ЛОРДАН ЗАФРАНОВИЋ: „АКО СЕ НЕ ПОЗАБАВИТЕ ЗЛОМ, ОСУЂЕНИ СТЕ ДА ЖИВИТЕ У ВЈЕЧНОЈ ЛАЖИ“

Августовски сусрети с Лорданом Зафрановићем у Херцег Новом и Требињу, у организацији новинара Перице Ђаковића, били су прилика да редитељ, чији опус траје 65 година, из прве руке говори о свом раду и мотивима који стоје иза његовог новог филма „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“. Разговори, у којима је Зафрановић без устручавања износио ставове о Хрватској, Загребу и сопственом положају у домаћој кинематографији, уједно су најавили и премијере филма у Београду и Бањалуци, као и сусрет редитеља са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком у Требињу. Пренесене изјаве доносимо у цијелости.

Програм под радним називом „Вече ријечи и истине са Лорданом Зафрановићем“ осмислио је новинар Перица Ђаковић из Херцег Новог. Одржан је у двије вечери током августа — у Херцег Новом и Требињу — као увод у премијере новог филма Лордана Зафрановића „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“, најављене за 2. октобар у Београду и дан касније у Бањалуци, у дворани „Борик“.

Прво вече: Херцег Нови

Прва вечер одржана је у Кући Ива Андрића на Топлој. У разговору с Перицом Ђаковићем, Зафрановић је говорио о филму, Козари, Јасеновцу, Загребу, истини и сопственој потреби да оно што је забиљежено на филмској траци остане свједочанство.

Подсјетио је на цијели свој опус — филмом се бави 65 година. Од играних наслова снимљених у Југославији су „Гости и радници“, „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, „Загреб живи са Титом“ и „Вечерња звона“. Слиједе „Пропаст вијека Завета ЛЗ“ (1993, Хрватска), „Симфонија небеског града“ (1994, СРЈ, поновљена верзија 2004. у Србији), „Освета је моја“ (1995) и „Балканско острво – посљедња прича“ (1997), обе снимљене у Чешкој, „Тито – посљедњи свједоци завјета“ (2012, Србија) и, најзад, „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ (2026), снимљен у Републици Српској и Србији. Од више од 80 документарних филмова издвојио је „Крв и пепео Јасеновца“ (1983/1985), документарац о усташком логору награђен Гран пријем у Београду, и „Антику“ (1972), из циклуса „Умјетност на тлу Југославије“.

Говорио је о томе како га је рад на „Крви и пепелу Јасеновца“ одвео у истраживање зла.

– Када сам сакупио велику количину оптужујућег материјала, постао сам свједок злочина почињених у НДХ и Јасеновцу, а послије документарца ‘Крв и пепео Јасеновца’ одлучио сам, у намјери да наставим своју каријеру, да кренем у потрагу за злом. Још сам се у ‘Окупацији у 26 слика’ увјерио у то да су ти зликовци наше садашње комшије. Они су се држали веће силе, претпостављајући да ће им то донијети већу корист. Отуда мој тадашњи и садашњи закључак: ако се не позабавите злом који сте починили ви или ваше комшије, онда сте осуђени да живите у вјечној лажи.

– Имао сам жељу и циљ да моји филмови покажу истину не само нашој околини већ и шире“, рекао је, подсјећајући да је прије скоро 50 година филмом „Окупација у 26 слика“ показао зло као силу „која сије и прожима сваку пору друштва.

Према његовим ријечима, то потврђује и „Златни рез 42“, у којем свједочи одређеним ситуацијама и посматра психологију злочинаца и перверзије које прате масовно зло.

О сопственом суочавању с Јасеновцем говорио је без ублажавања.

– Човјек је, кад је у питању зло, једна врста звијери. Кад сам био први пут у Јасеновцу, ја сам се постидио да сам човјек, да сам те врсте. Једноставно није било могуће да схватим да је то урадио човјек. Једноставно нисам могао да прихватим то. И онда, кад сам схватио да је заиста то направио мој ‘добри’ сусјед, близу мене, онда сам рекао: ‘Ја нисам то! Које алате имаш да кажеш да ниси то? Имам алате филма. То једино знам радити!’ Да ли је то добро, нека оцијене други.

О Козари је рекао да су становници садашње Републике Српске проживјели страшан прогон и помор, а да су становници Козаре прошли голготу. Његови сарадници и свједоци причали су му о бројним злочинима и јауцима којима су били изложени прво као дјеца, а потом и као партизани, када су присуствовали суђењима починиоцима тих злочина. „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ назвао је „неком врстом крика против тог ужаса који је био и који се понавља сваких 20 до 30 година као неки кругови зла“.

– Тако да је интересовање Републике Српске да види филм можда и највеће, зато што се та драма и тај ужас дешавао на територији Српске. Што се тиче осталих, још нисмо у то ушли, али чекаћемо да филм доживи премијеру па ћемо видјети. Са снагом тих свједочења, снагом филма као медија, снагом истине, покушао сам да свједочим и, ако је могуће, побиједим зло.

У истом разговору Перица Ђаковић отворио је и тему архетипа — обрасца којим се генерацијама преносе универзални људски симболи, фотографија и тон Зафрановићевих филмова. Поменут је и Платон, који је међу првима у својим начелима Добро означио као свеначело; говорити и мислити о злу званом Јасеновац, јасно га гледати и видјети, значи, у том контексту, скинути мрене са „жуте мрље“ табу тема. „Окупација“, „Крв и пепео Јасеновца“ и „Златни рез“ Зафрановић доживљава као дио исте линије, кроз филм се враћа истој теми три пута у различитим деценијама. Догађаји од 1941. до 1945. године, поновио је, нису само умјетнички оквир за тумачење каснијих дешавања у НДХ, него, по његовом виђењу, стварни почетак онога што се, на другачији начин, наставља и данас.

