Светлана Спајић: када традиционална песма постане прекршај
Уметница која деценијама чува традиционално певање и добитница је европског признања за очување културног наслеђа, после наступа у Жегару дочекана је полицијом и судом, а из Хрватске отишла са пресудом и условном казном због извођења песме старе више од једног века.
Случај Светлане Спајић, истакнуте српске традиционалне певачице, истраживачице вокалне традиције, педагошкиње и културне активисткиње, последњих дана отворио је питање о границама слободе уметничког изражавања, односу према културном наслеђу и начину на који се у савременој Хрватској тумаче речи и песме које припадају много старијем историјском слоју од ратова деведесетих.
Спајић је 20. јула 2026. године наступила у Жегару, на подручју Обровца, поводом отварања обновљеног друштвеног дома, у оквиру Жегарских сусрета. Наступила је са својом певачком дружином, у средини са којом је повезана више од две деценије и чијем је традиционалном музичком наслеђу посветила значајан део свог уметничког и истраживачког рада. Након наступа пришли су јој полицијски службеници Полицијске управе задарске, одузели јој пасош и наложили да се наредног дана јави у полицијску станицу у Бенковцу. Према наводима из поступка, утврђено је да током шестодневног боравка у Хрватској није на време пријавила место боравка, што је посебно санкционисано према хрватском Закону о странцима. За тај део поступка изречена јој је новчана казна од 50 евра. Међутим, оно што је случају дало далеко већу тежину јесте друга тачка поступка.
Полиција је, према објављеним информацијама, прегледом њених јавно доступних објава на друштвеним мрежама дошла до снимка који је Светлана Спајић објавила још 6. марта 2024. године. На њему она са још једном певачицом изводи традиционалну песму „Ој, Крајино, моја мила мати“. Реч је о песми која припада усменој традицији и чије се извођење везује за старије облике крајишког певања. Певачка дружина Светлане Спајић снимила је и објавила на албуму „Сив соколе“ из 2012. године. У материјалима о репертоару групе песма је означена као лички ојкан, док је друга песма са истог издања, „Четири дјевојачке пјесме“, наведена као традиционална песма из Жегара. Уместо да буде посматрана у контексту историје традиционалне музике, песма је у полицијском и судском поступку повезана са Републиком Српском Крајином.
Општински суд у Задру је у неправоснажној пресуди закључио да „Крајина“ као појам у модерној хрватској држави и друштву има негативну и узнемирујућу конотацију и синоним је са парадржавном творевином која је успостављана на окупираном делу територије Републике Хрватске“, стоји у неправоснажној осуђујућој пресуди од 22. јула 2026. године. Суд је оценио да је објављивањем снимка на јавно доступној друштвеној мрежи Спајић вређала достојанство грађана, посебно оних који су били изложени ратним страдањима и да је таквим понашањем реметила суживот грађана хрватске и српске националности.
Суд је Светлану Спајић прогласио кривом за оба прекршаја. Изречена јој је условна казна од пет дана затвора са роком провере од годину дана, док је због тога што није на време пријавила боравак у РХ кажњена са 50 евра. Као олакшавајуће околности суд је узео њено признање, жаљење, извињење и обећање да ће спорни снимак уклонити са Инстаграма.
У самом поступку Спајић је најпре рекла да се не осећа кривом за нарушавање јавног реда и мира. Потврдила је да је објавила снимак песме и да је боравила код пријатеља у Каштелу Жегарском, али је навела да није сматрала да је њеним извођењем нарушен суживот грађана. Касније је, након развоја поступка и предлога тужилаштва за строже мере, променила исказ и признала прекршај. Према објављеним извештајима, изразила је жаљење и спремност да уклони снимак.
Тако се једна уметница која је у Жегар дошла да пева традиционалне песме, као што то чини годинама, нашла у ситуацији да јој се као прекршај ставља на терет и јавно извођење песме старе традиције у којој се помиње Крајина.
Борис Милошевић: „Ово је погрешна процена, одлука и порука суда“
Поводом случаја Светлане Спајић огласио се и председник Српског народног већа Борис Милошевић. Он је на свом јавном Фејсбук профилу објавио реакцију на пресуду, оценивши да је реч о погрешној процени, одлуци и поруци суда. Милошевић је подсетио да би се, када би се суд само мало више консултовао са енциклопедијама и историјским чињеницама, лако могло видети колико је појам Крајина, односно крајишки, широко распрострањен у хрватском историјском и језичком простору. У том контексту навео је и чињеницу да бројна места и градови у Хрватској имају улице које у свом називу садрже реч Крајишка.
