Топли оброк, фрижидер и кревет као највеће жеље

У стрмичком засеоку Ђурице, свега неколико стотина метара удаљености од државне границе, један становник живи потпуно сам и болестан.

Још једна календарска година је на измаку. Ближи се време празника, оних дана у години када се срећа и радост највише огледају кроз породична окупљања, празничне трпезе, заједништво и време проведено са најмилијима. У таквој атмосфери куће више нису само зидине, места за живот, већ домови у којима се, бар би тако требало да буде, огледа суштина онога што прослављамо. У многим домовима широм Далмације, Лике, Кордуна, Баније али и осталих делова Хрватске, ни ове године неће се осетити празнична радост.

У самачка домаћинства Срба повратника ретко ко више и да сврати, изузев геронтодомаћица на терену које брину о најосновнијим потребама корисника програма социјалне помоћи. Срећни су они који имају некога да их се сети, да на њихове муке укаже, да за њих потражи помоћ кад већ сами нису у стању. као што је то случај и са Невеном Ђурицом који, захваљујући пријатељима из села и жени која га обилази, ипак није потпуно заборављен.

– Да није њих одавно би гладан црк’о – каже Невен.

До стрмичког засеока Ђурице, свега неколико стотина метара удаљености од државне границе, путем до педесетседмогодишњег Невена одводи нас запосленица Црвеног Крста у Книну Драгана Марјановић. Последње две године он је на листи њених социјално угрожених корисника. У торби на рамену окаченој, Драгана носи основне животне потрепштине Невену за наредних неколико дана. Највише је у њој лекова, неколико векни хлеба, млеко, банане, конзерве рибе, али и решење којим је Невен, након свих ових година, ослобођен плаћања допунског здравственог осигурања.

– Њему то пуно значи. За годину дана уштедећемо стотину и двадесет евра, а то значи да можемо закрпити неке друге рупе. Недавно му је тек одобрено да прима личну инвалиднину, и то тек након што је завршио у шибенској болници. Једини приход који је до тада имао, плаћајући све трошкове живота, односно лекове, била је пензија коју је наследио од покојног оца. Оно што прими распоредимо за храну, само да човек није гладан – појашњава нам Драгана.

Невен, видно задовољан због решења које му Драгана даје на потпис још више је, чини се, срећан што му је најчешћа гошћа дошла у посету. Имаће најзад с ким реч да проговори, с ким да се насмеје, кафу попије и тако, бар на сат-два, заборави на суморну свакодневицу. Да му није Драгане, бар та два дана у недељи не зна, каже, шта би са собом.

– Немам ни сестре ни брата, ни мајке ни оца, ни родбине блиске у комшилуку. Она ми је све, и доктор и помоћник, и пријатељ, родбина и комшилук, ма десна рука . Да ми ње није, црк’о би ко пас. Иако треба да ме обилази два пута недељно, ето ње и чешће, кад год ми нешто затреба. Она ме натерала да идем доктору кад сам био болестан, зове редовно да пита како сам, она ми доноси и распоређује лекове, храну у граду купује. Овде трговине нема, покретна трговина овуда не залази, а ја не могу нити имам са чим до града – прича нам Невен, али више хвалећи Драгану него жалећи себе.

Од губитка брата и родитеља никада се није опоравио
Иако има још десет корисника који, једнако као Невен, зависе о њеној помоћи, Драгана нам каже како је на Невена ипак најосетљивија. Животне околности, тешка судбина, трагедије и ломови које су овог човека снашле још од најраније младости, коштали су га здравља, психичког и физичког, и довели до тога да у најбољим годинама буде онеспособљен за рад и самосталан живот.

– Имао сам само брата, млађег. Несрећно је страдао са двадесет и четири године – кратко ће Невен, без снаге и воље да се враћа на рану од које се никада није опоравио.

Након што му је брат издахнуо на рукама, Невенов живот се променио из корена. Само четири године након тог губитка, у вихору рата, са оцем који је био слеп од рођења и мајком ожалошћеном због губитка сина, без игде ичега, избегличким стазама стигао је до села Качарево у Србији. Било је то претешко бреме које га је психички сломило. Једнога дана пробудио се у болници, сам, завезан за кревет, трајно обележен дијагнозом психичког болесника. Страхови са којима се тада пробудио и суочио са животом, до данашњег дана нису га напустили.

– После пет година вратили смо се у Стрмицу. Нисмо више могли тамо. Нудили су се људи да нам помогну, али све наше је био овде. Ми смо овде навикли – наставља Невен.

