17. ХЕРЦЕГОВАЧКО СИЈЕЛО У ЗРЕЊАНИНУ: У знаку обнове светиње у Хоџићима и јачања заједништва
-
На 17. Херцеговачком сијелу у Зрењанину окупили се потомци и пријатељи из Србије и Републике Српске, шаљући снажне поруке о националном јединству, обнови светиња и заштити културног насљеђа.
Удружење Херцеговаца, потомака и пријатеља организовало је у суботу, 23. маја 2026. године, традиционално 17. Херцеговачко сијело у Хотелу „Војводина“ у Зрењанину. Манифестација је почела свечаном академијом под називом „Повратак у земљу приче и снова“ у свечаној сали Ресторана „Војводина“, након чега је уприличена заједничка вечера и културно-умјетнички програм.
Претходно је градоначелник Зрењанина Симо Салапура организовао званични пријем у Градској кући за госте Херцеговачког сијела из Билеће, Бањалуке и других градова и општина из региона. Пријему су присуствовали предсједник Скупштине града Чедомир Јањић, замјеник предсједника Скупштине Оливер Митровић и чланица Градског вијећа Биљана Гузина.
Благослов свештенства и духовно надахнуће
У име Српске православне црквене општине Зрењанин, окупљени народ и званице благословио је протојереј-ставрофор др Нинослав Качарић из Храма Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину, преносећи поздраве присутних свештеника.
– Ово благословено сабрање већ дуги низ година даје добар примјер очувања идентитета који имамо дужност да преносимо са кољена на кољено.
Градоначелник Зрењанина Симо Салапура истакао је да све присутне веже нераскидива нит пријатељства, традиције, слободоумља и љубави према завичају. Он је нагласио да Град Зрењанин, управо захваљујући посвећености Удружења Херцеговаца, остварује изврсне и конкретне односе са Републиком Српском и њеним локалним самоуправама.
– Ми смо као локална самоуправа пратили жеље наших грађана и братски се повезали са Требињем, Лакташима и Бијељином, а сарађујемо са Вишеградом и Билећом. Поносни смо на ту сарадњу, јер то није само потпис на папиру. Све то има дубље значење које свједочи да смо једно, да чувамо свой идентитет, поштујемо традицију и историју. Такође је важно да будемо јединствени у идеји да се сачувају Србија и Република Српска – поручио је Салапура.
Начелник општине Билећа Миодраг Парежанин пренио је поздраве из завичаја и указао на то да Удружење Херцеговаца у Зрењанину предано ради на повезивању, заједништву и саборности, што представља темељ који млађе генерације морају наставити и пренијети на своје потомке.
– У Зрењанину се не осјећам као гост, већ као свој на своме. Лијепо је бити Херцеговац, чути наша презимена и заједно говорити екавски и ијекавски. Удружење Херцеговаца ради сјајан посао на повезивању и саборности коју морамо преузети од старијих и пренијети на потомке. Сигуран сам да ће се из ове братске љубави изродити и конкретна сарадња у привреди, туризму, спорту и култури.
Књижевно вече: Чувари завичајног камена и заборава
Професор и аутор Радомир Вучковић представио је своју нову, другу по реду књигу „Земљом Херцеговом“, која кроз призму текстова и богате фото-документације доноси својеврсну личну карту 50 херцеговачких насеља.
Вучковић је упозорио на поразну демографску слику и пражњење руралних предјела Гацка, Билеће, Требиња и Никшића, правећи паралелу са историјским таласима колонизације Баната, Бачке, Срема и Космета.
– Пролазећи земљом Херцеговом, на многи сам камен стао и свега се нагледао кроз објектив. Наш завичајни простор данас је у тешком стању и мора му се помоћи. Осим приградских насеља, општа слика је врло поразна — рушевине и оронули кровови срећу се свуда, од Гацка и Билеће до Требиња и Никшића. Иронија је да су људи масовно отишли управо онда када су до села коначно стигли струја и асфалт. Сви дијелимо исту судбину, како ми у Херцеговини, тако и наши људи који су кроз колонизације населили Војводину. Овом књигом желимо да сачувамо причу о њима.
Да би илустровао менталитет, начин живота, исхрану и традиционалне брачне односе херцеговачких стараца — од којих су многи били боеми и повратници из Америке — Вучковић је окупљенима прочитао једну кратку, духовиту завичајну цртицу о традиционалном животу херцеговачких брачних парова, која је својом изворном херцеговачком непосредношћу насмијала и одушевила присутне.
