Чувари Христовог гроба у Врлици
Мало место у северној Далмацији једино је, изузев Јерусалима, где се вековима негује обичај у дане око Васкрса
Бројни васкршњи обичаји временом су се мењали, па и губили услед урбанизације друштва, али један, и то врло специфичан и јединствен, сачуван је и живи већ четири века, како предање каже. Чување Христовог гроба обичај је који је код хришћана забележен једино у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у северној Далмацији, које је традиционално насељавало српско становништво. Иако су Врличани данас махом расути по свету, не заборављају своју аутентичну традицију. Тако се и ове године враћају свом завичају и окупљају око Цркве Светог Николаја у овом градићу у Цетинској Крајини, да обиђу своја имања, са земљацима и фамилијом прославе велики празник и удахну мирис родног краја. Али и да присуствују несвакидашњем обичају који се једино овде и у Јерусалиму и једино у дане око Васкрса може видети – чувању Христовог гроба.
Чување Христовог гроба одржава се за време Страсне седмице, а почиње окупљањем чувара на Велики петак и избором харамбаше – честитог и виђеног домаћина који руководи церемонијом. Када се у цркву унесе плаштаница, која симболизује Христов гроб, чувари предвођени харамбашом ступају у цркву „на стражу”. По два војника обучена у живописну ношњу тог краја смештају се око плаштанице, коју чувају све до Васкрса. Харамбаша лупањем пушком о под даје знак за смену чувара, а смене су, иако честе, готово неприметне – војници и харамбаша посебно воде рачуна да не ремете ток литургије. Чувари присуствују сваком богослужењу, а растају се на дан Ускрса, уз обећање да ће се састати и наредне године.
Посебну пажњу посматрача увек привлачи живописна ношња коју стражари носе. Једна од највреднијих српских ношњи, богато украшена и слојевита, подсећа на времена ускочких бојева кад је у том крају била млетачко-турска граница. Без оружја, тешка је око 15 килограма, а кад чувари за појас задену кубуре и сабље, отежа за још неколико. Састоји се од белих кошуља са златним везом, панталона с ресама, прслука с етно-мотивима и черме (борбеног прслука са токама) с мноштвом дугмића од сребра. Важан део одела чувара је и пашњача, за коју се задену сабље и кубуре. На капе су ушивени новчићи, а на задњој страни су црна ушивена кика и пауново перо.
Како објашњава харамбаша Драган Павловић, чувари Христовог гроба једини имају право да у цркву уђу наоружани. „И кубуре су део традиције. У време турских освајања чувари Христовог гроба су оружјем чували храм и вернике да би могли у миру да прославе Васкрс”, каже Павловић.
Занимљиво је да ношњу чувара не може понети свако, већ само они који су пореклом из врличког краја. То морају да буду првенствено поштени младићи, без мрља у биографији. Некада су то били младићи који су и ступањем у ову посебну „војску” показивали да су стасали за женидбу. Да би ушли у ред чувара, морали су да буду крштени и посвећени цркви. И данас мноштво младића показује жељу да одене ове неуобичајене одоре. Иако су расути на разним странама света, окупљени су око Удружења „Чувари Христовог гроба” у Београду, где је велики број Срба Врличана избегао након „Олује”. У Србији, где се велики број њих поново скућио, наставили су да чувају и преносе традицију. Основали су удружење, постарали се да овај обичај буде уписан и на листу нематеријалног културног наслеђа Србије, а сваке године уочи Васкрса – ето их у Врлици да с поносом и радошћу наставе традицију својих предака.
Тачни подаци о самим почецима овог обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима постоји већ четири века. „Претпоставља се да су пре 400 година, када су на простор око Врлике продирали Турци из Босне преко Динаре, мушкарци обучени у ношњу и наоружани чували вернике и свештенике током богослужења”, каже за „Политику” Драган Павловић, један од харамбаша и председник Удружења „Чувари Христовог гроба”.
Традиција чувања Христовог гроба, за коју истиче да ни у време Другог светског рата није прекидана, по одласку српског народа у избеглиштво замрла је на десетак година, али је 2005. обновљена. Драган Павловић је задовољан што подмладак примећује вредност и важност овог обичаја и што наставља да негује традицију. Он сам је у одреду чувара дуже од 50 година.
„Већ пет деценија сам чувар и заљубљеник сам у овај обичај од када сам први пут обукао ношњу. Волео бих да се ово сачува, пренесе и настави да живи, јер ништа није бољи сведок о Србима у Далмацији од наше традиције и обичаја”, каже Павловић и додаје да су све време сви чувари с подручја врличке крајине, јер је то један од услова да могу да одену одоре и приступе „служби”.
Чувари Христовог гроба у Врлици
Мало место у северној Далмацији једино је, изузев Јерусалима, где се вековима негује обичај у дане око Васкрса
( Фото / Епархија далматинска)
Специјално за „Политику”
Оливера Радовић
У Нишу обележено 25 година од погибије 16 цивила у НАТО бомбардовању
Загреб – Бројни васкршњи обичаји временом су се мењали, па и губили услед урбанизације друштва, али један, и то врло специфичан и јединствен, сачуван је и живи већ четири века, како предање каже. Чување Христовог гроба обичај је који је код хришћана забележен једино у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у северној Далмацији, које је традиционално насељавало српско становништво. Иако су Врличани данас махом расути по свету, не заборављају своју аутентичну традицију. Тако се и ове године враћају свом завичају и окупљају око Цркве Светог Николаја у овом градићу у Цетинској Крајини, да обиђу своја имања, са земљацима и фамилијом прославе велики празник и удахну мирис родног краја. Али и да присуствују несвакидашњем обичају који се једино овде и у Јерусалиму и једино у дане око Васкрса може видети – чувању Христовог гроба.