Наредних двадесет година живели су онако како су знали и морали, њих троје сами, међусобно бринући једни о другима. Држали су мало стадо оваца, обрађивали нешто баште и уз очеву пензију крпили свој прератни дом. Туга за изгубљеним сином и братом вечно је била присутна. Долазеће године доносиле су само старост и нове болести, како његовим родитељима тако и Невену. Пре три године, у само шест месеци, упокојила су му се оба родитеља и од тада је Невен остао сасвим сам.

– Прво је пао отац, поломио кук и завршио непокретан. Умро је са живим ранама, ту на кревету. Неколико месеци касније исто је било и са мајком – тихо ће Невен.

Храну му не довозе јер није на почетку села
Колико је болести од тада обузело Невена ни Драгана не може са лакоћом набројати. Најбољи сведок томе су на десетине лекова које свакодневно пије као обавезну терапију. О свему томе Драгана строго води рачуна, брижљиво их распоређујући у терапијску кутијицу за лекове, за јутро, подне и вече. Због јаке терапије морао би добро да се храни, али у његовим животним условима ни то није тако лако.

– Увек настојим да добро распоредим средства којима располаже за месец дана, да има воће, јогурт, купус, конзерву хране. Фрижидер му није најисправнији па ништа не сме дуго стајати. Он није у стању да сваки дан себи кува ручак, али спреми оно што може. Да има кувани оброк дневно, то би га спасило, али то нисмо успели да остваримо иако сам се обраћала за помоћ и Каритасу у Книну.

Није успела јер, како јој је речено, храну одвозе до одређене километраже. Од те некима битне линије Невенова кућа је удаљена свега километар и по, и то асфалтног пута. Брига о онима којима је помоћ најпотребнија и у овом случају показује се као део теорије која се, како сведоче живи примери са терена, ипак не подудара са праксом.

– Ови људи овде су ничији. Држављани су Хтватске, али су на самој граници са БиХ, па су свима далеко кад је помоћ у питању. Сигнал за телефон им је босански, и онда их телефонски разговори коштају као да су у ромингу. Без рутера за интернет не могу ни телевизију гледати, па ако то не могу приуштити осуђени су да живе у тоталном мраку и изопштености од света – прича нам Драгана.

Без Драгане не би опстао
Драгана је Хрватица, католкиња, коју је избеглички пут из околине Сарајева довео у село Голубић код Книна. Већ пет година обавља посао геронтодомаћице обилазећи најтеже случајеве социјално угрожених, самих и болесних, од свих заборављених људи.

Слушајући о њој, не само од Невена већ и његових познаника који нас на Драгану упутише, није било тешко закључити да посао који обавља не сматра само послом. Емпатија, хуманост и пожртвованост са којима о тим људима брине, ствар су карактера, одгоја и људске величине. А тога је, нажалост, и у ове дане све мање.

– Она је из своје породичне куће изнела шпорет који смо донели Невену, јер није имао на чему да се огреје. Донела му је неки столић, ћебад, ствари које није имао. Кад је завршио у Шибенику у болници, све његове ствари је покупила, однела у своју машину кући да опере и сложене вратила. Организовала је жене да јој дођу помоћи око чишћења куће, а ми смо окречили просторију у којој борави. То што она ради од срца, мали број људи би данас урадио, и свака јој част на томе – каже нам један од Невенових познаника из села.

У прилог томе сведоче и дани празника, време када се католички верници спремају за празник Рођења Христовог. Ти дани су и за Драгану по правилу нерадни али, како нам рече, не може Невена оставити седам дана без посете. За викенд је свратила да му донесе још пар намирница, провери лекове и телефон да је може назвати ако му, не дај Боже, не буде добро.

– Ето, кад би некако успели да се изборимо да добије тај кувани оброк дневно, он би живнуо. А моја највећа жеља била би да му се купи један фрижидер, да може храну остављати, и кревет, да више не спава на оном на које су му се болесни родитељи упокојили. Није он крив због свега што га је у животу задесило. Он је једна добра, племенита и скромна душа, зато су га та животна искушења и сломила. Био је везан за брата, осетљив према родитељима, и од када њих нема он је потонуо, а не жели никоме да смета, никоме да досађује. Када дођете у такву ситуацију, онда вас сви лако забораве, никоме више не требате, а нико од нас не зна шта нас може задесити већ сутра. Он не тражи ништа, нити се жали, нити кука, а за душу би било помоћи му – каже Драгана при растанку, тихо да је Невен не чује. Захвалност коју осети за све што му чини, осмех и кафа којом је дочека сваки пут кад долази за њу, каже, немају цену.

Сусрет са оваквим људима, људским судбинама које нико не може предвидети, самоћом, болешћу и сиромаштвом са којима се данас не носе само ретки појединци, на жалост, реална су слика наше стварности. Стварности која је део наше свакодневице, замагљене тренутним и лажним светлима празничне раскоши и сјаја.

ПИШЕ: Васка Радуловић

Преузето са: СРБИ.хр