Са трибине „Резолуција о Сребреници 2024“ у Београду упућен позив Скупштини Србије да поништи Декларацију о Сребреници
У Београду је 24.априла у организацији Удружења „Завјет српско-руски“ приређен скуп на тему Резолуције о Сребреници одакле је упућен позив Скупштини Србије да поништи Декларацију о Сребреници из 2010. године.
На трибини, којој су као почасни гости присуствовали представници амбасада Ирана и Русије, наглашено је да је ова декларација донесена у парламенту Србије под притиском страних амбасада и више од двадесет невладиних организација.
Учесници трибине били су председник Удружења „Завет српско-руски“ Љубиша Ристић, члан Удружења Јован Чакаревић и Божо Грбић аутор књиге „Стратишта уморене српске деце у НДХ“.
Председник Удружења „Завет српско-руски“ Љубиша Ристић рекао је да је позив упућен због чињенице да је у Поточарима сахрањен неутврђен број лица чија се смрт не може повезати са догађајима из јула 1995. године.
,,Основна тема трибине јесте анализа питања да ли је геноцид када српски војник у борби убије муслиманског војника, касније сахрањеног у Поточарима и то скоро цео свет осуди, или је геноцид када се убију српска деца, а то исти тај ,,цео свет“ никада не осуди. Текст позива за поништење Декларације о злочину у Сребреници који упућујемо Скупштини Србије је потписало преко 20 православно-патриотских организација. Сребренички ,,геноцид“ је најтежа оптужба против Републике Српске, Републике Србије и српског народа уопште, заснована на тврдњама које су у једном делу очигледна превара.
Неспорна је чињеница да је садашњи директор Меморијалног центра Поточари свог оца сахранио као жртву геноцида из 1995. године иако је он погинуо као војник на фронту 1992. године, дакле три године пре догађаја из јула 1995.године. Неспорна је чињеница да је садашњи директор Меморијалног центра Поточари потврдио да је у том гробљу сахрањен један број људи који су умрли у друго време или на другом месту, а не током догађаја из јула 1995. године. У светлу ових чињеница Декларација о Сребреници коју је Скупштина Србије донела 31. марта 2010. године данас је неодржива. Истина, правда и помирење су најважнији лекови послератних друштава и то баш тим редоследом. Ако нема истине, онда нема ни правде, ни помирења. Из наведених разлога позивамо Скупштину Републике Србије да изгласа поништење Декларације о Сребреници из 2010. године“, навео је Ристић напомињући да се у самом предлогу поништења недвосмислено наводи да Народна Скупштина Републике Србије треба да полази од чињенице да је у гробљу Поточари сахрањен неутврђен број лица чија се смрт не може повезати са догађајима из јула 1995. године.
У предлогу Поништења који је послат Скупштини стоји да : „ Народна Скупштина Републике Србије оправдано сумња да сахрањивање неких људи у гробљу Поточари има елементе преваре и захтева да се ти елементи преваре отклоне. Народна Скупштина Републике Србије ће, након што се увери да су елементи преваре отклоњени, поново размотрити Декларацију о осуди злочина у Сребреници“.
Предлог образложења Поништења Декларације из 2010. године прочитао је Јован Чакаревић, а у њој је наведено да се у овом захтеву пошло ,,од Устава Републике Србије по којем су људски живот и достојанство неприкосновени, изражавајући приврженост духу и нормама Универзалне декларације Уједињених нација о људским правима, Пакта о грађанским и политичким правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Допунских протокола из Женевске конвенције о заштити жртава међународних и немеђународних оружаних сукоба, Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и Статута Међународног кривичног суда, руководећи се циљевима обезбеђења сталног мира и стабилности на простору Западног Балкана, као и даљем унапређењу пријатељских односа међу државама бивше Југославије на основу поштовања међународног права и територијалног интегритета и суверенитета свих држава чланица Уједињених нација, укључујући Босну и Херцеговину, тежећи да сећање на жртве сурових оружаних сукоба у бившој Југославији деведесетих година XX века, у којима су сви народи поднели тешка страдања, никада не избледи”.
Захтев за поништење Декларације о осуди злочина у Сребреници потписали су: Удружење „ЗАВЕТ СрпскоРуски“ Београд, Удружење „Породични сабор“Београд, Удружење „Руско сабрање у Србији“ Београд, Друштво Цара Николаја Београд, Братство Крстоносци Београд, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ Београд, Православна породица Београд, Српска солидарност Београд, Избор је наш Бања Лука, Еколози без граница Београд, Београдски Е- спорт савез Београд, Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребреница, Удружење Јадовно 1941 Бања Лука, Општинска борачка организација Сребреница, Српско просветно и културно друштво „Просвјета“ Сребреница, Удружење Баштионик Бања Лука, Покрет за развој Батајнице Београд, Друштво за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку „Српски Меморијал“, Удружење за заштиту истине о српском народу „21 Новембар“, Удружење грађана „Ко нам трује децу“, Удружење Српски културни центар „Ћирилица“ Београд, Удружење Свесловенски, културни, имформативни, привредни и научни клуб-СКИПИНК Београд и Удружење бораца Крајине у Републици Србији.
На трибини је говорио и Божо Грбић, аутор књиге „Стратишта уморене српске деце у НДХ“, по струци статистичар, чиме се и бавио цео свој радни век.
,,1993.године одлучено је да се попис жртава рата 1941-1945 који је спроведен 1964.године пребаци на рачунар. То је и урађено, на томе је радило око 300 људи скоро 3 месеца и направљена је база од око 530 хиљада жртава. Ја сам водио тај пројекат и након две године из других извора та база је допуњена са још 50 хиљада жртава. Ти подаци нису публиковани, и даље су остали у бази. Ја сам се у том периоду упознао са Драгојем Лукићем, књижевником који је читав живот посветио истраживању и писању о страдању деце у НДХ, где је и сам био у логору као дете. Помагао сам му да се прикупе подаци о деци која су страдала у том периоду и дошли смо до бројке 74 хиљаде, од тога само у Јасеновцу 19 хиљада деце по имену и презимену и свим подацима о страдању. Након његове смрти, ја сам преузео обавезу да приредим књигу и видевши како нам се спрема ,,омча око врата” да смо ми геноцидан народ, ја сам у њој ставио акценат на жртве само српске деце у НДХ и тај број је веровали или не, укупно 54 009 српске деце именом и презименом ,који су страдали у око 3 хиљаде логора на простору злогласне НДХ“, истакао је Грбић који за ову књигу каже да представља споменик сваком детету које је тако мучки и језиво страдало.
„Данас говоримо о томе јер се говори о геноциду. Морам истаћи, што се тиче Сребренице, и сам сам боравио у Хагу и радио као стручњак у тиму одбране српских оптуженика и кроз истраживања смо открили да ту се помиње само неколико деце и жена, док су остали страдали мушкарци, углавном војно способни. Ако је то геноцид, а ово о чему моја књига говори није геноцид онда не знам шта бих више рекао“, закључио је Грбић подсећајући да је према статистици, која је у Хагу предочена, у Сребреници могло страдати око 3 хиљаде људи али су судије одбиле тај извештај експертског тима чији је он био део.
новинарка „Српског кола“
Весна Пешић
