“Камен манетит”, кратки роман Чеде Вукмировића за младе и све оне који су и даље млади

Године 2001, данас познати и признати српски пјесник Живорад Недељковић, из Краљева, објавио је збирку поезије „Тачни стихови“. За коју је добио „Змајеву награду“ Матице српске.

И тај Недељковићев наслов јавио се писцу овог текста у тренутку кад је већ био при крају првог читања књиге „Камен манетит“ Чеде Вукмировића.

Јавила му се слика: кратки Вукмировићев роман, како за младе тако и за све оне који су и даље млади, у ствари је тачна проза!

Кроз 37 поглавља, уз „Епилог“ којим се завршава књига, коју кратким романом називамо због тога што се она заиста може једино и дефинисати као кратки роман (у књижевности постоје кратки романи који су некад били изузетно популарни, неки су то и данас, као Егзиперијев „Мали принц“, или Гогољев „Тарас Буљба“, на примјер, а неки од савремених свјетских бестселер писаца пишу искључиво кратке романе), Вукмировић исписује занимљиву причу, а још боље је рећи: прецизно плетену савремену бајку.

И овостварносну и оностварносну бајку. Оплемењујућу бајку, у чијој је основи спајање људских бића наше планете са цивилизацијом, односно бићима једне друге планете. Оплемењујућу бајку о спајању свјетова маштом, знатижељом, добротом, љубављу, научним достигнућима, културом, породичном слогом, разумијевањем, игром.

Вукмировићеви јунаци су дјеца једне породице: Никола (Ник), који има 14 година и који прича ову занимљиву причу, његов тринаестогодишњи брат Милош (Мил), једанаестогодишњи Огњен (Оги) и деветогодишња њихова сестра Хелена (Хели).

У причу су укључени њихови родитељи: мама (Мам), тата (Тат), а ту је и дјед Максим.

Затим је ту и породица Манеита, породица Пур, становници планете Мане, коју посјећује Никова породица и код којих се одвија други дио приче.

Међутим, „главни јунак“ Вукмировићевог кратког романа у ствари је камен манетит. Он је водиља, нит која спаја, повезује, због које се и путује кроз пространства између планете Земље и планете Мане.

Вукмировићева проза исписује благо степеновану авантуру, знање данашње дјеце, и нешто старије дјеце, које припада времену фантастике, времену будућности. Знање које је старијима, а поготово старима, тешко и пратити и разумјети.

То је знање које је већ и у сферама ванземаљског. Што је Вукмировић веома добро знао приликом кретања на тако далек, маштовит пут.

Писана једноставно, тачно, кратким реченицама, испреплетена мудрим, функционалним дијалозима, „Камен манетит“ нуди изузетно занимљиво читање. Читање у једном даху.

Поред љепоте ове тачне прозе коју је својим умијећем богатио њен аутор, љепоти књиге свој драгоцјен допринос уградила је насловном страном и својим сликама у књизи сликарка Маријана Милетић.

Чедо Вукмировић, рођен у Бунићу, у Лици, 1946. године, дјетињство и младост провео у Глини, радио је у Сиску, а од 1992. године живи у Београду, објавио је прије ове књиге три поетске драмске књиге за дјецу: „Позоришни зец“ (2016), „Кад већ журиш да порастеш“ (2017) и „Баштом шале и смеха“ (2019).

Издавач књиге „Камен манетит“ је Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније, Беград, 2020. године.

Чедо Вукмировић
ГОТОВО!

У расположењу у којем су уткане радост и сета растанка на тргу, чекамо 13:05 сати за повратак на Земљу.

Због разлике у времену између две планете, на тргу је постављен велики дигитални часовник. Ликом свемирски, истовремено и уметнички обликован у духу камена манетит, у црвеножутој боји. Сат доминира тргом, а поседује ласерске могућности изазивања необичних светлосних ефеката ноћу. Показиваће и земаљско време и заувек остати на тргу као сећање на посету Земљана. Часовник носи име сестрице Хели. У само бираним тренуцима светлосни снопови показиваће њен летећи лик доласка у везу с далеким васионским простором одакле је Хели потекла.

Претходно вече присуствовали смо премијерној изведби рада суперчасовника. За многе присутне било је величанствено, за нас и емотивно. Хели је лепим ликом и скромношћу, те први пут у белој националној ношњи Манеита, за сестрицу посебно скројеној, одушевила присутне.

Опростили смо се с бројним становницима града Сар те породицом Пур. Посебно дирљив растанак био је између Хели и Урија. Ури јој је зажелео срећан пут и поновни долазак на планету Мане. Обоје су на земаљски начин, након загрљаја, држећи руке на грудима показивали да једно друго носе у срцу.

У породично летећем кругу држимо се за руке и чекамо полазак. Атапан Ра Пур обећао је да у време нашег поласка звоно часовника неће откуцавати пун сат, него 13:05 сати.

Откуцавање је управо почело. Ћутали смо. А онда се тата у једном тренутку гласно јавио:

– Готово!

(Одломак из књиге)

Преузето са: Банија онлајн
Ј. Липар
Нема коментара

Напишите коментар