навео да Срби из Хрватске након 1995. године постављају питање: Како? И зашто је било могуће?

– Међутим, постоји један други, унутрашњи, заправо историографски мотив. Лако је примијетити да у Хрватској између хрватских комуниста и усташа постоје разлике у бројним друштвеним мишљењима, идеалима, концепцијама. Постоје озбиљне разлике, али око једног питања се савршено слажу, око мишљења о тој првој Југославији. То је, дакле, карађорђевићевска злочиначка творевина којој је главни циљ био малтене борба против хрватског народа и против хрватске слободе. То је, наравно, глупо. И мој неки мотив, ако је постојао људски истраживачки, он је ишао за тим да покушам тој држави, тој творевини, тој консталацији дати неку шансу, да видим да ли је истина, да ли је баш заиста било тако. Није било баш заиста тако, али нажалост државу се није дало спасти.

Вишњић је прије свега говорио о мотивима, српским и хрватским, који су довели до заједничке државе.

– Јака емигрантска скупина коју су водили Франо Супило и Анте Трумбић је била та која је била оперативно југославенска. Од првог тренутка та скупина, без реалне снаге у политичком животу, осим угледа тих појединаца, се ослонила на онај најважнији фактор, на европску политику. И са тих позиција, жељећи избјећи оно што је неизбјежно, залажући се за савезничку побједу, а бојећи се онога што се могло догодити, да Хрватска у том случају страда, да буде подијељена између Италије којој је већ Лондонским уговором обећана Далмација, између Мађарске која се свим средствима настојала одвојити од Беча и нудила јој се Славонија, између Србије којој се морало нешто дати јер је била савезничка држава након 1914. године и то савезничка држава са угледом.

Супило је у својим сукобима са неистомишеницимаговорио: „ако и ступимо у ту заједничку државу, ми смо довољно материјално и културно премоћни да ми у тој држави не можемо бити подвлашћени, него ћемо бити супериорни, бићемо доминантни у тој држави“.

– Хрватска политика у земљи је била другачија, она је рачунала на опстанак Аустроугарске монархије и тек 1918. године се појавила концепција – стварање Југославије од аустроугарских земаља, стварање мале Југославије.

Што се тиче мотива српске политике, одлучујућу улогу у том тренутку ће одиграти Срби у Загребу. Када се обновио политички живот у ратној Хрватској која је у рату са Србијом, која је окупатор Србије, на власти у Загребу је хрватско-српска коалиција.

– Срби из Хрватске ће одиграти кључну улогу и пристаће на уједињење под Карађорђевићима и под условима које је диктирала Србија.

Пропали излет потпуковника Максимовића

Први дио књиге носи назив Пропали излет потпуковника Максимовића. Потпуковник Љубомир Максимовић је командант 2. батаљона 5. пјешадијског пука. Тај батаљон у новембру 1918. крећу из Руме према Ријеци.

– И све се компликује нагло, новембар је мјесец, Талијани заправо улазе да узму оно што им је обећано Лондонским споразумом, приближавају се Ријеци, која им није обећана. Слабашна је власт у Загребу, тада државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је створена мање-више виртуално без војске која се разбјежала управо и која није представљала никакву снагу. Делегати који су дошли из Загреба у врховну команду српску, и та власт из Загреба, моле, куме српску војску да пошаље јединицу да покуша спасти Ријеку, укратко да се покуша успоставити било каква реална власт. То је вријеме готово потпуне анархије у Хрватској. Ја сам читао бројне документе у којима управо жупници католички моле српску војску да дође да их заштити од сељака. Но, дакле јединица потпуковника Максимовића добила је наредбу да креће за Ријеку. Они крећу влаком полако, траје то. Како жељезница вози данас требало би им времена, а како је возила онда. Сусрећу притом влакове који иду у супротном смјеру, распаднуте аустроугарске војске, то су им сад браћа новостечена овим нашим који су дошли са Солуна. Они се враћају кући, а ови иду да бране Ријеку. У Загребу их дочека Светозар Прибићевић и екипа у једно магловито јутро, то су послије описивали они.

Хрватска је тада полуфеудално друштво. Велики господари феудални мађарски, па и хрватски и сви други, цркве, самостани имају велике земљишне посједе.

– Сељаци су гладни тих посједа, крећу у пљачку, у паљевину, потпуно отворено и немилосрдно помогнути зеленим кадром, помогнути војском. Тада жупници моле да војници буду из Србије, видио сам неколико таквих докумената, да не буду Хрвати јер се „нашима не може вјеровати, неће ништа учинити против народа“.

Друштво „Југославенска жена“ организује свечаност за српске официре, а војска одлази за Коморске Моравице касније баш тих дана прозване Српске Моравице.

