АЛЕКСА НАМ НИЈЕ БИЛО КО: Вече посвећено стогодишњици Шантићеве смрти

Поводом стогодишњице смрти Алексе Шантића у организацији Удружења грађана Мостара и Савеза Срба из региона, у уторак 16. априла 2024. године у великој сали Народне Библиотеке Србије у Београду одржано је вече посвећено великом српском пјеснику. У склопу програма представљена је и прва персонализована поштанска марка са ликом Алексе Шантића која је, захваљујући Савезу Срба из региона, одштампана у фебруару ове године.

Уз подсјећање да је прошле јесени у Мостару боравио патријарх српски г. Порфирије. што је била прилика да тамошњи православни Срби након 90 година дочекају патријаршијску литургију у Саборној цркви, скуп је благословио викарсни епископ ремезијански г. Стефан.

У име организатора скуп је поздравио Благоје Ребић, предсједник Удружења Мостараца у Београду. Он је истакао да је Удружење Мостараца било веома активно у ратном периоду када се организовано слала хуманитарна помоћ у завичај, након чега је услиједило неколико година паузе, да би рад обновили 2017. године.

– Углавном се једном годишње окупимо на завичајној вечери што је прилика за дружење и евоцирање успомена, али веома нам је драго што је одштампана поштанска марка са ликом Алексе Шантића који је својим дјелима прославио Мостар.

У име суорганизатора Савеза Срба из региона скуп је поздравио предсједник ове организације и народни посланик Миодраг Линта. Он је иницирао штампање поштанске марке са ликом Алексе Шантића, са намјером да буде креирана на ћирилици и да се на њој изнад Старог Моста види и Саборна црква Свете Тројице из његовог времена.

– Пјесма Моја отаџбина свједочи да је Шантић био свесрпски пјесник, који је и након смрти дијелио судбину својих сународника. Из Мостара, долине Неретве и Федерације БиХ протјерано је више од пола милиона Срба, баш као и из Хрватске. Малобројни Срби у Мостару су грађани другога реда који не могу да остваре своја основна људска права. Залажем се да наша мајка Србија у далеко већој мјери помаже малобројне Србе у Мостару, Федерацији БиХ и у Хрватској и донесе низ конкретних мјера како би се помогао опстанак нашег народа у региону и очувао национални и културни идентитет – рекао је Линта.

Он сматра да би требало основати посебну државну канцеларију или Министарство за Србе у региону како би се на плански и системски начин помогло рјешавање бројних проблема.

Владимир Пиштало, прослављени српски писац и директор Народне библиотеке Србије је истакао да је нико није говорио аутентичнијим тоном у нашем пјесништву од Алексе Шантића. Подсјетио је да је на Шантићевој сахрани било много више људи него што је Мостар имао грађана, а приче о Алекси је чуо из приче својих предака.

– Мој дјед Сава Барјактаревић је кренуо обрнутим путем, па се са Фрушке горе доселио у Херцеговину, гдје се заљубио и остао да живи. У близини је живјела Шантићева породица. Људи су о Алекси говорили дивне ствари, наглашавајући да је млад, лијеп и богат . Поред тога, што је режирао, пјевао, писао и преводио, учествовао је у изградњи свих значајнијих мостарских институција које су почетком двадесетог вијека правиле завидне резултате – рекао је Пиштало закључујући да би Алекса Шантић могао да послужи као примјер најузорнијег Србина.

Академик Јован Делић је специјално за ову прилику написао есеј под називом „Слобода, Бог и човјек“. Он је истакао да су Шантићу спочитавали да нема европске видике и образовање, а заправо је пристојно знао два велика језика – њемачки и италијански и превео шест књига.

– Оспоравала му се пјесничка вриједност, а он је испјевао најљепше елегије код Срба. Мада су му неки били близу, вјероватно још нико од српских пјесника није достигао Шантићев број сонета.

Делић је нагласио да су аустроугарски цензори непогрешиво у Шантићу препознали пјесника слободе, па је тако из антологије српске лирике Богдана Поповића уклоњена најљепша пјесма о Боки.

– Шантић је изразито хришћански пјесник. Пјесма „Ми знамо судбу“ много казује о Шантићевом виђењу човјека и о односу човјека и Бога. Шантићев човјек је обдарен слободом од самога Бога и на путу је богочовјека. Он се и у своме живоме гробу бори за своју слободу, за слободу свога народа и своје отаџбине.

Пјесму „Претпразничко вече“ Делић је оцјенио као нашу најбољу елегију, али и пјесму о празнику уопште.

– О тој пјесми најбоље је писао велики пјесник и мој пријатељ Миодраг Павловић. Ова изузетна и дубоко лична Шантићева пјесма показује дубоку сродност са духом усменог народног пјевања. Она припада широкој породици пјесама са сличним мотивима пригодних и свечарских. Истовремено, указује сасвим индивидуално искуство у својим најдубљим слојевима. Силина пјесниковог сјећања на мртве превазилази индивидуално психолошке оквире и Шантић снагом своје евокативне слутње реконструише структуру једног празника у архаичком виду.