Публициста и пјесник Сретен Видаковић из Гацка представио је своју четврту књигу, подијељену у четири циклуса: хришћански, родољубиви, завичајни и љубавни пој. Аутор је окупљенима одрецитовао неколико својих пјесама, почевши од духовних мотива посвећених тражењу мира у вјери и поносном херцеговачком камену.
Потом је кроз емотивне стихове описао лични доживљај ходочашћа, душевног мира и исцјељења под Острошким гредама Светог Василија, док је наступ заокружио с неколико носталгичних стихова из љубавног сегмента, посвећених чежњи и незаборавној њежности.
Академик Милован Пецељ изразио је велику захвалност Милану Белом Бјелогрлићу на успјешном окупљању Херцеговаца, а потом је одржао надахнуто слово о Јевту Дедијеру (1879–1918) — човјеку који је написао капиталну антропогеографску студију „Херцеговина“, без које данас не бисмо знали ни ко смо, ни одакле смо.
– Ова невјероватна животна прича почиње 1892. године, када је велики научник Јован Цвијић, истражујући херцеговачки крш, уочио бистрог дванаестогодишњег пастира из Чепелице који му је водио коња кроз забити. Препознавши у њему огроман потенцијал, Цвијић га уписује у мостарску гимназију, а потом му помаже да се школује у Београду и Бечу. Снови сиромашног пастира су се остварили када га је Цвијић изабрао за свог првог сарадника, чиме је Јевто Дедијер 1910. године постао први универзитетски професор на Београдском универзитету поријеклом из Босне и Херцеговине.
Пецељ је нагласио да је Дедијер живио свега 39 година, али да је његов вијек био испуњен епохалним историјским догађајима. Био је свједок аустроугарског продора на Балкан, Британске империје краљице Викторије, Бизмаркове хегемоније, Младотурске револуције, прешао је Албанску голготу са српском војском и дочекао крах два моћна царства 1918. године.
– Међутим, Дедијера је задесила и трагедија губитка његовог другог великог дјела — студије о Босни, коју је такође писао десет година. Полазећи у рат, један рукопис је понио са собом (који је нестао у албанским гудурама када му се коњ сурвао у провалију), а други је оставио супрузи Милици у Београду. На самртној постељи у Сарајевској болници, 24. децембра 1918. године, Јевто је посљедњим атомима снаге рекао Милици да је срећан што је кућни примјерак на сигурном код ње. Преминуо је истог дана, не сазнавши сурову истину — да је аустријска војска још 1915. године упала у њихову кућу у Београду, изнијела цијелу његову библиотеку у двориште и спалила је. Тако је у пламену заувијек нестала Дедијерова студија о Босни.
Пецељ је присутнима представио и превод Дедијеровог доктората који је пронашао у Универзитетској библиотеци у Бечу, писан руком на истом броју страна као и Андрићев докторат у Грацу, те је ову вриједну књигу поклонио домаћину вечери, Милану Бјелогрлићу.
На самом крају, професор Пецељ је најавио завршетак своје нове књиге о Милутину Миланковићу, која ће бити предата у штампу већ почетком наредне седмице, ексклузивно откривши присутнима да је и сам Миланковић — поријеклом Херцеговац.
У оквиру књижевног дијела програма, присутнима се на свечаној академији својим стиховима представио и Драгутин Паповић, познати бизнисмен и стваралац из Гацка.
У музичком дијелу програма наступили су Мирјана Младеновић, чланица хора „Жене Мироносице“ и њен син Михаило Младеновић.
Добротворни карактер и завјет за будућност
Други дио вечери, организован у ресторану хотела „Војводина“ уз пјесму Миљана Миљанића, имао је изражен добротворни и завичајни карактер.
Вечера је започела благословом свештеника Слободана Честића, који је позвао присутне на јединство и саборност, упутивши позив за прикупљање добровољних прилога за овнову Храма Покрова Пресвете Богородице у селу Хоџићи.
Светиња која спаја Билећу и Гацко
О детаљима саме обнове и духовној вриједности ове светиње која спаја општине Билећа и Гацко, за Слободну Херцеговину говорио је Милан Вуковић, члан Црквеног одбора. Он је појаснио да Храм Покрова Пресвете Богородице територијално припада билећкој општини, али је у саставу гатачке (автовачке) парохије, због чега одувијек представља снажну духовну спону народа ове двије херцеговачке општине.
