ПРОЗОРИ ЗАВИЧАЈА ШИРОМ ОТВОРЕНИ – 10 година излажења „Пакрачког декрета“
Прије десет година је изашао први број завичајног часописа крајишких Срба „Пакрачки декрет“, као лични пројекат господина Стојана Продановића. У протеклом десетљећу, осим 20 бројева часописа, изашло је и 5 бројева „Билтена“ (тематских публикација, насталих у специфичним пандемијским временима, мањег обима у односу на Декрет). Часопис „Пакрачки декрет“ је отворио простор за објављивање радова многих стваралаца: академика, професора универзитета, доктора наука, професионалних писаца, љубитеља писане ријечи и завичаја, као и већег броја аматера-записивача судбина, сјећања… По први пута су у том часопису објављени и неки од готово заборављених записа народних пјесама, који су чамили преко сто година у рукописима појединих институција, поново су објављени и неки од значајних записа врхунских умјетника и научних стваралаца, а испраћен је и велики број књижевних и културних догађања и објављених књига везаних за крајишки завичај… Декрет је био својеврсни отворени прозор за одржавање везе са завичајем – кроз различита мишљења, сјећања, емоције, подсјећања, фотографије, дружења на бројним промоцијама, очекивања да се нови број што прије појави…
Ослонац највећем броју прилога су била страдања српског народа у ратовима деведесетих година XX стољећа. Управо су те националне трауме подстакле велики број људи, некада несклоних писању, да сада запишу бар своје доживљаје, сјећања и судбине како би потомцима објаснили о чему се уствари ради, због чега је народ пострадао и раселио се широм свијета. Свакако да ту има различитих погледа, тумачења, запажања, доживљавања, емотивног и историјског односа према тим догађајима – али то и јесте прави истински, а не доживљај описан да би се допадао политикантима или бјелосвјетским менторима. Основни принцип кога се главни уредник и оснивач држало у избору текстова могао би се илустровати цитатом из романа „Бљесак“ чији је аутор Жељко Мандић, а који гласи: Све што памтиш заборавићеш, а све што запишеш једног дана прочитаће неко. Истините приче временом постају легенде и нико не вјерује. Једини доказ је папир.
Током десетогодишњег рада било је успона и падова – у квалитету, темама, и техничкој обради. Свакако да читаоци имају право да о томе имају своја запажања, мишљења, критике, похвале, коментаре, али се треба запитати да ли смо и ми себи увијек на нивоу сопствених очекивања, а да не говоримо о очекивањима других… Народна мудрост нас учи да се не може свима угодити, па се то може односити и на овај необични, јединствени и пријеко потребни часопис.
Штампање оваквог часописа, осим умјетничких и стручно-организацијских захтјева, има и значајне финансијске потребе. Декрет није продаван читаоцима, већ дијељен сарадницима, пријатељима, поштоваоцима, посјетиоцима многобројних промоција и манифестација. Финансијско оптерећење највећим дијелом је било „на плећима“ оснивача и главног уредника – Стојана Продановића и његове породице, али се мора навести и повремена подршка општине Рума и читалаца (искључиво кроз добровољне прилоге).
Часопис је пратио и Књижевни клуб „Пакрачки декрет“ из Руме, преко кога је заслужним ауторима и посленицима на очувању сјећања и стваралаштва и промоције културе сјећања на страдања српског народа додјељивана „Књижевна награда Пакрачки декрет“, а у сарадњи са Епархијом пакрачко славонској и „Пакрачка грамата“. До сада је додијељено 19 награда ауторима и 11 грамата заслужним појединцима и друштвима.
Сумирајући протекло десетљеће „Пакрачког декрета“, може се закључити да је часопис испунио очекивања и оправдао покретање таквог медија за његовање и промоцију културе сјећања на наше претке и завичај, а ради потомака и историјске правде. Да ли можемо бити задовољни оствареним? Одговор је свакако: ДА! А да ли је могло више и боље? И опет је одговор: ДА! При томе се ваља подсјетити изреке Манојла Грбића коју је записао у књизи „Карловачко владичанство“ (књ. I, 1891.): Колико знадох, онако и дадог! / Ко зна боље – широко му поље!
Трајање „Пакрачког декрета“ говори да су и даље прозори завичаја широм отворени свим ствараоцима, записивачима и читаоцима, како би се записало што више информација за садашње, али и будуће генерације. Сигурно ће бити трагалаца за сопственим коријенима или разлозима зашто су се нашли вјетром вијани или родили на неком дијелу свијета гдје не припадају проријеклом. И у „Пакрачком декрету“ можда ће тражити и проналазити одговоре на бар нека од тих питања. И због њих вриједи записивати и објављивати. Странице Пакрачког декрета су и даље отворене и за сараднике и за читаоце! А оснивач и главни уредник господин Стојан Продановић заслужује захвалност и честитке за идеју, предузимљивост и истрајност да у издавању „Пакрачког декрета“ истраје читаву деценију, балансирајућу између њему знаних очекивања, проблема и изазова.
Миленко Заилац