Чување Христовог гроба одржава се за време Страсне седмице, а почиње окупљањем чувара на Велики петак и избором харамбаше – честитог и виђеног домаћина који руководи церемонијом. Када се у цркву унесе плаштаница, која симболизује Христов гроб, чувари предвођени харамбашом ступају у цркву „на стражу”. По два војника обучена у живописну ношњу тог краја смештају се око плаштанице, коју чувају све до Васкрса. Харамбаша лупањем пушком о под даје знак за смену чувара, а смене су, иако честе, готово неприметне – војници и харамбаша посебно воде рачуна да не ремете ток литургије. Чувари присуствују сваком богослужењу, а растају се на дан Ускрса, уз обећање да ће се састати и наредне године.
Посебну пажњу посматрача увек привлачи живописна ношња коју стражари носе. Једна од највреднијих српских ношњи, богато украшена и слојевита, подсећа на времена ускочких бојева кад је у том крају била млетачко-турска граница. Без оружја, тешка је око 15 килограма, а кад чувари за појас задену кубуре и сабље, отежа за још неколико. Састоји се од белих кошуља са златним везом, панталона с ресама, прслука с етно-мотивима и черме (борбеног прслука са токама) с мноштвом дугмића од сребра. Важан део одела чувара је и пашњача, за коју се задену сабље и кубуре. На капе су ушивени новчићи, а на задњој страни су црна ушивена кика и пауново перо.
Српски војни падобранци у чешком ваздушном тунелу
Како објашњава харамбаша Драган Павловић, чувари Христовог гроба једини имају право да у цркву уђу наоружани. „И кубуре су део традиције. У време турских освајања чувари Христовог гроба су оружјем чували храм и вернике да би могли у миру да прославе Васкрс”, каже Павловић.
Занимљиво је да ношњу чувара не може понети свако, већ само они који су пореклом из врличког краја. То морају да буду првенствено поштени младићи, без мрља у биографији. Некада су то били младићи који су и ступањем у ову посебну „војску” показивали да су стасали за женидбу. Да би ушли у ред чувара, морали су да буду крштени и посвећени цркви. И данас мноштво младића показује жељу да одене ове неуобичајене одоре. Иако су расути на разним странама света, окупљени су око Удружења „Чувари Христовог гроба” у Београду, где је велики број Срба Врличана избегао након „Олује”. У Србији, где се велики број њих поново скућио, наставили су да чувају и преносе традицију. Основали су удружење, постарали се да овај обичај буде уписан и на листу нематеријалног културног наслеђа Србије, а сваке године уочи Васкрса – ето их у Врлици да с поносом и радошћу наставе традицију својих предака.
Тачни подаци о самим почецима овог обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима постоји већ четири века. „Претпоставља се да су пре 400 година, када су на простор око Врлике продирали Турци из Босне преко Динаре, мушкарци обучени у ношњу и наоружани чували вернике и свештенике током богослужења”, каже за „Политику” Драган Павловић, један од харамбаша и председник Удружења „Чувари Христовог гроба”.
Традиција чувања Христовог гроба, за коју истиче да ни у време Другог светског рата није прекидана, по одласку српског народа у избеглиштво замрла је на десетак година, али је 2005. обновљена. Драган Павловић је задовољан што подмладак примећује вредност и важност овог обичаја и што наставља да негује традицију. Он сам је у одреду чувара дуже од 50 година.
„Већ пет деценија сам чувар и заљубљеник сам у овај обичај од када сам први пут обукао ношњу. Волео бих да се ово сачува, пренесе и настави да живи, јер ништа није бољи сведок о Србима у Далмацији од наше традиције и обичаја”, каже Павловић и додаје да су све време сви чувари с подручја врличке крајине, јер је то један од услова да могу да одену одоре и приступе „служби”.
Све више самаца
Чувари годинама учествују на многобројним црквеним службама и догађајима, редовно посећују Јасеновац, Јерусалим и многа друга места важна за идентитет српског народа. Редовно и помажу цркви, али и обнављају светиње у свом родном крају. Ове године на грудима харамбаше засијаће и Орден Светог Саве другог степена, који им је Српска православна црква доделила прошле године за непрестани труд за очување вековне традиције православних Срба врличкога краја и несебичан рад на обнови далматинских цркава.
Заслужни су и за обнову управо Цркве Светог Николе у Врлици. Црква је заједно с парохијским домом подигнута 1618. године као велика, градска црква јединственог изгледа у Епархији далматинској. У последњем рату претрпела је оштећења унутрашњости, а након вишегодишње обнове, прошле године освештан је нови фрескопис, а донатори и иницијатори обнове храма награђени су ордењем Српске православне цркве.
Око обновљеног и фрескописаног храма ове године се окупља мноштво Врличана и других православних верника из Далмације, а свечарску атмосферу употпуњује више од 20 чувара Христовог гроба.
Преузето са: Политика