– На тој свечаности, врло је занимљиво наравно то, у име војске државе Словенаца, Хрвата и Срба, дакле нове југославенске државе потпуковника Максимовића дочекује његов колега, тада ја мислим пуковник Славко Кватерник. Он је био у окупационој управи Града Београда као аустроугарски официр, касније ће се прославити као што знате као војсковођа Анте Павелића. Сутрадан Максимовић одлази за Моравице, затим, наставља влаком за Ријеку. Војска улази у Ријеку славодобитно дочекана, али наравно под међународним притиском она се ускоро мора из те Ријеке повући и у град су ушли Италијани.

Пуковник Максимовић нема сретан пут. Краљ Александар ће га унаприједити у пуковника, па ће га довести до генералског чина. Послије ће завршити као Недићев командант жандармерије и то ће бити крај његовог војно-политичког пута.

Вишњић указује на погубну чињеницу да након 1918. године нема никаквог озбиљнијег истраживања шта се дешавало током окупације у Србији.

– Дешавали су се злочини, пљачке. Опљачкана је готово цијела Србија радикално. Није то одвучено у Хрватску, то нам је одвучено горе више, али у томе су учествовале и ове трупе из Хрватске. Ничега није било. Дакле, као Божјом росом опрани сви су се у једном тренутку пробудили као браћа.

Српска православна црква и друштвене промјене

Процеси моедернизације утицали су на промјене које су биле неизбјежне и улога СПЦ се мијењала.

– Држава покушава основати што више школа, ојачати учитељски кадар, отвара нове препарандије, властодршци се наравно сукобљавају са сеоским свештеником за доминантно мјесто у сеоској локалној заједници. Али важно је притом споменути, челна мјеста унутар Српске народне самосталне странке, како се звала политичка организација Светозара Прибићевића, врло често имају локални свештеници. Локални свештеници су заправо она шума која даје држалицу сјекири. Они су ти који често воде политичке спорове, политичке сукобе на локалној разини против радикала, против Прибићевића, против ових, против оних и на неки начин воде заједницу у смјеру који је стриктно политички и који заједницу удаљава од некаквих хришћанских идеала.

Свештеници су живјели од парохијала који се скупљао. Тај парохијал је овисио о томе хоће ли општински чиновник заиста убирати тај парохијал или неће, а општински чиновник ће парохијал убирати зависно од тога шта ће му рећи његове политичке вође. Ту се разматарло и да ли у том тренутку сељаке треба секирати убирањем парохијала или можда не треба, да ли се можда приближавају какви избори или не. И ко ће на концу тај парохијал убрати ако је овај чиновник из ХСС-а или радикал или самосталац итд.

– Долази до сукоба жестоких између самосталаца и радикала, па и свештеника. Долази до случајева кад свештеник неће да иде на славу, неће да освети колач, неће да крсти дијете зато јер је из политички противне странке. Говорим о односима међу Србима православнима. Дакле, затрована атмосфера која је настала у тој држави, а то је држава сељачког сиромашног народа у суштини се огледа и у судбини те цркве.

Светозар Прибићевић и српска политика у Хрватској

Ове године се обиљежава 150 година од рођења Светозара Прибићевића. У европској политици нема случајева да четири рођена брата, у овом случају Прибићевића из села Главичани код Двора на Уни активно учествују у јавном животу.

– Светозар Прибићевић, човјек који је 1907. године рекао једну кључну реченицу коју му Хрвати заправо никада нису опростили, „за политички живот, за политичку судбину Срба из Хрватске релевантно је оно што мисли Београд“. То је било важно тада рећи због тога што је ту постојала наравно и Црна Гора, постојали су различити утицаји. Он је дакле везао брод српске политике у Хрватској уз службени Београд. Службени Београд углавном Николе Пашића, који до 1914. године није био ни за какав авантуризам на сјеверозападу и понављао да Србија има своје задатке на југу, да мора дисциплинирати, да мора економски интегрисати, да мора цивилизацијски интегрисати, и то што је Пашић говорио то је било тачно. А њима је говорио на сјеверозападу „ви радите добро и ви мирујте“.

Али не вриједи нама да будемо паметни ако су неки крупнији интереси у питању. Дакле, провала њемачке снаге и њемачких интереса је морала бити заустављена, дошло би до рата ако не због Гаврила, Гаврило је могао промашити, али би дошло у некој другој ситуацији рата са њемачком доминацијом у Европи.

Долази до великог заокрета 1925. године. Краљ инициран и од вањске европске политике у настојању да спаси државу која је ишла ка оштром унутрашњем расколу и сукобу, скинуће са власти Светозара Прибићевића и довешће на његово мјесто Стјепана Радића.

