У Руском дому постављена изложба Знаменити Срби Далмације

У Руском дому 2. фебруара уприличена је 18. изложба фотографија Знаменити Срби Далмације. Поставку од 114 портрета приредио је мг Милорад С. Кураица. Сала је била испуњена до посљедњег мјеста, било је преко 200 посјетилаца, да је програм био квалитетан говори чињеница да су многи посјетиоци морали да стоје око два сата, и са великом пажњом пратили програм до самог краја. Послије свечаног отварања приређен је коктел и закуска за све присутне.

На портретима су се нашли књижевници, умјетници, академици, доктори наука, добротвори, спортисти, црквени великодостојници… Пропраћена краћом експликацијом, изложба нуди посјетиоцима увид у рад Симе Матавуља, Руђера Бошковића, Цвијете Зузорић, Милана Решетара, Герасима Петрановића, Владимира Беаре и других.

Изложба је, према ријечима аутора Милорада С. Кураице наишла на лијеп одзив, те је била одлично прихваћена широм Србије, у Републици Српској, али и иностранству.

Како је на самом почетку модератор изложбе академик Радмила Тонковић рекла Кураица чува патрију и родољубље кроз културу сјећања и чување успомена на знамените, умне и значајне сељаке Србе који се не смију препустити забораву.

– Људи живе све док их се сјећамо, а господин Кураица сталним подсјећањем на најбоље међу Србима Далмације овјековјечује славну историју краја који је изњедрио људе дивове, хероје, стамене монументе у вјечној борби са суровим непријатељима.

Љубав према завичају је главни покретач Милорада Кураице.

Представник Руског дома Георги Енгелхарт помогао је у организовању ове изложбе и пожелио свима добродошлицу.

– Велико ми је задовољство што је ова изложба организована у Руском дому, посвећена вашим рођацима, прецима, народу тешке судбине, бројчано малом, али изванредном.

Проф. др Обрад Зелић каже да је више пута говорио на скуповима о знаменитим Србима Далмације и прво се осврнуо на свог претка Герасима Зелића.

– Много тога бих могао о њему да кажем, али бићу кратак и поменућу само то да је био један од оснивача Матице српске. Доситеј Обрадовић је јако лијепо описао народ у Далмацији, као скроман, вриједан, трудољубив. Морам да кажем да умије да буде и мало тврдокоран.

Ненад Тинтор је говорио о свом прадједу Николи Тинтору или Никону Лазаревићу архимадриту Српске православне цркве и духовнику Манастира Љубостиње.

– У Манастиру Каленић, након пожара 1911. године, подигао је велики и мали конак са трпезаријом који су завршени на љето 1912. године. Тада је у манастирском братству био и јеромонах Николај Велимировић. Рестаурирао је Манастир Каленић 1928. године и изградио нови конак у Манастиру Љубостињи, гдје је и оградио каменим зидом манастирску порту. Био је иницијатор и главни организатор градње Цркве Светог цара Константина и царице Јелене у Опарићу, за које је ктитор био Александар Карађорђевић, а које је 1937. године освештао владика Николај Велимировић. Управо захваљујући пријатељству архимандрита Лазаревића и Александра Карађорђевића обезбијеђена су средства за изградњу цркве.

Овом приликом присутни су могли да се присјете и великог далматинског прегаоца Николе Церовца, а о њему је говорио Милорад М. Кураица.

– Био је благ човјек, попустљив, лак за договор. Који слуша свог саговорника. Био је спреман да прихвати туђе, понекад и супротно мишљење ако се добро образложи. Цера је био оличење свих наших традиционалних крајишких вриједности, прави домаћин, човјек до самог краја, држао је до своје ријечи без имало злобе у себи. Својим понашањем био је примјер правог хришћанина, спреман да опрости.

О страдању професора, књижевника и критичара Шпире Матијевића говорио је новинар и књижевник Сенахид Незировић из Лукавца. Наиме, током рата Матијевић је остао да ради на Педагошкој академији у Тузли као професор српскохрватској језика. Страдао је 29. марта 1993. заједно са својим сином јединцем Гораном од стране припадника тзв. Армије БиХ. Професор Матијевић је изњедрио многобројне генерације ученика и студената.

Кураица каже да је ова изложба покушај да се на прави начин претвори у дјело максима „Моје свето, а и твоје свето, своје чувај у моје не дирај.“

– Да, управо тако – покушај, да буде ембрион и подстицај другима да ураде боље и квалитетније, да наставе гдје смо ми стали, јер ово није завршена прича, Јевањђеље, Свето писмо или Библија. И поред уложеног труда нисмо успјели заокружити и обезбиједити да сви великани из наше Далмације буду данас на овој изложби. Постоји више разлога. Дуга је прича. Овдје сигуно није све, а и не може да буде, али све што је у њој – ту је с добрим разлозима. Oсновни критеријум да се нађу у плејади ових великана јесте чињеница да су животом и радом на прави начин примијенили велику мисао бесмртног и једног од најумнијих Срба, нашег Петра Петровића Другог Његоша – „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.“

Кураица је овом приликом нешто више рекао о Петру Јагодићу Куриџи.

– Због окрутности Млетачке републике чувајући свој национални и вјерски идентитет, живећи субину свог народа Куриџа се ставио на чело Куриџине буне српског народа Далмације и то баш 1704. Она је у крви угушена, а преваром и издајом католичког попа Куриџа је ухапшен и утамничен у Венецији. Ту је надчовјечанским и на великим мукама издржао 40 година, без дана помиловања. Слијеп излази из затвора, и у Задру умире 9. априла 1749. године. Ни данас му се не зна за гроб, нити има негдје обиљежја. За невјеровати је чињеница да ниједна енциклопедија, па ни чувена Британика нема одредницу Куриџа.

Присутни су могли да уживају у извођењу гуслара Петра Манојловића, појца Љубомира Манасијевића и групе Тромеђа. Посебно одушевљење су изазвале сестре Ђорђевић, Мирјана и Драгана које су пјевале грокталицу и Лана и Јована које су на клавиру одсвирале једну композицију.