Промоција књиге „Завештање“ ауторке Славице Срдић Поезија као средство очувања идентитета
Монтескје је рекао: „Срећни ли су народи који имају досадну историју,“ на жалост, наша историја је далеко од досадне. Познавајући и памтећи догађаје који су се догодили у прошлости ми осигуравамо нашу будућност. Страдања која су задесила наш народ записала је и овековечила књижевница Славица Срдић.
Она је као дете колоне, а одрасла особа изразитог лирског осећаја света, забележила трагедије породица и вечити жал за својим огњиштем. Важност речи и језика препознајемо још од библијских почетака – „У почетку беше реч“ – па све до поезије Десанке Максимовић, која је записала: „Ништа нећу понети са собом осим речи које сам људима дала.“ У речима се чува прошлост, садржи будућност, а проживљава садашњост.
Ова два узајамна момента реч и истроја чине најдубље упориште нове збирке песама Славице Срдић под називом„Завештање“. Управо у споју духовног и историјског слоја речи књижевница гради свој поетски свет, у коме памћење постаје начин очувања идентитета и вере у човека. Промојица овог дела се одржала 18. октобра 2025. године у просторијама Канцеларије за младе у Земуну. Око 18. часова промоцију је отворила Славичина ћерка Миа топлом добродошлицом и речима:
Ова збирка поезије није само књига стихова, већ књига сећања, бола и поноса једног народа. Добродошли у вечност записану у стиху – добродошли у Завештање.
На подијум је изашло „Златно звонце“, вокално инструментални састав младих људи са песмом „Мала кућа“, који певањем и свирањем у сваком посматрачу буде крв својих предака, а можда још битније, својим делима и добром намером инспиришу и друге за исто. Може се приметити да њихов наступ долази из срца, праћен најдубљим емоцијама како туге тако радости и наде. Њихово учествовање је увелико оплеменило овај догађај.
Након овога је уследио говор наше домаћице Славице Срдић, књижевнице родом из Лике.
Ова збирка није написана да би била лепа, напротив, писана је јер је болела. Стихови су били једини начин да душа прича.
Управо такав поглед на књиживеност и уметност у опште јесте одраз оне истинске неопходности уметника да кроз свој израз сачува од заборава догађаје који изазивају бол, тугу и наду, у сваком човеку. Оснивач је и председник удружења Петровдан-дијаспора, са којим је организовала изложбе, манифестације и културне догађаје, а све то у циљу сећања.
Славица се захвалила свима који су је подржали и веровали да ће свака исписана песма сачувати наше корене, нашу старину и остати у аманет онима који долазе после нас.
Посебну захвалност дугујем мојој пријатељици Бранки Матић, чије сцре је уткано у ову књигу и која је помогла да она угледа светлост дана. Велико хвала моји рецезентима, који су својим знањем, топлином и племенити духом оплеменили моје завештање. Захвална сам им што су препознали емоцију, истину и корен из којих су ове песме никле. Хвала мојој породици, мојим пријатељима, земљацима и вама вечерас драги гости, што сте својим присуством улепшали и дали душу.
Полазећи од чињенице да је књига највеће и наречитије сведочанство нашег и целог света, градила сам и саградила моје завештање. Моје приче, стихови и лирски записи ходају боси, носе тежину Лике и усуђују се да именују бол молитвом… „Завештање“ је покушај да сачувам оно што време брише, мирис куће која више не постоји, поглед прогнаних, који још видим у сновима. Ако у овим стиховима препознате тугу, бол једног народа или само једног детета, онда ова књига није више само моја, она је наша. Нека остане као тихо, упорно светло, које не гаси ничији мрак. Завештање је мост између онога што је било и онога што тек долази. Оно је глас оних који га више немају. Дијалог са одсутнима, разговор са собом, тиха молитва неба. Не тражи одговоре, већ тражи да читалац осети и разуме. У стиху су сачувани гласови, који нису стигли да врисну, сузе које нису јавно потекле и тиха нада да корени не бледе, чак и кад остану без земље. Нека свака песма у овој књизи буде камен темељац једне неугасле ватре, да остане за оне који долазе; да знају одакле су, да осете чије име носе, да никад не забораве да су нечије стопе прешле истим путем и оставиле светлост иза себе. Јер све док памтимо постојимо. Све док реч живи, живе и сва сећања у срцу, у песми у вечности.
Миа је, затим, позвала Стојана Грбића, унука Слободана и Зоре Грбић из Врховина да нам прочита песму из „Завештања“, под називом „Када одеш не одеш цео“, песму која нас подсећа да љубав, успомена и корени никада не нестају.
Стојан је ученик трећег разреда Шесте београдске гимназије, талентовани спортиста, који се активно бави кошарком, али је и млади истраживач, учесник програма Истраживачке станице Петница, где са великим занимањем проучава археологију и прошлост нашег народа. Све ово објаснио је је реченицом: Дедовина не умире, умире само заборав.
Промоцију је улепшала и женска певачка група КУД-а Крајина са изведбом личког ојкана. Ове даме су одисале љубазношћи, добротом и снагом и тако нас подстелие, а некима и пружиле могућност да по први пут чују, изворно певање Личана.