– Светлана Спајић није непозната или маргинална фигура. Реч је о међународно признатој етномузиколошкињи, традицијској певачици, педагошкињи и културној активисткињи са вишедеценијском, беспрекорном каријером – навео је Милошевић, указујући да је њен рад далеко изнад једне изоловане интерпретације која би могла бити представљена као провокација.
Он је подсетио и на њене сарадње са водећим именима савремене уметности, наступе уз светски познате вокалне уметнике и музичаре, као и на концерте и предавања у престижним институцијама, фестивалима и концертним дворанама широм света.
– Посебан значај у њеној каријери има албум „Жегар живи“, снимљен 2008. године у сарадњи са локалном заједницом. Исте године албум је уврштен међу 15 најбољих wорлд мусиц издања на угледној листи European World Music Charts, а његов значај препознат је и у стручним круговима као један од важних етномузиколошких подухвата посвећених очувању традиционалне музичке баштине на простору некадашње Југославије. Годинама редовно одржава радионице традицијског певања широм Хрватске, на позив бројних, не само мањинских удружења, културних институција и етно фестивала којима се увек одазивала – навео је Милошевић, додајући да је њена континуирана сарадња са хрватским културним простором директно супротна слици изоловане, једнократне „провокације“ која се сада гради овом судском одлуком и кроз медије.
– Светлану Спајић нисам упознао, али пратим њен уметнички рад. Уметницу таквог калибра свуда дочекују с респектом и почастима. Требало би да будемо срећни и захвални што долази и наступа у нашим руралним крајевима негујући традицијске начине певања – навео је председник СНВ-а.На крају је оценио да је уместо признања за вредност њеног уметничког доприноса, Спајић дочекала казну.
– Жао ми је што је уместо признања за вредност свог уметничког доприноса, нажалост, дочекала казну. Ово је погрешна процена, одлука и порука суда – поручио је Милошевић.
Историчар: „Крајина“ је део хрватског историјског и језичког простора
На одлуку суда осврнуо се и хрватски историчар Бранко Радонић, који се дуго бави историјом Вргорске крајине. Радонић је докторанд историје на Филозофском факултету у Сплиту, истраживач историје Вргорца и председник Друштва пријатеља вргорске старине. Радонић је оценио да је образложење суда према којем појам „Крајина“ у савременој Хрватској има негативну и узнемирујућу конотацију – потпуно неприхватљиво.
Подсетио је да реч „Крајина“ припада хрватском историјском и језичком простору вековима и да се њоме традиционално означавало рубно, гранично или погранично подручје. Посебно је указао на Башћанску плочу, један од најзначајнијих споменика хрватске писмености, на којој се помиње „Крајина“. Потом је навео читав низ историјских назива: Вргорска, Имотска, Цетинска, Книнска, Дрнишка и друге крајине.
Историјско значење речи не може се избрисати зато што је у једном каснијем историјском периоду исти појам добио и политичку конотацију. Уколико би се прихватило да сама реч „Крајина“ има негативну и узнемирујућу конотацију, сматра Радонић, дошло би се до апсурдне ситуације у којој би проблематично постало и помињање делова хрватске историје и културне баштине.
Деценије у служби традиције
Да би се разумело зашто је овај случај изазвао толико пажње, неопходно је знати ко је Светлана Спајић. Она није естрадна певачица која је случајно извела стару песму. Она је једна од најпознатијих интерпретаторки српске и балканске традиционалне вокалне музике, истраживачица, педагошкиња и културна активисткиња која се више од три деценије бави очувањем архаичних облика певања. Према подацима Светске музичке асоцијације Србије, Спајић се око 30 година посвећено бави заштитом српског културног наслеђа, истраживањем и учењем од старих традиционалних певача. Њен репертоар обухвата широк простор на којем су Срби живели или живе, а током каријере учествовала је у бројним домаћим и међународним музичким и позоришним пројектима. Спајић истражује начин на који се традиционална песма преноси са генерације на генерацију, ради са младима, подучава традиционалном певању и настоји да сачува технике које би без рада истраживача и самих традиционалних певача могле нестати.
Посебно место у њеном раду има Далмација и Жегар
Албум „Жегар живи“, који је 2008. године снимила са српским повратницима у Далмацији, постао је један од најважнијих докумената традиционалног музичког наслеђа тог краја. Албум је, према подацима Еаст Еуропеан Фолклифе Центер-а, изабран међу 15 најбољих светских wорлд мусиц издања 2008. године.Зато њен однос према Жегару није однос некога ко је у то место дошао први пут да би изазвао било кога. Напротив – њена веза са Жегаром и традицијом тог краја траје годинама.
