Повратнички живот у личкој Клапавици
У личком селу Клапавице, које административно припада Општини Грачац, домаћинстава је данас толико да се могу набројати на прсте једне руке. Становника је десетак, а најмлађи међу њима, тридесетогодишњи Рајко Обрадовић се са дипломом правног факултета из Београда вратио у ово пусто село.
Нема онога ко је чуо за Лику, а да не зна бар почетак оне старе личке изреке који каже: „Лика цео свет насели, а себе не расели”. И било је тако некада, али данас тако више није ни приближно. Од села до села, пустим и најчешће лошим путевима до личких села, тешко је срести живо чељаде. Младих је све мање, школе неретко и даље срушене, цркве баш као и улице празне. Тамо где је природа све узела под своје, наизглед чини се као да ту живота никада није ни било, а било га је и више него што се мисли.
Са главне саобраћајнице ка Удбини, једним таквим неасфалтираним путем, поред некадашњег ресторана чије рушевине служе за одлагање смећа немарним појединцима, без икаквог путоказа и обележја скрећемо ка селу Клапавице.
Куће се са пута чак ни не назиру јер је рана вегетација већ учинила своје, па до њих ваља пратити старе бандере уличне расвете и то оне као некада, неправилне и накривљене од изворног стабла направљене. Ту, у селу Клапавице, по доступним писаним траговима и подацима које налазимо у књизи Гојка Кнежевића „Удбина и њена села”, стоји како су, по попису сењског бискупа Мартина Брајковића из 1701. године у Клапавицама били насељени већином Срби и нешто мало Хрвата. До пописа из 1712. године у Клапавицама су живели: Кртинићи, Обрадовићи, Даутовићи, Саватовићи и Мухари. Много је породица после Другог светског рата колонизовано у Војводину. Саватовићи и Мухари су се још давно раселили из Клапавица, док је последњи рат учинио да њиховим стопама крену и сви они који то никада нису намеравали учинити.
Вратили су се малобројни, они који без Лике нису могли, који ни једно друго место под сунцем нису видели нити осетили као свој други дом.
Један од њих је и сада осамдесетседмогодишњи Радован Обрадовић којег затичемо како пред родном кућом, ослањајући се о штап, превози преостали огрев под надстрешницу куће. Пружа нам своју јаку, радом ишарану личку шаку, срдачно и домаћински дочекујући ненадане госте.
– Кад сам ја рођен, те давне 1937. године, било је у овом крају сила народа. Било је кућа у којима је живело и по двадесет чељади свих генерација. Овде поред нас живело је пет домаћинстава. Пре последњег рата у Клапавицама је живело двадесет и пет домаћинстава, а сада овде у читавом кругу само остало једно, ово наше. На другом крају живе једна жена и син јој, тамо под брдом једна баба, на другом крају још једна жена, и то ти је све, можеш рећи да више нема ни једног правог домаћинства, да се тако назвати може – појашњава нам Радован.
Ова времешна, али бистрог ума и изразито мудра старина, радо нам прича и о времену пре и за време Другог светског рата, у годинама које су уследиле након тога али и оним најболнијим, у време последњег рата, које су довеле до тога да овај крај остане суморно пуст.
– Није овде никада било лако живети, али народ се борио и радио. Ручно се, косом, косила летина за стоку. Кад година није родна, секиром би ишли сећи лист да благо има од чега да преживи. Све што се могло обрађивати, ручно се обрађивало, копало, жито се сејало. Тек касније су дошли трактори па је било другачије, лакше. Зиме су биле сурове, снега би било током читаве зиме. Сећам се да је 1956. године толико нападао да пуна три месеца нисмо могли нигде ни мрднути, овце толико времена нигде нису изашле из торине. Воде нисмо имали као ни данас што је немамо, а блага пуно, оваца, коза, па смо ишли копати бунаре, локве које би бар неко време држале кишницу којом се појила стока. Рођен сам у селу, међу благом, читав живот сам тако проживео и тако ћу и умрети, зато вам могу рећи једну ствар, онај ко се одлучи остати у селу и да живи од блага тај мора радити, радити и радити, то су три ствари без којих нема опстанка. Нема ту ни нерадног дана, ни празника, ни лоших времнских услова, ни било чега трећег што од тог посла ослобађа – из искуства нам приповеда Радован.
