Одржана изложба „Изгубљено насљеђе“ у Земуну

У галеријском простору Општине Земун 20. априла одржана је изложба ручних радова из Лике Изгубљено насљеђе у организацији Удружења Петровдан – Дијаспора. Велики број посјетилаца могао је да ужива и у пригодном културно-умјетничком програму.

Велика је вриједност ове изложбе јер су сви ти радови донесени у ратном вихору из завичаја као насљеђе прабаки, баки и мајки које су многе ноћи провеле израђујући их. Нажалост, многи су бјежећи како би сачували живу главу заувијек изгубили ово вриједно насљеђе.

Предсједница Удружења Петровдан – Дијаспора Славица Срдић поручила је да овом изложбом жели да се бар на тренутак врате у стари крај.

– Нема разлике између најљепше слике на зиду или шаренице. И једно и друго су израђивали умјетници, једни на штафелају, једни за таром. Ткање је вјештина душе. У сваки ручни рад уложена је велика љубав и енергија која је заувијек у њему.

Није било куће у Лици у ткојој се није ткало у зимским ноћима, и свака је жена знала овај занат који се преносио са кољена на кољено. Ткали су се биљци, шаренице, крпаре, ћилими, завјесе, сламарице, плахте, пешкири, столњаци, тканине за израду одјевних предмета, торбе и скоро све што је било потребно једном домаћинству.

За ткање поред вуне су се користили и други природни материјали, нити конопље, лан, памук и свака биљка је захтијевала специфичан начин прераде и обраде. Углавном су се нити преле на преслицама и вретену, на прелима гдје би се окупио сав комшилук.

– Ткање је спора и темељна радиност, а наше мајке су ткале након тешког рада, жуљевитих руку и то обично ноћу , док су остали укућани у добоком сну. Само они који врједнују ручни рад знају колико је било потребно од клупка вуне до откане шаренице или клупка конца до плахте. Свака шара је једна прича, пуна цвјетних вртова, дјечје радости као и све оне откане љубави према својој породици и дому.

Срдићева сматра да је њихова обавеза да потомцима преносе знања, сјећања и успомене на дједовину и поријекло, а на њима је да у будућности наставе и не дају забораву.

О поријеклу Личана говорио је предсједник Библиотеке Милутин Бојић и предсједник Друштва српских родословаца Порекло Јовица Кртинић каже да је често заспивао под биљцем и сјећа се бакине таре у Томингају код Грачаца.

– Када се говори о генетичком поријеклу Личана највише је наслоњено на Стару Херцеговину. Велики број нас је повезан са оним родовима који живе на тлу Дурмитора, Попова поља, Требиња… Ту везу показују и нека презимена. У крају из којег је Теслина мајка постоји презиме Бањанин. Носиоци тог презимена су сачували свијест о племену Бањанин, које је између Билеће и Никшића. У Лици данас постоји стотине родова који су повезани са тим презименом. Истражујући своје поријеклом дошао сам до сазнања да смо из племена Дробњаци. Та генетичка истраживања оповргавају оно што се може у Хрватској данас чути да смо ми неки Власи, да смо посрбљени.

До сада има три стотине генетички тестираних Личана.

– Јуче је стигла задња вијест, велики лички род Дракулићи несумњиво су генетички повезани са Калемберима. Обиљежје и једних и других је да славе Светога Стефана Дечанског.

Кртинић је рекао да књиге о личком поријеклу још нема, али препоручује књигу Манојла Грбића Карловачко владичанство која се врло тешко налази.

– То је капитално издање. У књизи се може наћи и догађај у коме је учествовао митрополит Атанасије Љубојевић који је столовао у Метку. У Крушедолу је припреман Сабор 1709. године, а аустријска власт је хтјела по сваку цијену да спријечи да се на Сабору нађу епископи који нису дошли са Чарнојевићем са Косова. Хтјели су да одвоје динарске Србе. Митрополит Атанасије Љубојевић у поодмаклој старости са два монаха, усред зиме је сјео на коња, заобилазећи страже стигао у Крушедол. То је показатељ како нас је и у тим временима очувала вјера, и свијетлих примјера митрополита као што је Атанасије који су чували једниство цркве и Срба на цијелом нашем простору.