Говорио је и о условима под којима је радио у Загребу.

– Мени у Југославији, посебно у Загребу, није било лако, јер то је било вријеме комунизма и социјализма и снимање филмова попут ‘Окупације у 26 слика’ или ‘Крви и пепела Јасеновца’ било је опасност да филм заврши у бункеру, а аутор на суду. Послије 1978. године и ‘Окупације’ постављало се питање ко говори истину, а ко лаже. Борачке организације браниле су државу и систем. Имао сам и подршку и награде.

Прије тога, 1971. године, догодио се Маспок; Зафрановић је дошао у Београд јер више није било могуће да ради у Загребу, што му је отворило могућност да филм прво сними, а затим и прикаже бар у једном дијелу земље.

Послије „Крви и пепела Јасеновца“ стигли су, према његовим ријечима, још већи проблеми — тадашњи први човјек Хрватске и повјесничар Фрањо Туђман напао је филм и његов рад, а касније написао књигу „Беспућа“, у којој је, наводи Зафрановић, негирао и умањивао број жртава у Јасеновцу. Послије доласка на власт у независној Хрватској, Зафрановић је, по сопственим ријечима, постао „persona non grata“.

– Ја већ 30 и нешто година не постојим у Хрватској. Деведесетих година, када је био рат, нисам могао добити ниједан свој филм за одређене пројекције ретроспективе на свјетским фестивалима. Ја сам једноставно био човјек без биографије. У посљедње вријеме ме игноришу. Ево, већ десет година сам као кандидат за највећу умјетничку награду. Ја сам један од ријетких који је био на свим свјетским фестивалима, па и у Кану, у Венецији. Свугдје су играли филм у конкуренцији. Сад добијају неки људи за које никад ја нисам чуо, поред мене живог. То значи да је једноставно направљена рампа и нема уласка. У неколико наврата сам желио да радим у Хрватској. У неколико сам наврата слао изванредне сценарије на фонд. Међутим, ту није било шансе. Није било шансе да ми дају паре за филм.

О односу филма и телевизије рекао је да се “ у свим земљама снага телевизије може поштовати, али филм мора бити примљен са уважавањем и он мора и треба да изађе из изолације“.

– Не може добијати координате телевизије у образовању и информисању преко ружичастих филмова и смећа које емитују поједине телевизије. Требамо чувати оно лијепо и добро у ова наша два слична медија, а прије свега задржати концепцију истине.

Филм је завршен прије шест, седам мјесеци; послије контролне пројекције појавиле су се идеје да премијера буде на телевизији, чему се Зафрановић оштро успротивио.

– Ово није телевизијски филм. За телевизију сам направио серију од седам наставака. Она је доста широка, она обухвата пуно више него филм. А филм је ударна ствар, а филм је у кину, на великом платну и уз звук, који вам директно улази у душу. На телевизији то је информација. То није пут према души гледаоца, него према његовом мозгу. Ништа друго. То је огромна разлика. Ви гледате мале екране са мозгом, а у кину гледате са душом, са срцем.

Послије прве вечери, новинар Перица Ђаковић, иако нарушеног здравља, завршио је у болници у Мељинама.

Четири дана касније: Требиње

Уз одобрење љекара, Ђаковић је стигао у Требиње, гдје је, пред пуном салом Културног центра, одрадио и другу вечер програма, а потом се вратио на лијечење. Вечери је присуствовао градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Управо је у Требињу тог вечера најављено да ће премијере „Златног реза 42 – Дјеца Козаре“ бити одржане 2. октобра у Београду и дан касније у Бањалуци, у дворани „Борик“. На крају вечери Зафрановић се лично захвалио Перици Ђаковићу.

Начелница Одјељења за културу Града Требиња Слађана Скочајић истакла је да је велика част што је један од великана филмског свијета дошао у град.
– Велика је част, али и велики изазов да у Требињу одржимо Вече истине са Лорданом и хвала му што је одвојио вријеме за наш град. Филмови Зафрановића су својеврсна катарза. То и не чуди. Ријеч је о великом умјетнику са свјетским именом. Он је увијек знао да буде достојанствен и храбар.

Сусрет са Милорадом Додиком

Предсједник Републике Српске Милорад Додик састао се у Требињу са Лорданом Зафрановићем и разговарао с њим о реализацији дуго очекиваног филма „Дјеца Козаре“. Поводом сусрета огласио се на мрежи X, истичући да филм носи тешку и болну тему страдања српске дјеце и народа у Козари, Јасеновцу и НДХ.

– То није само филм. То је дуг према нашим прецима, према невино пострадалој дјеци и према истини коју никада не смијемо препустити забораву. Поштовање Лордану Зафрановићу за истрајност, храброст и умјетничку снагу да отвори рану историје како би остала жива истина, а не наметнута тишина.

Foto: x.com/miloraddodik

Додик је подсјетио да су Република Српска и Србија заједнички финансијски помогле снимање филма, у оквиру онога што је назвао системским његовањем културе сјећања, и нагласио обавезу да се о српском страдању у Другом свјетском рату говори достојанствено, истинито и снажно. „Дјеца Козаре“, поручио је, нису само тема једног филма, него завјет памћења.

– Република Српска ће увијек стајати уз пројекте који чувају идентитет, истину и сјећање нашег народа.

„Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ премијерно ће бити приказан 2. октобра у Београду, а дан касније у Бањалуци, у дворани „Борик“.

ТЕКСТ: Здравко Шакотић
Фотографије: Јован Видаковић / КЦ Требиње

Преузето са: Слободна Херцеговина