Пaтријарх Порфирије: Пред мјестима отрежњења какво је Гаравице схватамо да је молитва хљеб наш насушни!

У организацији информативне службе СПЦ у, за ову прилику претијесној, сали 6 МТС дворане премијерно је у Србији приказан документарни филм „Гаравице“ аутора Драгана Радовића, оснивача фондације „Заборављени коријени”.

Филм је потресно свједочанство о страдању српског православног народа у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу у Другом свјетском рату. Аутор је разоткрио непознату и дуго скривану истину филмом који је базирао на више од три хиљаде докумената (судских пресуда, записника са саслушања, извештаја, прогласа…), као и живој ријечи 27 преживјелих сведока, од којих у филму говори њих 15. Филм је непорециво свједочанство о страдању десетина хиљада српских мученика у чијим суровим систематским ликвидацијама нису учествовали само одрасли мушкарци, муслиманске и хрватске усташе, него често и чланови њихових породица. Гаравице код Бихаћа су мјесто великог страдања српског народа у Другом свјетском рату, стратиште које се деценијама прећуткивало.

Неки посјетиоци нису били у могућности ни да уђу у салу у којој је око стотињак људи стајало и посматрало филм, а међу њима је био и сам аутор Драган Радовић

Благослов за приказивање овог филма дао је патријарх српски г. Порфирије који се обратио присутнима уочи пројекције.

– Нажалост, свакодневно се сусрећемо са софистицираним и умногострученим кајиновским гријехом братоубиства пред којим остајемо нијеми и поражени беспомоћношћу. Иако олако држимо да много тога знамо о овом трагичном периоду, вечерас се кроз филм Гаравице послије осам деценија сусрећемо са још једном утамниченом трагедијом нашег народа и болном истином која је плански била измјештена у простор непожељних тема и сферу која на дугорочном плану обезбјеђује заборав, а заправо је ријеч о злочину пред чијим размјерама остајемо без реијчи и даха.

Патријарх је подсјетио да је у Гаравицама у групама довођен српски народ из Бихаћа, Велике Кладуше, Цазина, Босанске Крупе, Босанског Петровца и других мјеста тог поднебља да бездушно буде ликвидиран.

– Убијани су редом: жене, дјеца, старци. Затрте су читаве породице, а једини грех им је био: српско име и вјера православна. Нарочито је, за мене, потресна чињеница да су вечерас са нама и три преживјела свједока ових злочина библијских размера, али свједока који цијели свој живот носе крст страдања и славу васкрсења, невиних жртава из рода нашег, али и свих оних из јеврејског и ромског народа којима је додијељен заједнички Авељев усуд – рекао је патријарх захваљујући се Мићу Ковачевићу, Жарку Глувајићу и Мићу Копанићу који су присуствовали премијери.

Београдској премијери присуствовали су и преживјели свједоци злочина описаних у филму: Мићо Ковачевић, Жарко Глувајић и Мићо Копанић са својим породицама.

– Пред мјестима отрежњења какво је Гаравице схватамо да је молитва хљеб наш насушни и једина узданица како за душе свих оних који су свирепо измјештени из овог вида егзистенције у свијет бољи и непролазни, тако и нас који смо ту да својим животом свједочимо часно име предака и бесмртну славу коју су стекли, будући да су све то задобили Вукашиновом молитвом у срцу и на уснама: Само ти дијете ради свој посао!

Патријарх се захвалио Фондацији „Заборављени коријени” и аутору филма Драгану Радовићу што су прегаоци у документовању страдања српског народа.

– Нека жртва гаравичких страдалника буде снага младима у нашем народу да живе часно и надахнуће да истрају у очувању свог идентитета, стеченог крштењем а призваног да буде посвећен Богу и пријатељству са сваким човјеком, а на све вас и на читав свијет да се спусти благодат и мир Божји како би било мира и међу свима нама. Амин.

Аутор филма „Гаравица“ Драган Радовић се захвалио свима који су одвојили вријеме да филм погледају, а посебно се захвалио патријарху Порфирију на исказаној подршци.

У својој бесједи је рекао да је фондација регистрована у септембру 2023. године, али да је рад почео много година раније када се започело снимање документарних емисија о манастирима и храмовина на простору Босне и Херцеговине и Космета. Међу тим емисијама посебну пажњу је изазвала емисија посвећена манастиру Црна река, као и она која говори о старој цркви у Сарајеву, манастиру Веселиње на Гламочу, манастиру Сасе код Сребренице и тако редом. Снимајући прилоге о манастирима Радовић је истовремено почео да истражује страдање Срба на просторима бихаћког краја, потом Купреса и Бугојна и родне Романије.

Подаци са пописа становништва сугеришу посљедице страшне трагедије српског народа на простору Бихаћа, Крупе, Петровца, Цазина и Велике Кладуше

Само за потребе снимања филма „Гаравице” обилазећи свједоке расуте по региону, као и сталним одласцима у Војни архив Београд, Архив БиХ Сарајево, Архив старе Југославије прешао је више од 50.000 километара и прикупио више од 3.000 докумената.

