Од Равних Котара до Аустралије: пут пјесника Дане Иванеже

Судбина пјесника често прати драматичне преврате историје, али прича о Дани Иванежи превазилази уобичајене биографске оквире. Рођен у срцу Равних Котара, овај дипломирани инжењер грађевинарства прошао је пут од безбрижних младалачких стихова, преко ратног пакла и потпуног губитка сопственог књижевног стваралаштва, до поновног рађања на књижевној сцени у далекој Аустралији.

Његове збирка поезије, „Сузе на камену I“ и „Сузе на камену II“, заједно са рецензијама Биљане Видовић, доноси дирљиву хронику једног изгубљеног завичаја, дубоке емотивне повезаности са коријенима, али и искреног, народског хумора који тријумфује над животним недаћама. Књиге су до сада успјешно промовисане у Земуну, Панчеву и Темерину.

Од Заграда до Задра – први кораци пјесника

Дане Иванежа је рођен 11. марта 1961. године у селу Заград, у општини Бенковац, у тадашњој социјалистичкој Хрватској. Одрастао у великој и скромној сеоској породици, прве четири године основне школе похађао је у родном мјесту, да би школовање до шестог разреда наставио у сусједном селу Раштевић. Већ тада, у раној младости, судбина почиње да га обликује. У јесен 1973. године, породица се сели у Задар, гдје Дане завршава основну школу, а потом у октобру 1979. године успјешно приводи крају и Средњу техничку школу.

Иако га је животни пут одвео ка егзактним наукама — студијама на Грађевинском факултету у Ријеци и стицању дипломе инжењера грађевинарства — Иванежа никада није напустио своју прву љубав: књижевност. Његови први пјеснички кораци забиљежени су још током средњошколских дана, када је на наговор наставнице српскохрватског језика почео да пише и учествује на школским такмичењима. Међутим, оно што је изгледало као обећавајући почетак књижевне каријере, брутално је прекинуто почетком деведесетих година.

Трагедија из 1992: Дан када су уништени стихови

Ратни вихор који је захватио просторе бивше Југославије оставио је неизбрисиве ране у животу Дане Иванеже. У фебруару 1992. године, у јеку ратних дејстава, породична кућа Иванежа у Задру је потпуно нестала. Са кућом су у неповрат отишли сви до тада написани трагови његовог студентског стваралаштва, рукописи и пјесме у које је уткао своју младост.

– Моја покојна мајка је била у кревету када су кућу рушили. То је био четврти покушај рушења са динамитом и овог пута су успјели. Она је са Божјом помоћи остала жива. Приликом рушења испријечила се једна греда баш преко њеног кревета. У тим тренуцима сам био на селу Заград, а након петанест дана од минирања куће она је била замијењена за 12 хрватских војника.

Нови живот на другом крају свијета

Нови дом и спас за своју породицу Иванежа је пронашао у далекој Аустралији, у граду Волонгонг, гдје и данас живи и ради. Управо тамo, хиљадама километара далеко од родних Равних Котара, у тишини туђине, започиње његов озбиљнији књижевни рад. Ослоњен на сјећања и вођен дубоком љубављу према књижевности коју је развио још у раном дјетињству читајући дјела Алексе Шантића, Тина Ујевића и Бранка Радичевића, Иванежа је поново узео перо у руке.

– Најтежи период у мом животу су управо биле те прве двије године мог живота у Аустралији. Иако сам тамо имао фамилију која ми је помогла да дођем у Аустралију, када сам стигао, осјећао сам се тотално одбачен од свих.

Међутим, све га то није спутало да брзо научи језик и добије посао у струци и то на територији општине на којој и данас живи.

„Сузе на камену“ – повратак завичају кроз поезију

Његов први књижевни искорак, збирка „Сузе на камену I“, представља лирску и рефлексивну сецираност носталгије. Према оцјени рецензента Биљане Видовић, ова збирка је подијељена у три циклуса и показује дубоку емотивну везаност за родно мјесто и природу. Стилови које аутор користи богати су сликама и симболиком, дубоко укоријењени у традиционалне елементе српске поезије. Кроз употребу метафоре, персонификације и ритмичке структуре, Иванежа евоцира снажне емоције губитка, туге и сјећања, али и осјећај изгубљености у савременом, отуђеном свијету.

– Његов рад се може сматрати важним доприносом савременој српској књижевности јер рефлектује аутентичне осјећаје и искуства која су универзална, али и дубоко укоријењена у локалној култури и традицији – истиче Видовић у својој рецензији.

Хумор као побједа над животним недаћама

Друга књига истоимене збирке „Сузе на камену II“ доноси тематско проширење и зрелост. Док се прва два циклуса ове збирке и даље баве сложеним љубавним односима, емоционалним болом и завичајном носталгијом, трећи циклус доноси потпуни заокрет. Пјесме попут „Свађалица“ и „Устај жено“ уводе преко потребан хумор и иронију, освјетљавајући комичне аспекте свакодневног живота и брачних односа.

Интересантно је да се Дане оженио 1999. године, за вријеме бомбародвања супругом Јасном која је такође из Далмације.

– Нисмо могли да нађемо матичара који би нас тада вјеначо у Београду и Земуну. Па, смо уз помоћ Јаснине сестре успјели да се вјенчамо у Бачком Јарку. Тражили су нам специјалан папир да  у Аустралији нисам вјенчан, али у току бомбародвања ми нисмо могли да набавимо тај папир. Тако да нам је тај матичар из Бачког Јарка изашао у сусрет, под условом да му накнадно пошаљемо папир, што смо и учинили.

Књижевна критика посебно наглашава специфичност језичког израза Дане Иванеже. Он користи прост, једноставан и доступан језик, често инкорпорирајући завичајни дијалект и народне изразе, што његову поезију чини блиском обичном човјеку. Ритам и рима доприносе мелодичности, омогућавајући лакоћу читања, док истовремено успијевају да пренесу дубоке филозофске мисли о људској судбини.

Досадашњи рад Дане Иванеже углавном је био везан за дигиталне платформе, попут „Бенковачког Гувна“, гдје је објавио неколико својих пјесама. Међутим, признање његовом раду стиже и у званичној књижевној форми — најављено је да ће три његове пјесме бити уврштене у престижну Антологију пјесништва Сјеверне Далмације, коју издаје Књижевна заједница Крајине.

Породица као највећа подршка

Дане и Јасна имају троје дјеце, два сина и кћер. Васпитавали су их у традиционалном духу, да са поносом истичу своје поријекло и управо су га дјеца охрабрила да своје стихове укоричи.

Судбина Дане Иванеже и његове збирке свједоче о томе да се завичај не може спалити нити избрисати. Из пепела породичне куће и прашине аустралијског емигрантског живота, изронила је поезија која лијечи ране, чува традицију и на једноставан, а дубок начин, тјера сваког читаоца да се замисли над сопственим животним искуствима.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

Насловна фотографија: Јасна Иванежа