Владимир Мартић – корени у Глини, поглед у звездама
Владимир Мартић, родом из Глине, данас је једно од запаженијих имена домаће научне фантастике. Његов рад карактерише спој специфичног сензибилитета поднебља из којег потиче и неисцрпне радозналости према технолошким и друштвеним феноменима сутрашњице. Мартић у својим делима спаја два света, чврстину крајишког духа и ширину космичке маште и на један нови начин говори о питањима идентитета, опстанка и људске снаге. О инспирацији, космосу и путу од завичајних огњишта до звездених стаза, разгловарали смо са аутором серијала “Декатон“.
Колико је ваше порекло и одрастање у Глини и дух тог поднебља утицао на вашу машту и потребу да се изразите кроз писање?
– Порекло се често прожима у делу ствараоца на овај или онај начин, нарочито ако се не стиди одакле потиче. Глина је моје родно место, а Банија је (помало и са Кордуном) територија са које потичу моји родитељи, бабе и дедови, уз тврдњу да смо пре неколико векова дошли на подручје Војне крајине из Црне Горе. Моја породица је напустила Хрватску 1995. године и од тада живимо у Новом Саду. У мени су остали само облесци сећања на првобитни дом, али ту су увек биле приче из ранијег периода које су оставиле, у одређеној мери, траг и на “Декатон“, што се може видети у називима неких сендрашких држава, те и спорадичном понашању неких од ликова.
Постоје ли у “Декатону“ неки скривени предели, обичаји и народна веровања из вашег родног краја који су послужили као инспирација за свет који сте изградили? Сматрате ли да вам је порекло дало дистанцу која помаже у критичком посматрању друштва и грађењу књижевних светова?
– Обичаји и народна веровања у мањој мери, пошто у мом делу циљ се огледа у постизању одређене глобалне промене, али из мог родног краја остао је снажан утицај и улога сељанина. Већина мојих предака се бавило земљорадњом и занатством, стога сам, нарочито у првом делу “Декатона“, ставио акценат на људе из села Вуков, двојицу јунака који утичу на цело краљевство, а затим и на континент Ободаи. Отргао сам се од уштогљених дворских заврзлама, баш зато што не потичем из претерано урбане градске средине. Самим тим, мој поглед на свет дотиче одређене удобности и неудобности. На пример, мој чукундеда је био толико сирот да је морао просити за хлеб, а то је нешто незанемарљиво, барем за мене. Порекло је сигурно допринело одређеним тачкама са којих сам критички посматрао свет, али оно је само један део шире слике.
Колико су локална историја, колективно памћење и лична сећања важни ресурси за писца фантастике и да ли их свесно уграђујете у “Декатон“?
– У мом случају, најважније је оно које је створило говор против рата, јер на неки начин “Декатон“ је књига која за тему има и рат, али га не велича, већ покушава да га сруши као могуће решење. Постоји и једно несвесно, а то је усађен осећај, нешто попут колективног сећања, што бих везивао уз цео српски народ, па и цео словенски. У “Декатону“ се такав облик сачуване прошлости истакао песмама као што су “Љубав, рат и смрт“ и “Жалопој“.
Серијал “Декатон“ издвојио се унутар домаће фантастике амбициозним светом и сложеном нарацијом. Како данас оцењујете његов развој од првобитне идеје до онога што данас читаоци имају пред собом?
– Од самог почетка декатонска прича ми је дала простор за велико стваралачко дело и с временом оно је само проширило и продубило своје могућности. Одувек сам знао како ћу завршити целу причу и шта је њена поента. Испрва сам израчунао да ће “Декатон“ имати пет делова, затим сам дошао до закључних седам, а већ сада, последња три дела ће бити вишетомни наслови, што ће целу сагу учинити збирком од дванаест књига, са додатном тринаестом као засебним материјалом, али преко потребним да би се цео свет Елгане боље разумео. Додајем, да је првобитна идеја настала у мојој дванаестој години. Сада могу рећи да читаоци имају вишеслојну причу пред собом, можда и пример идејне књижевности, помало мрачну, али са циљем да се на крају досегне светлост.
Који аутори или дела из области фантастике су највише утицали на вас? Шта је био ваш највећи изазов у грађењу света и митологије “Декатона“?
– Највећи изазов је обимност самог дела и потреба да се константно ради као да ми је писање примаран посао од кога живим. То је помало напорно, али на сву срећу није додирнуло идеју – идеја је јасна и мој пут није кривудав, на сву срећу. Узора имам неколико, као и светова фантастике који су утицали на мене, али ту је и историја човечанства, па и религија, те и филозофија, као снажно место из ког црпим инспирацију. Од великих франшиза највише волим свет Star Wars-а, што је научна фантастика, а од писаца ту су: Толкин, Фајст, Сапковски, Муркок, Аберкромби, Миура и Пресфилд.
Колико унапред планирате развој радње ликова, да ли имате “мапу“ целе приче или се она разликује током писања? Да ли детаљно припремате сваки корак писања или допуштате ликовима да вас изненаде током писања? Да ли у некон од ликова читаоци могу препознати делове ваше личности?