– У току истраживања дошао сам до сазнања да је о свему овоме књигу написао Драган Грбић рођен у селу Марин Мост код Цазина. Планирао је да је објави 1961. године, али она је била забрањена. Преминуо је 1985. године. Пре двије године уз посредство Илије Шикмана, пуковника у пензији и Петра Тркуље, генерал мајора у пензији, који су родом из села Цазина, ти материјали су ми повјерени, књига је приређена и објављена .Врло брзо је стекла велику популарност. За само три мјесеца поклоњено је и продато више од 1.500 примјерака.

Радовић је истакао да читаоцу први утисак оставља чињеница да је Драган Грбић као носилац партизанске споменице оставио запис у првом лицу онако како је сам доживио догађаје.

– Записао је свједочења, размишљања и разговоре других који су од непроцјењивог значаја. Ту су и његови коментари и размишљања о посту, о кнезу Лазару, Светом Сави, о Косовској бици. У једној реченици каже „српски народ је много пута страдао од Косовског боја до данас, али је увијек на крају побјеђивао. Не треба губити наду“.

Радовић је одлучио да сав приход од продаје ове књиге приложи за обнову споменика Драгана Грбића и његове супруге који су сахрањени код Новог Сада.

This is box title
КАД ЕНТУЗИЈАЗАМ НАДЈАЧА СИСТЕМ
Аутор филма Драган Радовић заслужује највеће признање СПЦ, као и Републике Србије и Републике Српске.  Својим прегалаштвом је доказао да појединац може бити ефикаснији од система. Потрошио је три године свог живота како би снимио филм “Гаравице” и на свеобухватан и документован начин приказао страдање Срба у Другом свјетском рату. Обишао је свако стратиште, снимио сваки споменик, за сваки злочин пробрао и представио архивску грађу и свједочанства. Ухватио је посљедњи моменат како би разговарао са 15 преживјелих свједока тих страшних злочина. Најмлађи од њих је рођен 1938. године.Филм је поучан, са мноштвом података, свједочанстава и са врло аналитичним закључцима. Један угледни историчар, професор на Београдском универзитету је у неформалном разговору након премијере рекао “ово је могао само о свом руху и круху да изнесе појединац и урадио је то много боље него што би то урадила било која инстутуција, јер је радио срцем, без компромиса и утицаја модерних политичких трендова.”
Намеће се питање да ли ће филм бити приказиван на телевизијама? Аутор га нуди потпуно бесплатно. До њега није, а видјећемо да ли је националним фреквенцијама и даље приоритетнији ријалити програм. Мишљења смо да би  филм требао да буде приказан на свим телевизијама са националним фреквенцијама и постане обавезан дио школског програма. Могуће је да ће подстаћи и друге ауторе на документарно стваралаштво, јер је остало пуно неиспричаних судбина српског мучеништва.

Аутор је дочарао како је снимање филма оставило огроман траг и на његов приватни живот. Посебно осврнуо на баку Љубицу Ћорлукућ која се појављује у филми као један од преживјелих свједока.

– Бака Љубица је као дијете на Гаравицама изгубила оца, стрица и дједа, на ријеци Корани је и сама рањена као дијете. Ту је изгубила остатак породице. Касније је лијечена у Загребу. Преживјела је још један злочин усташа када су практично прошли поред ње, а да је нису примјетили. И након свега је одведена у логор Јастребарско који је преживјела. Изнад свега тога се уздигла. Била је учитељица, похађала је музичку школу, свирала клавир, хармонику, освајала награде, имала и свој хор. Након свих ових пројеката њена кћерка Сања, која одавно живи у Швајцарској, ме позвала са молбом да јој будем крштени кум. То је за мене заиста био посебан благослов и она је крштена недавно уочи Сретења. Драго ми је да је крстио парох бихаћки Славиша Милиновић и то водом са Коране.

Радовић је да је по занимању дипломирани инжењер електротехнике и од тога посла све пројекте је углавном сам и финансирао. Радио је ноћима, викендима, за вријеме годишњих одмора…

– Након премијерног приказивања документарног филма у Бањалуци, предсједник Републике Српске Милорад Додик уплатио је донацију фондацији. Захваљујући том новцу филм је преведен на енглески, руски, грчки и кинески језик, а ускоро ће бити и на њемачки, италијански, француски и шпански. Такође упућено је више од 100 божићних пакета за дјецу на простору Бихаћа, Босанске Крупе, Бугојна, Источног Сарајева, Сокоца и главним дјелом Рогатице и Вишеграда. У наредном периоду биће објављени и зборници докумената који ће битри поклоњени научним и образоивним институцијама – рекао је Радовић додајући да Фондација „Заборављени корјени“ има скромне могућности, али ће се увијек трудити да на најбољи начин представи српски народ и СПЦ.

Међу присутнима су били државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Иван Бошњак, помоћница у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Сања Лакић, савјетник у Министарству одбране Никола Бањац, народни посланик Миодраг Линта, велики број црквених великодостојника и других.

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић

Нема коментара

Напишите коментар