Закључујући своје излагање Делић је истакао да је Шантић успјешан пјесник који социјалне пјесме не пјева по спољашњем диктату, него свим својим срцем и искуством спајајући социјалне и патриотске мотиве.

– Шантић је пјесник прикривених пјесничких вриједности, чија топлина је потребна једнако као и његово мушко суочавање са трајним и судбинским проблемима у нимало лаком животу.

Академик Милован Р. Пецељ је истакао да је мало је пјесника које већина људи доживљава блиским, као Алексу.

– Књижевно је стасавао изван главних токова српске поезије, али је Шантић надмашио уску регионалну традицију, послушао савјет Богдана Поповића и нашао мјесто у антологији Богдана Поповића, а потом зарадио столицу Српској Краљевској Академији. Његов књижевни рад је био у служби виших националних циљева, тако да је спојио поетску и моралну величину и био народни пјесник. Томе доприноси и његова репрезентативна и ванвременска поезија и његова уљудност и личност хришћанина, родољуба и патриоте који је пјевао о људима када је требало, у вријеме ратова и криза. Шантић је био посљедњи омиљени пјесник 19. вијека и пјесник највеће патријахалне елегије у наше претпразничко вече, чији глас „бугари над развалинама патријахалне културе“, како вели Рајко П. Ного.

Пецељ је нагласио да су Шантић и Дучић били земљаци и пријатељи.

– Перо Слијепчевић их описује као да су на први поглед опречни један другом. Јадао се Шантић у братској пјесми како се Јован потуца по туђини, Он жали свог друга што се ломи у свијету као бескућник, док је Дучић гутао живот и даљине сажаљевао је Алексу у касаби. Ипак, једна црта сличности више их везе него што их деле све друге. Обојица су господа витезови. „Шантићево витештво је народско, Дучићево је филозофско”. .

Пецељ је своју бесједу закључио поређењем записа које је о Шантићу оставио Милош Црњански и мисли Рајка Петрова Нога.

– Црњански се за вријеме служења војног рока у Мостару 1921. састајао са Алексом Шантићем и описивао га је као отмјеног човјека и једног од најмушкијих типова које је упознао међу пјесницима. Узгред је писао: „Ја нисам читао Шантића – зашто бих га читао? Кад хоћу да читам, читам сонете Микеланђела али сам Шантића поштовао“. С друге стране Рајко Петров Ного каже и да није написао „Претпразничко вече“ Шантић би био велики пјесник. Та пјесма – која памти да је породичне среће било – родила се заправо у умирању, оног о чему пјева“. Зато у Шантићеву пјесму треба ући као у „острво доброте“, како нас је учио Перо Слијепчевић, за кога је Шантић био – „десети Југовић”. Ного закључује да се придружује Црњанском „Ни ја Шантића не читам ја га напамет знам. Шантић је за мене успомена.“

Горан Лучић, уредник портала Слободна Херцеговина је на почетку свог обраћања прочитао пјесму коју је написао на стогодишњицу смрти Алексе Шантића „Када се у Мостар враћам“.

– Мало је народа у свијету који као ми имају пјесника као што је Шантић. Живо срце једног народа у коме се заискрила велика брижност за народну судбину и људско достојанство, у коме је жуборила најтананија љубав према родној земљи, према мајци и породици, према своме граду. И оно најважније, велика благост према нашим тешким подјелама. Нико тако искрено и часно није волио и разумио наше муслимане и католике, наше синове које је вријеме и бура историје одвојила од брода српскога рода. Алекса их је као нико скоро светачки волио и призивао „остајте овдје, будите међу нама јер ми смо ваши“. На стогодишњицу покоја пјесника душе Херцеговине, овде у Београду уз светосавски жртвеник, достојно се опоменути да нас Господ није заборавио дарујући нам ово херцеговачко сунце српскога језика и стиха, који нас и данас зари и грије у овом нечасном и лицемјерном времену, опомињући нас да не заборавимо да смо предачки и слободарски народ и да наша светиња у једном жртвеном пољу чека. Алекса је више од 30 пјесама посветио Косову. И да нам је нужно једино исправно љубављу, лијепом ријечју и поштењем призивати цио наш народ и то најпре Шантићевим стиховима „грки су тамо залогаји хљеба, гдје свога нема и гдје брата није“ – закључио је Лучић уз жељу да се умножи српство Алексе Шантића.

У програму је улествао и великан српског глумишта Небојша Кундачина који је казивао Шантићеве стихове, као и Јана Симоновић, ученица београдске гимназије Патријарх Павле која је отпјевала познате Шантићеве пјесме „Емина“ и „Што те нема“.