– Ту су завапили Срби из Хрватске, ту је закукало све што је кукати могло. Двије године ће Светозар покушавати да сам утемељи југославенску политику, да Југославију утемељи на политици Срба из Хрватске. И након двије године покушаја он ће се удружити са Радићем, основаће Сељачку демократску коалицију која ће након тога наставити унутрашњи политички рат који ће завршити у првом кораку диктатуром краља Александра.

Вишњић наглашава да је Прибићевић опстанак заједничке државе сматрао минималним интересом Срба у Хрватској, јер је слутио тада да ствар неће добро завршити.

– Знате енергија франковаца, односно усташког покрета који се тада одвојио, а нико није слутио да ће та маргинална група добити такву улогу, се ипак осјећала у хрватском друштву. Хрватско друштво је цијело било противсрпско и противјугославенско, нарочито загребачко. То није било никакве дилеме, ниједног тренутка није могло бити дилеме.

Хрвати Југословени – заборављени идеалисти

Говорило се и о судбини Хрвата Југословена, којих је било у неколико групација.

– У тој скупини има много истакнутих појединаца и нарочито у хрватско-српској коалицији постоји скупина Хрвата. Неки ће са Светозаром остати до краја, издржаће оптужбе да су издајници, да су свашта нешто. Један од њих ће постати, колико се сјећам и Бакарићев министар, то је Хинко Кризман. Његов брат Томислав Кризман је познати графичар који ће графике сликати и по српском југу након балканских ратова. Дакле, Нико Бартуловић и сви остали који су ту, али и у политичком врху самосталних демократа је било доста. И те самосталне демократе дакле, представљају Србе из Хрватске и чине заправо објективно јаку политичку групу која стиже, чини ми се, негде до 19 посланика у скупштини у Београду.Релативно поштено подијељени, двије трећине Срба, трећина Хрвата, грубо говорећи.

Мирко Демић наводи да Вишњић отпочетка до краја држи један ниво који може бити путоказ младим историчарима према којим изворима треба ићи и како треба бити упоран у својим истраживањима и досљедан у свом мишљењу.

– Ово је још један чини ми се споменик тим несрећним људима са оне стране, посебно тој крајишко-приморској области која је за мене потпуно откровење. С обзиром да је ту негдје становника било пола-пола, ту се у ствари ломила историја и чини ми се преломила углавном преко леђа обичног народа, прије свега српског. И чини ми се познавајући и из ових књига  све нам је логичније оно што ће нам се десити 1941, па надаље, а чини ми се да свој континуитет заприма и 1990-1995.

Живимо под прашином и рушевинама Југославије

Демић је на самом крају питао аутора шта је желио да изазове у својим читаоцима, какав је жељени ефекат његових књига?

– Будући да имам јак осјећај да ментално у свијести наших људи и добар дио нашег народа још увијек живи под прашином и рушевинама Југославије. И да те ствари, нисмо и да ћемо их врло тешко ријешити јер је наш улог био превелик и није се лако извући из те прашине и те цигле, и тај шут са себе макнути. Шта сам хтио? Хтио сам извући неколико чистих цигли. Мислим да то користи и да се види што је заправо било. Понекад је управо таква врста реконструкције потребна. Кажем без илузија да ћу било кога у што убиједити и без обзира да ћу било кога зауставити у ономе што је наумио. Али нажалост морам рећи, то је било тако како ту пише.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

[su_box]

Награду Најбољи издавач из региона у 2025. добио је издавач:
СРПСКО КУЛТУРНО ДРУШТВО ПРОСВЈЕТА – ЗАГРЕБ

Српско културно друштво „Просвјета“ од свог постојања, дакле, безмало већ 80 година, стрпљиво и вредно, ради на очувању и развијању културне баштине и традиције националног идентитета Срба у Хрватској. Издавачка делатност, чији каталог испуњава више од 80 наслова, упућује да је брига о српском језику, књижевности и култури кључна тачка за више од 2.000 чланова друштва.

Прошлогодишња разноврсна продукција у којој предњачи нови број „Љетописа“, потом књиге „Партизанско љетовање (Хрватска и Срби 1945-1950)“ и „Двадесете“ Чедомира Вишњића, некадашњег председника „Просвјете“, политичара и историчара, као и студија „Покрети и струје у хрватској и српској књижевности од Модерне до Надреализма (1895-1925) Јосипа Богнера, хрватског књижевног критичара, доказују да овогодишњи жири Сајма књига с правом додељује награду за најбољег издавача из дијаспоре и региона СКД „Просвјета“.

Награду је примио уредник Издавачке дјелатности Просвјете Чедомир Вишњић.