Истина без граница: Култура памћења је предуслов опстанка Срба
Истина, уколико се заступа упорно и одговорно, може прећи границе које су јој деценијама биле наметане, поручио је директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић поводом кампање „Упознајте српско страдање“, одржане средином јула у Њујорку, која је привукла велику пажњу грађана ове метрополе.
„Управо тај тренутак отворио је и много шире питање – шта данас значи култура памћења српског народа, где су њене границе и шта је наша обавеза према жртвама и генерацијама које долазе“, каже Бојић у ауторском тексту након кампање која је у Њујорку одржана 10. и 11. јула.
Наводи да је најчешће питање које су Њујорчани постављали током кампање било: шта све подразумева српско страдање.
„Сваки пут уследио је исти осећај, јер није било лако пронаћи одговор који би стао у неколико реченица. Не зато што чињеница нема, већ зато што их има превише. Како у кратком разговору објаснити векове прогона, геноцид, ратове, логоре, егзодусе, страдање цивила, убијену децу, нестале, разрушена огњишта и породице које деценијама траже посмртне остатке својих најмилијих? Како човеку који се први пут сусреће са том темом приближити историју једног народа, а да ниједна жртва не остане заборављена? Српско страдање није један догађај, једна година или један рат. То је историјско искуство које је обликовало колективно памћење, идентитет и трајну обавезу да се истина сачува и пренесе нашој деци, али и целокупном човечанству“, указује је Бојић.
Такође истиче да без заједничког памћења и свести о прошлости, друштвена заједница не постоји као таква и да Република Српска не може постојати као свестан облик колективног „ми“ без памћења својих хероја и жртава.
„Њена улога у целокупној историји српског народа, за коју многи кажу да је највећа српска победа на крају 20. века, не може бити поука из нашег колективног искуства без континуитета свести о жртвама којима је скупо изборена и плаћена. Због тога је одговор на питање које се у јавности намеће након резултата рада Меморијалног центра Републике Српске – зашто сада и на овај начин прича о српским жртвама, или зашто само о српским жртвама – веома јасан“, навео је Бојић, преноси РТ Балкан.
Бојић је посебно нагласио да је „политика памћења средство преживљавања“.
„Уколико би нам успели ускратити право да говоримо читавом свету о нашим жртвама, то би значило престанак постојања Републике Српске. Ми имамо право, али и обавезу да о њима говоримо. У исто време, немамо претензију да преузимамо управљање културом памћења других народа и заједница, јер они говоре о својим жртвама онако како сами мисле да треба и могу“, поручује Бојић.
Бојић напомиње да треба бити свестан да дух времена у коме живимо, на глобалном плану, подразумева нове, савремене методе борбе за истину о жртвама које су, крајем деведесетих, а и много раније, сурово оклеветане и занемарене.
„Ми се боримо против настојања да се наше жртве прећуте, забораве, али и плански прогласе злочинцима, чему смо сведочили претходних деценија, а чему сведочимо и данас. Свесни смо да то није лак пут“, навео је Бојић.
Подсетио је да је више од деценије, као аутор документарних филмова чија је тема страдање српског народа, у центру Загреба реализовао документарни филм који је постао виралан – „Шта Јасеновац значи Хрватима данас“, у коме се јасно видело колико је многима тешко изговорити српско име кад је реч о жртвама, чак и кад је реч о Јасеновцу, једном од најсуровијих логора смрти у Другом светском рату и симболу геноцида у НДХ.
„У том филму били су видљиви јасни облици и обим порицања једног од највећих злочина у људској цивилизацији. Данас смо стигли до покретне изложбе на Менхетну, у срцу Њујорка, испред седишта Уједињених нација и на другим препознатљивим локацијама град“, навео је Бојић и додао да је ово први пут, да се на овај начин, координисано, институционално и на глобалној сцени износе пред светску јавност документоване чињенице о страдању Срба током Првог и Другог светског рата, о посебним логорима за децу, те о суровом континуитету који се показао и у Одбрамбено-отаџбинском рату деведесетих“.
Та путања, истиче Бојић, од негирања злочина на улицама Загреба до упознавања грађана Њујорка са српским страдањем, није само прича о политици памћења, већ је то прича о достојанству, али и јасан правац нашег будућег деловања.
„Моменат у којем пролазници на Менхетну наглашавају потребу оваквих настојања да се говори о страдању народа Тесле, Пупина, Ђоковића и Јокића представља малу, али симболички велику институционалну победу“, навео је Бојић.
Директор Меморијалног центра Српске је истакао да, за разлику од памћења, заборав не тражи никакав напор. Он је природан и невољан процес.
„Памћење, међутим, тражи одлуку, одговорност и истрајност. Зато свака озбиљна култура памћења представља сталну борбу против природне склоности времена да избрише и догађаје и људе. Зато култура памћења не настаје сама од себе. Она се гради истраживањем, документовањем, сведочењем и образовањем. Ако то изостане, заборав ће учинити оно што увек чини – избрисаће и жртве и поуке које су нам остављене“, упозорио је Бојић.
Он је нагласио да зато и одговор на питање „шта све подразумева српско страдање“, како случајним пролазницима Њујорка, тако и нашој деци, никада не може бити кратак.
„У било којем делу планете, ма коме био упућен, он почиње нашим жртвама, наставља се нашим памћењем и завршава нашом обавезом да истину о њима сачувамо и пренесемо свету“, констатује Бојић.
Све док будемо имали снаге да то чинимо, поручује, српско страдање неће бити затворено у границама.
„Живеће у памћењу, у истини и у одговорности сваке генерације да жртвама врати оно што им историја најчешће одузима – место у сећању човечанства. Управо зато култура памћења није избор, већ предуслов нашег опстанка“, закључује директор Меморијалног центра Републике Српске.