Од 2008. године Спајић редовно учествује у програмима и манифестацијама у Хрватској посвећеним традиционалном певању и очувању изворних начина певања. Њена певачка дружина изводи најстарије облике српског традиционалног певања, међу којима су ојканице из Далмације, потезалице из Босанске Крајине, ганге из Херцеговине и други архаични облици вокалне традиције. Тешко је, због тога, њен рад посматрати изван контекста културе, етномузикологије и очувања нематеријалне баштине. Она је у Жегар долазила да пева песме које је годинама истраживала, бележила и чувала. И управо зато је посебно необично што је један од њених старих традиционалних напева сада постао предмет прекршајног поступка.
Од Жегара до Њујорка
Светлана Спајић је током каријере сарађивала са неким од најзначајнијих имена савремене уметности. Била је део пројекта „Живот и смрт Марине Абрамовић“, у режији Роберта Вилсона. Њена певачка дружина наступала је на фестивалу WОМЕX, у Амстердаму, Њујорку и на бројним другим европским и светским сценама. Њен рад је препознат и у међународним стручним круговима који се баве традиционалном музиком и нематеријалним културним наслеђем. Али можда најбољи одговор на питање ко је Светлана Спајић стигао је 2024. године, када је добила награду „Хероји наслеђа“. Награду су установили Европа Ностра Србија и Делегација Европске уније у Србији, а додељује се за изузетан лични допринос очувању културног наслеђа. Спајић је награђена управо за дугогодишњи рад на очувању и промоцији нематеријалног културног наслеђа, посебно српске и балканске вокалне традиције.
У образложењу награде наведено је да се посебно истакла у истраживању, документовању, интерпретацији, очувању и преношењу традиције новим генерацијама. Истакнуто је и да њен рад представља мост између прошлости и садашњости, локалног и међународног, те да кроз сарадњу са светски признатим уметницима српско нематеријално културно наслеђе представља светској публици. То је важно и због једне чињенице која се у овом случају лако губи из вида: Светлана Спајић се професионално бави управо оним што је сада доведено у питање – традиционалним певањем. Она се не бави политиком, нити је њен професионални рад заснован на политичким порукама. Њен посао је да истражује, учи, памти, изводи и преноси традиционалне песме. Њен репертоар је, по природи ствари, старији од данашњих политичких граница и савремених значења појединих речи. И ту се враћамо на реч због које је овај случај и постао предмет јавне расправе – Крајина.
Није спорно да реч „Крајина“ у Хрватској данас може да изазове различите асоцијације, посебно код људи који су преживели ратове деведесетих. Али исто тако није спорно ни да та реч није настала деведесетих година.Она постоји у историјским, географским, језичким и културним називима вековима. Постоје историјске књиге, архивски документи, музејске поставке и научни радови у којима се та реч користи без икакве везе са Републиком Српском Крајином. Ако је за прекршај довољно да се у песми појави реч „Крајина“, без обзира на њено историјско, етномузиколошко и текстуално значење, где се онда поставља граница?
Да ли се и свака традиционална песма, уз фолклор, обичаје, већину ствари везаних за Србе из Хрватске, мора тумачити кроз политичке догађаје који су се догодили вековима након њеног настанка? И, можда најважније, да ли се исти критеријум примењује на све извођаче, све песме и све делове јавног простора?Ако се реч „Крајина“ у контексту једне старе традиционалне песме сматра довољним разлогом да се извођење протумачи као ремећење јавног реда и мира, шта је са другим песмама у којима се Крајина и Книн помињу у далеко новијем, ратном и политичком контексту? Другим речима: ако је критеријум сам термин „Крајина“, да ли се исти критеријум примењује и на песму Марка Перковића Томпсона у којој се пева да ће „иста горети до Книна“? Јер ако се историјска традиционална песма из XИX века тумачи искључиво кроз политички контекст деведесетих, онда би исти принцип морао бити примењен на све песме у којима се користе речи и симболи који су у одређеном историјском тренутку добили спорно значење.
Светлана Спајић је у Хрватску долазила годинама. У Жегар се враћала као уметница која је управо том крају посветила део свог професионалног рада. Њена музика је снимана, документована и представљала један део културне баштине овог простора пред публиком широм Европе и света.
Да ли је у Хрватској данас спорна сама реч „Крајина“ или је спорно само ко је изговара, у којој песми и у каквом контексту?
О слободи уметничког изражавања, историјском наслеђу и једнаким мерилима у савременом хрватском друштву.
Извор: Срби.хр
