У Београду одржана промоција романа „Маглена авлија“ АНЂЕЛКА АНУШИЋА
Нови роман под називом „Маглена авлија“ са поднасловoм„Бајка о путовању у она места“, писца Анђелка Анушића представљен је београдској публици 22. априла у Дому Вукове задужбине.
О овом антиутопијском роману са посебно израженом иронијском цртом, настављајући се тако на Андрићеву и Пекићеву поетику, осим аутора говорили су списатељица и новинарка Душка Врховац и писац и књижевник Вељко Стамболија, а програм промоције водио је Зоран Колунџија испред издавачке куће „Прометеј“ Нови Сад.
Говорећи о Анушићевој прози, надахнута Душка Врховац оценила је да је ово књига са мисијом коју је аутор сам себи одавно задао: „подсећати, будити и подсећати на оно што је већ било , што јесте у нама, што је наше, генетски, традиционално, васпитањем усађено, заборављено, потиснуто, некада намерно са разлогом које околности намећу, а које не зависе од нас. Подсећати да и затомљени корен носи живот, да и запуштена воћка може да се опорави и донесе нове оплемењене плодове“.
„Својом занимљивом конструкцијом Анушић нас, у ствари, привидном деконцетрацијом води ка спознаји да је скоро све обесмишљено, и да више не знамо на чему можемо опстати, ни на шта се можемо ослонити, ако је све пало или већ паду склоно“, рекла је Врховац и покушала одговорити на питање на шта претендује ова књига писца који је већ заузео своје место у генерацијском, ако не и општем поретку српске књижевности.
„Не откива нам велике истине, јер су велике истине већ познате, али нас на њих вешто и упорно подсећа упозоравајући на њихову непролазност. Не намеће нам велике идеје али нас подсећа на њихов значај и пречесто неизбежну погубност. Поставља питања, тешка, она прозна, указује на правце одакле би се неки одговор могао појавити“, подвукла је Врховац додајући да је ово прича која се препричати не да „можда због магле, можда због изгубљеног пута, можда због изгубљеног идентитета, а можда и није тако“.
„Можда је и ово само још једна цивилизацијска мена која се одвија за времена наших живота, а ми који данас јесмо, а сутра нисмо, не можемо јој исход ни крај наслутити. Али можемо убеђено закључити да је и Маглена авлија Риданица за Српском Крајином и да „То ко није видео, ништа није видио“, а „То ко је видио, видио је самог Христа на крсту“.
Вељко Стамболија навео је да нас Анђелко Анушић на симболичком плану у овом роману упућује да живимо у замагљеном времену, односно, ретушираној историји.
„О путовању у она места, читај опустошену српску Крајину (српску Атлантиду), Анђелко Анушић гради роменескну причу по принципу унутрашњег монолога , ослањајући се на Дантеову Божанску комедију. Полоније, несрећни страдалник од хамлетовог мача у роману Маглена авлија покушава да помоћу сећања реконструише стазе напуштеног и опустошеног завичаја. Већ на самом улазу у бившу домовину доживљава строгу контролу, што наводи да на помисао да силази у онај Дантеов Пакао. Уз велики напор, писац уз помоћ једине својте Сећања, покушава да оживи некадашње људско укућиште, јер сећати се мора, а живети- успут, мудрује Сећање“, инспирисано је говорио Стамболија који роман Маглена авлија назива мисаоним близанцем Андрићеве Проклете авлије, јер се оба баве суштинским егзистенцијалним питањима.
„Путовање по обезљуђеној Крајини у једном тренутку Полонија нагони на мисао да се бајка о путовању на она места претворила у басну. И стварно тако бива, са простора с кога су нестали људи доселе се животиње, ничу змијарници. На крају главни јунак се пита како изградити сопствени свет у коме Сећање неће побећи, па макар он био и утопијски“, открио је Стамболија додајући да Анушићево повезивање прошлости и будућности се веже за Атлантиђане који у роману кореспондирају са Србима Крајишницима.
„Анђелко Анушић читав свој књижевни и новинарски рад усмерио је на доследно и чињенично разоткривање заблуда српског народа кога су ратови и свакојаке друге несреће разбацале по балканском поднебљу. Сваки његов књижевно- уметнички рад је заправо, ламент над предвидљивом судбином народа којем припада и који је протеран из, како аутор означава завичај латинизираном кованицом- Крајинацијума“, закључио је Стамболија.
