Дрвену цркву преместили јер има прејако звоно

Брвнара светиња са дугом традицијом у селу Бузета на Банији, грађена у 18. веку, делила је судбину верника и била спаљена 1995. године. Сада је у плану њена обнова

Глина – На Банији и Кордуну било је до Другог светског рата двадесетак дрвених цркава Српске православне цркве. Све су биле изузетни примерци аутохтоног градитељства, од материјала са овог подручја, некад богатог шумом, и углавном су све грађене у 18. веку. Биле су прави бисери архитектуре, настале ручном обрадом, умећем вештих тесара преношеним с колена на колено. Што у оном, што у последњем рату, деведесетих прошлог века, нестале су, порушене или запаљене све, изузев две. Стицајем околности опстале су црква у Доњем Селишту, данас стављена под заштиту државе Хрватске, и полудрвени храм посвећен Васкрсењу Господњем у Мајским Пољанама. Оба светилишта налазе се у близини Глине.

У глинској општини, у селу Бузета, налазила се црква од дрвета, градитељски драгуљ међу сакралним грађевинама на Банији. Спаљена је након „Олује” и данас постоје реални изгледи да се обнови. Бранка Бакшић, заменица градоначелника из реда припадника српске националне мањине града Глине, каже да је готова пројектна документација, за коју је потребно око 14.000 евра и, према њеним речима, када се прикупе та средства конкурисало би се код хрватског министарства културе.

У архиви у Загребу, која је повучена из Беча, нашао се и део документације цркве у Бузети. Студент историје Петар Демић, пореклом с ових простора, бави се изучавањем прошлости Баније, подручју кроз историју више пута паљеном од разних војски. Према његовим речима, поменута три храма СПЦ потичу из 18. века.

– Тако сва три имамо забелeжена у аустријској карти Банске крајине насталој између 1773. и 1775. године. Храм Светог пророка Илије (Бузета) налазио се на тромеђи Бузете, Дабрине и Класнића и уписан је као „St. Elias”. Он је премештен, а храм Вазнесења Христовог (Мајске Пољане) налазио се на тромеђи Брњеушке, Мајских Пољана и Ровишке и уписан је као „Sztovraska czerkva”. И данас се налази на истом месту, као и храм Светог архангела Михаила (између Горњег Селишта и Доњег Селишта и уписан је као „St. Michael”) – прецизира млади истраживач.

Према његовим речима, највише појединости сачувано је о храму Светог пророка Илије (Бузета), па тако знамо да је храм временом премештен дубље у Бузету. Занимљиво је и то што је храм Вазнесења Христовог из Мајских Пољана уписан као Стоврашка црква, сасвим сигурно по старој породици Стовраг из Мајских Пољана.

Сачувани су и детаљни црквени подаци из 1773. године, по којима видимо да је Бузетска парохија (храм Светог пророка Илије) те године имала 139 кућа, да је обухватала Бузету, Дабрину и мањи део Класнића и да је на њеном челу био парох Николај Меанџија, док је Стоврашка парохија (храм Вазнесења Христовог) те године имала 247 кућа, обухватала највећи део Мајских Пољана, Ровишку, Равно Рашће, Брњеушку, Влаховић и Тртник и на њеном челу били су пароси Лука Милошевић и Јосиф Лукачевић. Што се храма Светог архангела Михаила тиче, он је те 1773. године по свему судећи био филијални храм Глинске парохије, која је имала 102 куће, обухватала је Глину, Селиште и мањи дио Мајских Пољана и на њеном челу био је парох Кирил Остојић.

Пре пола века настали су цртеж и белешка Матије Покривке, хрватског сликара, графичара и путописца, о цркви у Бузети. Он се позвао на повест мештанина Васиља Муждеке, који му је испричао да је до сељења тог храма у долину дошло због тадашњих турских претњи да ће га уништити јер његово звоно има изузетно јак и провокативан звук.

Зато је парох предложио да се дрвена црква премести у долину да не би провоцирала Турке. Пошто је, за пример и због негодовања верника, први на коњу понео неколико дасака, како је пренела прича, на једној падини дунуо је јак ветар, он је пао с коња и умро. Тако је страдао парох, највећи заговорник њеног сељења, али је грађевина спасена. Само привремено, јер је запаљена и потпуно уништена после „Олује” 1995. године.

Извор: Политика