Према његовим ријечима, тачни подаци о времену настанка цркве не постоје, али је познато да је кроз историју више пута васкрсавала и обнављана — од 1855. године, преко 2012. па све до данас. Вуковић је посебно нагласио да је предстојеће захтјевно осликавање храма повјерено познатом херцеговачком иконописцу Бату Бабићу, те открио да је до сада прикупљено око половине новца потребног за завршетак овог великог посла, што представља значајан подстрек за наставак акције.
По протоколу, госте је у име Крајине поздравио народни здравичар Радослав Раде Бањанин, члан Удружења Херцеговаца из Бањалуке, који је са Миланом Белим Бјелогрлићем размијенио пригодне завичајне поклоне.
Предсједник Скупштине града Зрењанина Чедомир Јањић, као традиционални суорганизатор завичајне вечери, подсјетио је да Удружење успјешно наставља мисију свог утемељивача, покојног Уроша Милојевића, на пољу спајања мостова. Јањић је евоцирао успомену на Милојевићеве ријечи да се „домаћин по гостима препознаје“, поручивши: „Још нам долазили, вазда нас по још боље налазили“.
Поруку заједништва заокружио је начелник општине Билећа Миодраг Парежанин, истичући да је суштинска вриједност оваквих манифестација у томе што српски народ, без обзира на географске подјеле и тренутну локацију, свуда мора да се осјећа као свој на своме.
Домаћин скупа Милан Бели Бјелогрлић у свом обраћању послао је јасну поруку о сврси постојања оваквих удружења, која морају одржавати континуитет братских веза између људи два завичаја. Он је упутио оштар апел за спас култног књижевног часописа „Нова Зора“, нагласивши да је за опстанак овог гласила потребно минимално 300 претплатника, док је тренутни број далеко испод те границе.
Најавио је и покретање значајне иницијативе која има за циљ снажење националне свијести на простору Баната.
– Придружићемо се иницијативи за подизање спомен-обиљежја деспоту Стефану Лазаревићу, који је као велики жупан ове жупаније и витез Реда змаја директно везан за судбину Зрењанина. Раније смо, водећи рачуна о другима, свјесно потискивали сопствени национални идентитет. Данас нам је овај драгуљ у лози Лазаревића потребнији него икад.
Током вечери Удружење је уручило и посебно признање – умјетничку слику са мотивима Требиња – Трифку Ћоровићу, оснивачу портала „Слободна Херцеговина“, за допринос медијској промоцији, очувању баштине и повезивању Херцеговаца широм свијета.
Аутор овог изузетног умјетничког дјела је познати сликар и хуманиста Михаило Миле Кулачић, иначе директор Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин“. Препознатљив је у умјетничким круговима по мајсторским приказима акварела.
Његове радове можете видјети овдје.
Завршни, епско-музички дио вечери протекао је у знаку познатог гуслара и естрадног умјетника Миљана Миљанића.
Уз звуке гусала и каснији музички програм, херцеговачка колонија у Банату запјевала је пјесме свога краја.
Одржана је и богата томбола, а на велико задовољство присутних највише среће имао је дугогодишњи завичајни прегалац Бојан Миленић, који је освојио главну награду – викенд за двоје на Златибору.
Да би ова веома захтјевна организација протекла беспријекорно, велике заслуге имају Биљана Ружић и Рајко Бјелица, који су се побринули за сваки детаљ вечери, као и Маја Вељковић која је успјешно водила програм манифестације.
Након службеног дијела програма, позитивна енергија је брзо преплавила салу, па су се гости убрзо ухватили у заједничко коло.
Међу највеселијима и најразигранијима ове вечери биле су даме из Сечња, које су својом ведрином додатно подигле атмосферу.
Својим присуством ово сабрање је увеличао и познати хуманитарац, Херцеговац великог срца Милан Бобот, чиме је још једном потврђено да ово сијело не спаја само градове и општине, већ прије свега људе који не заборављају своје коријене и који су увијек спремни да пруже руку подршке своме роду.
Текст и фото: Трифко Ћоровић
Више фотографија можете погледанти на: Слободна Херцеговина