Здравицу за личко прело говорио је Добривоје Павлица пјевач, инструменталиста, композитор и врсни познавалац личке и крајишке традиције. Такође, он је отпјевао и неколико нумера уз тамбурицу.

Посебно за ову прилику дошао је из Беча дошао је књижевник Ђуро Бобић, родом из Дабра. Прву књигу „Било некада“ објавио је 2023. године. Посебно ваља истаћи да је већ дио књиге написан локалним дијалектом, са свим оним архаичним изразима и поштапалицама типичним за Дабране. У приче и пјесме унио је најдубља осјећања која су обиљежила дио живота свога рода и народа из Дабра.

Његову причу Сваки почетак је тежак, читао је студент политичких наука Павле Стефановић.

На велико задовољство присутних неколико прича које су преношене са кољена на кољено испричао је и др Недељко Везмар који је дјетињство провео у Врховинама и Плашком, а за ову прилику дошао из Крагујевца.

Павле Стефановић читао је и причу Момачки јади Жељка Стојановића који је рођен у Шкарама. Стојановић је издао четири књјиге: „Путеви Господњи”, „Крув са седам кора“, „Сунце туђег неба“ и четврту „Сјај у оку“ која је објављена ове године. У свакој од ових књига Лика је главна тема.

Вајар Милутин Ранковић наводи да су и његови дошли из Дробњака, Старе Херцеговине у западну Србију. Реализовао је више од 200 изложби у земљи и иностранству. Радови му се налазе у галеријама, музејима и приватним колекцијама широм свијета. Рукопроизведен је 1997. године у свештеног иконописца СПЦ .

– Дјед по мајци је носио личку капу, која се може и овдје видјтеи, у 6. личкој дивизији, као и још пет Лукића из куће моје мајке. На Дрини је мајчин стриц рањен, митраљески меци су му пресјекли лобању, а мој дјед, отцијепио свој рукав и завио му главу надајући се да ће се вратити жив. Мој дјед Војко продужио је и на Сремски фронт.

Лара Мариш (9) читала је причу Мој деда најлепше лаже Милана Воркапића из Плашког.

Мушка и женска пјевачка група КУД-а Крајина извела је николико пјесама.

Славица Срдић захвалила се свима који су донијели своје ручне радове .

– Овдје су радови моје покојне мајке Милке Срдић и покојне сестре Мирјане Грбић, такође и радови моје тете Наде (очеве сестре) која живи у Карловцу. Хвала Мири Мандић из Врховина, Бранки Божић из Шкара, Мари Штетић из Горњих Врховина, Зори Грбић из Горњих Врховина, Ђурђи Павлица из Селишта, Поповић Мари из Залужнице, Хинић Мири из Залужнице, Јелени Бркић (Цвијановић) из Врховина, Недељки Стефановић из Врховина, Богданки Глумац Манојловић из Липова Поља-Косињ, Милеви Живанић (Делић) из Врховина, Милици Иванишевић из Рудопоља, Нени Узелац из ДБП, Нени Бракус из Залужнице, Мири Огњеновић из Дољана, Николини Крајновић Каблар из Главаца, Јадранки Стојановић из Турјанског.

Захвалила се и Милораду Загорцу који је донио личке капе које израђује, као и Бранки Божић која несебично помаже усамљене земљаке у поодмаклим годинама у Лици.

– За ову изложбу организовала је плетење вунених чарапа и цокаља ( за наше госте који не знају што су цокље, да објасним да је то стара личка плетена обућа, сам назив су добиле по војничкој чизми – цокулама), а биле су ономад једина обућа наших старих. Бранка је организовала да имамо вечерас лички сир, и незаобилазну личку шљивовицу, а наша Мара Поповић супруга покојног Бате донијела је такође лички сир, али израђен у овом поднебљу. Да имамо све по личком обичају побринуо се наш земљак Ђорђе Допуђа, специјалним поклоном ресторана „Плитвице“ –незаобилазним личким уштипцима. Сваки пут се са радошћу сладимо.