„Где си се родио, ту ти је најслађе”
Сваки рат за собом је остављао последице, од којих се мучно, тешко и дугорочно опорављало, али овај последњи за Клапавице и читав лички крај, и по Радовановој причи, био је најпогубнији, и тешко да ће се од њега више икада опоравити. Један од два најтежа дана у животу био је онај када је морао напустити своју дедовину, благо оставити отворено и препуштено дивљим зверима.
– Деца одоше, а ја остао сам. Отворим овце а оне блеје, краве ричу, теоци око њих. Снаја виче да идем са њима. Како ћу и коме оставити ово. Туга ме сломила. Седнем за трактор и своју муку са собом понесем у Војводину. Нисам дуго могао тамо. Менталитет је тамо другачији, зрак је другачији, земља, све је другачије. Трактором којим сам избегао ишао сам у надницу, радио по читав дан само да покријемо трошкове живота. Синовац нам понуди своју кућу, али није то место за нас. Нема мени овде живота. С том се мишљу будим и лежем сваки дан, и нема мени него назад у своју Лику, па како буде. Дођем на своју дедовину, на рушевину свега што смо годинама стицали. Поднесем захтев за обнову куће, купим козу, посадимо жена и ја башту, и тако смо почели. Село пусто, немаш ни рођака ни комшије, немаш са ким реч проговорити, нема народа. После сам добио једну краву и још једну купио у Грачацу, тако смо стали на своје ноге. Где си се родио ту ти је најслађе, ту човек припада и ту му је место – прича Радован правећи често паузу јер кнедла у грлу и суза у оку навиру при свакој успомени на споменути период.
Да ће се људи и даље враћати овде у то више не верује. Све је зарасло у коров и растиње, народ научио на живот лагоднији, старији умиру, а нове генерације одрастају у сасвим другим условима. Жао му је Лике, каже, јер овако раскошна, лепа, природом као и историјом богата, није заслужила бити пуста и заборављена.
За Радованову породицу године након повратка, иако тешке, уливале су наду да ће бар породица чешће бити на окупу, и да ће сложно и поштено, боље живети од свог рада у селу. И било је тако све до протекле године када му се изненада упокојио син који је стопама родитеља дошао у Клапавицу. Ни тежак посао, ни ратови ни сви губици нису ни приближно сломили Радована и његову Марију колико та трагедија. Једина утеха од тада им је унук Рајко којем су деда, и отац за живота, успели пренети љубав према Лици и родном крају. Из родне Клапавице Рајка су родитељи однели у наручју као деветомесечну бебу, па није стигао ни једну успомену понети са собом из тог периода. Баш као и млађа му сестра, која је у Србији рођена, детињство, пријатеље и школовање стицао је стотинама километара далеко. За Лику су га везивале свакодневне приче родитеља, деда и бака који се се вратили још док је био дете. Зато су школски распусти, сви празници и слободни дани били резервисдани за одлазак у Клапавице.
Са дипломом правника подигао фарму крава
– Први пут сам дошао на летњи распуст након првог разреда и овде провео читаво лето. Школовао сам се у Београду, и све ово за мене било је другачије. Бојао сам се и краве и козе, сваке животиње коју би срео, али сам тада почео стварати неку своју замисао како бих волео живети овде, маштао о својој фарми и животињама о којима бих ја бринуо. Школовање је ипак било на првом месту, завршио сам Правни факултет у Београду и са дипломом правника упутио се у Клапавице. У петак сам дипломирао, у суботу остао да прославим са друштвом и већ у недељу био на путу ка родној кући са картом у једном правцу. Љубав према Лици коју сам све време са собом у срцу носио, свој пуни облик попримила је 2018. године када сам се и трајно вратио – прича нам Рајко.
На породичном имању било је тада око стотину оваца и четири краве. Докупили су још педесетак оваца, али је Рајко перспективу видео у узгоју крава.