Сам аутор, песник, прозни писац, есејиста, Анђелко Анушић, који иза себе има богату биографију са скоро 20 издатих песничких књига, осам збирки приповедака, шест романа… појаснио је да се у роману лик Јанко Мајсторовић, на наговор свог Сећања, отискује на путовање у родну Атлантиду, то јест у Српску Крајину, земљу које наизглед нема, али је ипак има, жива је, у духу и Сећању.
„У Божјем је катастру, и тако и ће остати. Отуда у поднаслову романа Бајка о путовању у она места. А свака људска постојбина –данас је Атлантида. Или би то могла сваког трена постати. И тако отпочиње једно хиперборејско трагање које нам је Црњански заавештаво. Трагање Јанка Мајсторовића за својим Сећањем, за завичајем“, рекао је Анушић који је дао три ауторефлексије о роману.
Кроз прву аутор поручује читаоцима да је ово роман „о тоталитету човековог света, света божанског, људског и света природе, а то је управо тоталитет Атлантиде Српске Крајине, земље у којој започео први чин драме човечанства, његовог бити или не бити, драме која се одвија управо пред нашим очима, на руском простору Украјине, и у појасу Газе, односно на Блиском истоку“.
„Које искуство, нећу рећи поруку, читаоцу доноси ово хиперборејско трагање, ово путовање у она места, овај роман заправо? Доноси му болну спознају да сви они који данас памте, или се труде за памте и запамте исходишта и неуништиве трагове свога генса, језика, вере, историје и културе – јесу Хиперборејци, јесу Атлантиђани, људи које прве од свих, закрива маглена невиделица катаклизмичне друштвене и планетарне стварности, али их не може и никад неће сасвим прекрити пепео такозваног прогреса људске цивилизације који је наша изопачена, катаклизмична стварност“, јасан је Анушић.
Анђелко Анушић :,,Радећи на овоме роману, дошао сам до сазнања (које ми је и одраније било познато) – а то је да је од Вунених времена (Гојко Ђого) до маглених – тек кратак корак. А све ми се чини да, смо, заправо, све ово време стајали у истој стопи, у истом газу, само нисмо то разлучили на време и признали себи самима, да се, у ствари, ни за јоту нисмо макли са црне коте оних вунених времена из песничке књиге Гојка Ђога”.
У другој опсервацији Маглене авлије аутор тврди да је данас све око нас Маглена авлија.
„Чим ујутро од сна устанемо, како каже Реч Божја, и укорачимо у Господњи дан – већ смо у ризику да залутамо у магли властите наивности, лакомислености и лаковерости, заборава и самаозаброава, необавештености, неопрезности и заблуде. Замагљена је истина, замагљен човек“, казује Анушић и додаје да је и трећа, такође, ваљана ауторефлексија о роману , да се овде ради о магленим временима, о коренима тих времена и њиховом облику.
„О начину и дејству њиховог распростирања душама људи и просторима наше прве Атлантиде (РСК) и ове коју живимо, данас и овде. На жалост, и друга српска Атлантида на помолу нам је – на рубу је да се саурва у њен простор са кобном завршницом, а то је Косово и Метохија“, упозорава аутор који је објаснио и зашто се лична заменица „она“ налази у поднаслову романа (Путовање у ОНА места).
„Већ својим значењем асоцира на извесну дистанцу према нечему или некоме. Асоцира на нешто што није присно, што је обезличено, отето, отуђено. Асоцира на страност, несвоје, на даљину…“
Биографија:
Анђелко Анушић, песник, приповeдач, романописац, књижевни критичар, рођен је 1953. године у Градини, Сува Међа, БиХ. Радио је као новинар, објавио је 36 књига, а приредио је и две песничке антологије.
Заступљен је у лектири у Републици Српској (Девети разред основне школе), антологијама и прегледима српске савремене поезије и прозе. Увштен у Српски енциклопедију и Енциклопедију Републике Српске. Његова поезија и проза превођене су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик.
Добитник је књижевних награда ,,САНУ”,„Печат“ вароши сремскокарловачке, „Стражилово“, ,,Андрићева награда”, „Сарајевски дани поезије“, „Светозар Ћоровић“, Удружења књижевника Српске, „Станко Ракита“, „Раде Томић“, „Константинова визија“, награда Фондације „Петар Кочић“, „Младен Ољача“, „Златна сова“, „Бранко Ћопић“, „Браћа Мицић“ итд.
Живи у Новом Саду.
новинарка „Српског кола“
Весна Пешић
