Слободан Амановић промовисао шести роман Зло доба

У Удружењу књижевника Србије (Француска 7) 23. септембра промовисан је нови роман сликара и писца Слободана Амановића Зло доба.

На промоцији су говорили новинар Данко Перић и професор српског језика и књижевности Биљана Ковачевић, а одломке је читао новинар и писац Петар Б. Поповић, све троје Книњани.

Модератор промоције Видак Масловарић се пита шта се од Лалићевог Злог прољећа, до Амановићевог Злог доба промијенило.

– Простор је исти, људи су у свој бити остали исти, само су се средства међусобног поништавања унаприједила до неслућених размјера. Тешко је пророковати гдје је крај губилаштву и како изгледају ововремени злочинитељи.

Новинар Данко Перић каже да посљедњи роман Слободана Амановића доживљава као монографију о Врбнику.

– У њему недостаје страшно мало података да би се заиста претворила у монографију. Чини ми се да нема ниједне ливаде, оранице и извора, сувозида који није ушао у ову књигу. И оно што њега краси у односу на модерније ауторе, управо је то што постоје пејзажи и што постоје јако нивелисани описи што је амбијент у којем се одређени догађаји одигравају. Када будете читали ову књигу видјећете да има доста фактографије која је изузетно истинита.

Данко Перић каже да је на њега посебан утисак оставила судбина чувеног книнског професора Милана Вукадина.

– Оно што је написано у књизи није потпуно истовјетно оном што сам пронашао у литератури. Наш чувени професор који је завршио Богословију могао је у книнској Гимназији и у било којој другој школи да предаје било који предмет и без припреме, знао је да пренесе знање на један такав начин да је то било невјероватно. По својим интелектуалним сазнањима, и по ономе што је он могао и знао, могао је да буде богословски професор, универзитетски професор, али „зла коб“, односно зло доба, учинила су да је послије завршетка Другог свјетског рата у војним магацинима било одржано јавно суђење на којима је професор Вукадин био оптужен за колаборацију са Равногосрским покретом. И дијелу текста о професору Вукадину пише да је у том моменту изашла из масе младолика жена која је више изгледала као дјевојка, него жена. Одржала је такав говор да се то касније препричавало у Книну, али не онако у сав глас. То је била Јованка Чоловић, која је била професорица касније нама у Гимназији, и која је рекла да овог човјека (Вукадина) не само да не треба осудити, него га за све његове заслуге треба наградити. У овом роману се помиње у контексту његове жене, да је она била та која му је спасила главу. То ново сазнање ми је поесбно драго јер нисмо имали мишљење о нашој професорици да је толико храбра.

Професорка Биљана Ковачевић каже да се све вријеме питала ко је главни јунак романа, јер се имена смјењују јако брзо, али је константа која опстаје управо та синтагма из наслова романа „зло доба“.

– Ако је зло доба главни јунак како се онда Слобадан Амановић удео у његову структуру? Тако што врло лијепо и дивно приказује не само родни Врбник, већ и околицу, и у тим моментима и мјестима су му пејзажи дуги и широки, има потребу да се свеколико изрази о томе што види и боји разним нијансама. Међутим, када говори о томе колико се пострадало, односно колико је нашег свијета убијено онда се преко тога прелази брже, да се не може издржати да се о том силном болу који нас је задесио дуго говори и пише. Овај роман се може читати као споменик свим оним људима који су живјели у Врбнику, којих нажалост више нема и њихових потомака који су се из тог краја иселили.

– Овај роман је колаж ликова које су задесила различите судбине, али их обједињује топос. Када га читам трагајући за универзалним вриједностима, онда се питамо шта је у овом роману вранвременско, шта је надлично, надисторијско, то јесу нажалост вјечити ратови који се одвијају , не између Истока и Запада, него између човјека и човјека, између ближњег, измјеђу сусједа. Када се то догоди онда људи постају нељуди. Овај роман је дужност сваког ко је осјетио оно што се на нашим просторима дешавало, да о томе нешто исприча, и не само исприча већ да то литерарно уобличи.

Слободан Амановић се захвалио свим пријатењима који га годинама подржавају.

– Морам се захвалити када је писање у питању господину Деспотовићу из Пожеге који ми је са првим романом рекао да је многим сликарима који су покушавали да пишу савјетовао да то не раде. Међутим, када сам дошао до трећег романа предочио је моје књиге људима од пера, и постао сам члан Удружења књижевника у Француској 7. Захваљујем се мом школском другу Данку Перићу и господину Масловарићу који ми увијек изађу у сусрет. Захваљујем се и Петру Поповићу који је снимио за Телевизују РАС сјајну репортажу о мом сликарству. Имао сам сјајну лекторку Сњежану Станишић која је уједно и уредница мојих књига. Захваљујем се и мојој породици, син и супруга су ми највећа подршка. Част ми је да сам овом приликом нашао праву особу, књижевног критичара мог дјела, професорку Биљану Ковачевић, и она је недостајала да буде дио мог тима отпочетка.

На корицама Амановићевих књига су увијек његова ликовна рјешења. Слике које је на уљу осликао. Амановић се захвалио колеги и пријатељу Веселину Нишавићу и његовом сину Урошу који су обликовали корице свих мојих књига.

Слободан Амановић рођен је 19. новембра 1953. године у Врбнику код Книна, гдје је завршио основну школу. У Книну завршава гимназију општег смјера и наставља студије у Сплиту. На тај начин свој живот и рад је везао за Далмацију све до 1995. године. Од тада живи и ради у Београду.

Сликарством се бави већ педесет година. Његове слике налазе се у музејима и колекцијама широм свијета. Члан је УЛУС-а.

Објавио је шест романа: Посљедњи смоквин лист (2015), Коб (2017), Деворни (2020), Куриџа (2021), Кад цикне звоно (2023), Зло доба (2025) и рјечник Ријечи Врбника и книнског краја.

Члан је Удружења књижевника Србије и стални је сарадник Књижевних новина из Пожеге, од којих је 2024. године награђен златном повељом Свитак за допринос српској култури и српском језику.