– Како сам до тада испунио очекивања мог оца, првенствено мислим на школовање, он је подржао моју идеју да оформим своју фарму крава. Сада на имању имам око осамдесет одраслих говеда и око четрдесет телади, дакле негде око стотину и двадесет грла која узгајам по систему крава-теле. Овде су услови такви да је откуп млека слабо организован, за производњу млечних производа треба осигурати пласман на тржиште али и боље услове, више радне снаге, па је овај систем нешто што ми тренутно највише одговара и с чиме се могу сам носити – задовљно и са осмехом појашњава Рајко.
Кад би га неко у току дана срео, како возећи квада језди по личким пропланцима и зараслим теренима, засигурно не би прво помислио да је овај младић на свом радном задатку, а вожња савременим четвороточкашем саставни део његовог посла.
– Устајем рано ујутро када се прво морам побринути за краве које су у лактацији и имају малу телад. Ове остале су већ на испаши. Њих морам обићи и по неколико пута дневно, јер се површина за испашу простире километрима уоколо. Тада проверавам да ли су све на броју, да ли су телад која иду са њима нахрањена, да ли су исправни електрични пастити који их штите од дивљих звери или изласка на саобраћајницу. У међувремену се обављају други послови. Недавно сам завршио нови објекат за стоку од пет стотина квадрата, затим ту је сетва жита, детелине и зоби која се морала обавити у протеклом периоду. Сада је на реду прегон крава на летњи пашњак, преношење пастира, и када то заврши следи припрема за косидбу. Увек има нешто, и сваки месец доноси нове сезонске радове који се не могу одлагти. Али, ово је нешто што је мој избор, и свестан сам тога да се обавезе према животињама не могу пролонгирати. Онај ко мисли живети од блага мора првенствено дати себе, жртвовати своје време, хобије или нека друга интересовања, уложити пуно труда и напора јер животиње морају бити и сите и напојене, здраве и осигуране за све временске прилике и неприлике – прича Рајко.
Живот у селу ни за шта не би мењао
Колико му у свему томе недостаје простора и времена за дружења, пријатеље, људе уопште, Рајко најбоље зна, али он се свему томе прилагодио и свему што други виде ману он налази предности.
– У данашње време, ако се човек добро организује, онда му ништа није далеко. У почетку ми јесте било необично, народа нема, немам својих вршњака, немаш кога срести на улици. Али ево, ја се и данас свакодневно чујем са својим пријатељима из Србије, стекао сам мноштво пријатеља и познаника из свих крајева Хрватске са којима се повремено виђам у оквиру неких дешавања. Нама су овде близу Грачац, Удбина, Книн, Бихаћ је близу, па и Обровац, Карин, па кад се посао посложи онда се време одваја за одласке и сусрете. Најважније је да је човек задовољан, да легне и буди се испуњен и срећан што ради оно што воли и живи тамо где му је срцу најдраже. То је највећи мотив и оно што даје снагу и када је најтеже – задовољно ће Рајко.
Иако не тако привлачан и нимало лаган од овога посла, каже Рајко, може се пристојно живети. Када би се више улагало у руралне крајеве, верује, и људи па и живота би било више. А недостаје много тога што не зависи од једног човека, од питке воде које нема ни у Клапавици, боље инфраструктуре која би у многоме олакшала живот у селима, боље повезаности са градовима и лакшег и извеснијег пласмана домаћих производа. Но, и поред свега наведеног, Рајко нам на растанку поносно истиче да нема лепшег ни здравијег живота, чистијег зрака од онога који тренутно живи и удише.
– Не бих мењао један квадрат овог камена на којем смо седели за стотину квадрата у Београду и Загребу и ту се свака наша прича завршава, јер дан одлази у неповрат, времена је мало а обавезе чекају.
Рајко се својима враћа радосно, окружен псима који му несебичном љубаву у загрљај скачу, и кравама које на само један његов повик, препознајући му глас, трком долазе са најудаљенијих пропланака. Трачак је то наде и за пусту Лику у којој се ново пролеће тек буди.
Преузето са: Срби.хр