Рецезенти књиге
Славомир Гвозданић из Темишвара нажалост није успео да дође, јер је био задужен за отварање фестивала „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару. Упутивши срдачне поздраве присутнима, пожелео је да се прочита неколико псоелдњих реченица његове рецензије:
Славица Срдић пише срцем које памти и душом која прашта.
Њене песме су спомен и опомена – да не заборавимо, да се не понови, да знамо: били смо тамо и још постојимо.
Милка Кајганић, жена борац. Њен рад изискује велики труд, снагу и вољу. Као новинар и књижевник родом са Кордуна поечла је свој говор Славичиним речима: Не остављај завичај у тишини, када ћутиш ти, ћуте и корени. Милка је 1975. године обишла Лајпциг, Грац и Беч, како би поронашла, како каже, све и једну књигу која је штампана уназада 200 година, а која је говорила о Војној Крајини. Поклонила је прикупљене књиге својој библиотеци у Топуском. 1991. Године муповци Хрватске су минирали зграду и тако уништили нашу културу која је тамо постојала. Преселила се у Цирих и од градоначенице Корине Маух добила швајсцарско држављанство. То јој је омогућило да у Националној библиотеци у Берну затражи отварање међународног одјела под називом Сербика, што је и учињено и тако су сви срби са швајцарским држављанством почели да шаљу српске књиге у овај одјел. Основала је удружење писаца под називом „Златно перо Швајцарске“. Направили смо то како би умањили сатанизовање нашег српског народа, који је кроз ратну пропаганду био неописив. Било је потребно кренути путем културе и путем васкрсавања наши жртва, које су неописиве икоје су бројне.
Годишњи зборник „Златног пера Швајцарске“ је писан на ћирилици. Дела писаца која улазе у овај зборник су пажљиво пробрана, у жељи представљања врха наше књижевности. Госпођа Милка је позвала Славицу да се јави следеће године, како би њен рад остао забележен у следећем годишњем зборнику и тако дочарала Лику, освежила сећање на Теслу и дешавања у два рата.
Професорка Нада Узелац
Рецезент и лектор „Завештања“. Нада је сведок једног времена, саборац у тишини и чувар заједничких успомена. Са Славицом је делила дане туге и неизбрисивих сећања, године борбе да се сачува оно што не сме бити заборављено. У свакој причи, у сваком пројекту који је Славица започела, Нада је била ту – тиха снага и рука која увек помогне.“
Професорка је у свом говору истакала да Славица, поред изванредне технике писања, пише своја дела срцем, она опет проживљава Петровачку цесту са циљем давања у аманет свих оних болних сећања.
Вида Зец, песникиња и чланица културне заједнице Крајина. Рођена је у Српској Костајници на Видовдан, после завршене више текстилне школе у Београду, живела је у више градова Дортмунду, Цириху и Дизелдорфу. За Виду кажу да је вечити сањар и оптимиста, а све то је преточила у стих и песму. Својим милозвучним гласом обогатила је моге манифестације у земљи и иностранству. Промоцију је увеличала песмом „Ој Крајино жалосна и пуста“. Наступ госпође Виде био је толико емотиван, да су га на моменат прекинуле и сузе проузроковане јаким болом за Крајином где су нам корени. Овај тренутак је потврдио, још једном, да оно што Славица пише јесу песме свих нас, како оних који су лично прживели ужасе над нашим народом, тако и нас који смо њихова покољења, заувек обележена тешким судбинама, страдањима и неправдом наших породица.
После песме „Крајишка вила“ у изведби „Златног звонцета“, наступио је Лазар Узелац, поносни Личанин, који у свој рад спаја уметност, спорт и новинарство. Активно се бави кошарком и члан је PR тима КК Партизан. Ово вече био је у улози рецитатора прочитавши нам песму „Путеви без путоказа“, песму о деци Олује.
Др Миња Узелац, Личанин родом, син Ђуре Узелца из Доњег Љупца. У нашим рањеним годинама, био је војни лекар у Лици. Читао је песму „Буди човек“, која носи поруку оца сину, поруку предака потомцима.
Домаћини су позвали госте на коктел и мало дружење, захваливши се Ђорђу Допуђи из Ресторана Плитвице, Бежанијска коса, који се побринуо и ове године да се сладимо личким уштипцима.
Иако сам родом са Баније, Личани не престају да ме одушевљавају. То је народ који носи све оне витешке особине о којима смо читали у романима и средњовековним списима. Они су бескрајно срдачни, добри људи који се диче својом чашћу. Своју неизмерну снагу показују и у прихаватању бола, туге, патње и страдања, али и у, могу слободно рећи, њиховој вечној борби против заборављања тога ко су и одакле су дошли. То су људи који воле своје, а поштују туђе. Заиста ми је била част и привилегија да будем на промоцији нове књиге Славице Срдић, жене која својим радом доприноси вишем добру, жене борца са лирским осећајем света.
Текст и фото: Наташа Деветак