– Основни циљ приче ми је од почетка јасан, али сам оставио много простора у разради, тако да сам доживео да ме сопствени јунаци изненаде својим делима и обртима у радњи. Често одвајам време за размишљање како бих одређене сцене довео у ред, такође и доста градим, што захтева рачунање. Има свега. Највише преовладава дисциплина и ред, мада и спонтана слобода се провлачи у стварању, али опет она робује оном првом, што је у мом случају изузетно повољно, јер мрзим да лутам и да лелујам, иако тако повремено делујем.
У вашим делима осећа се снажан утицај епске фантастике, али и историјских елемената. Како балансирате између потупне фикције и онога што црпите из стварних митологија?
– Укрштам неспојиво, тако да у мом свету делује сасвим логично. На тај начин прикривам одређене изворе инспирације. Међутим, постоје и видни елементи из постојећих догађаја и личности. Немам посебну тактику како то двоје да уједначим, премда мој свет више вуче на ону реалнију страну, пошто се највише базира на људску расу. У сржи није high fantasy, иако од петог дела има велику тенденцију да се и таквим сматра. У писању ми је веома важно да покажем колико епска фантастика може озбиљних тема представити читаоцу. Фантастику као жанр сматрам изузетно битном, а исто тако и занемареном од стране људи који озбиљно проучавају књижевност. Фантастика без упирања прстом у појединце или групе може показати мане у људском друштву, институцијама и системима, она може да освести задрте или чак затуцане, па и слепе и довољно непродуховљене. Фантастика може показати да је утопизам могућ и волим што се испод лакомислене авантуре крије велика озбиљност, можда не за ово време, али сигурно за оне који ће знати шта да чине са собом и другима.
Главни лик вашег серијала носи велики наративни терет развоја приче. Како сте градили његов карактер и колико се кроз њега преламају униварзалне дилеме човека, а колико специфична визија света “Декатона“?
– Привидно главни јунак, Таратарн, своју, помало досадну, личност гради уз друге главне и споредне јунаке. Он се веома споро развија, из књиге у књигу. Захтева стрпљење као што то и “Декатон“ захтева од свог читаоца. На Таратарну ће се много тога преломити, али не и све. Велики људи не носе сами терет, већ га пребацују и на друге великане, јер човек није створен да буде сам, али може бити усамљен, па тако и наш Таратарн Вуков, зван Крвави Мач, али и Офилинов Помазаник.
Жанр епске фантастике на Балкану је у успону. Шта мислите зашто се наши писци и читаоци све више окрећу оваквим темама?
– Да, почело је узимати маха. Аутори стварају своје светове. Не успевам све ново да прочитам, али креће се ка нечему. Остаћу оптимиста, иако је овде тешко бити оптимиста по том питању. Све су то популаризовали филмови и серије из жанра. Највећи је проблем када човек постане импресиониран нечим, па и сам пише импресију, али и то ће разрадити, ваљда, у нешто валидније.
Шта за вас представља наслов “Декатон“, која је његова симболика у ширем контексту читаве саге?
– Нумеролошки број датума прве промоције изношења “Декатона“ у јавност је био десет. Декатон означава десет тонова звона. Декатон је прича од седам делова подељена у дванаест књига. Ето, то сам већ споменуо, али сада ово доводим у везу са симболиком. Има ту још доста симболичних и тајних ствари. Нека такве и остану за сада.
Коју поруку бисте желели да читаоци извуку након што заклопе последњу страницу ваших књига?
– То ће бити на њима. Ја бих волео да свет буде по некаквој идеалној мери, али ми смо сви само на једном степенику велике пирамиде у времену. Наши животи су ситни и чини ми се да то заборављамо. Зато бих волео да то буде једна заједничка порука свима, иако ће у књизи постојати откровења која ће за неког можда бити и драстична, али далеко смо ми од савршенства, самим тим морамо бити подложни или промени или пропасти.
Можемо ли очекивати нове приче из овог универзума или се спремате да закорачине у потпуно нове жанровске воде?
– Идеје и тежње постоје и за једно и за друго. Тринаесту књигу ћу написати сигурно, нешто попут приручника и историјског прегледа за цео свет, заједно са посебним причама. Радни наслов те књиге је “Елгана: Хронике пет народа“. Да, опет имам број у наслову… Али постоје и друге идеје за друге жанрове, нешто попут драматичне сатире, па чак и крочења у научну фантастику. Видећемо. Време за тако нешто је још увек превише удаљено.
Када бисте данас сагледали споствени ауторски пут, како су таленат, рад и лично порекло утицали на то да постанете писац какав сте данас?
– Балкан је простор који носи посебну тежину. Западни писци муку преписују из онога шта прочитају или виде, али ми смо муку донедавно осећали, у овом модерном и лажно сигурном времену. Свет би тако нешто морао да цени, а и ако не цени, можда ће једног дана несвесно прихватити од српских и других балканских писаца. Једном сам рекао да сам своју књигу огрнуо челиком британаског витеза, али испод је ипак Србин. То је факат.
С обзиром на то да се бавите и музиком, постоји ли нека одређена музика коју слушате док стварате свет “Декатона“ како бисте ушли у право расположење? Да ли вас музика додатно инспирише приликом писања?
– Мој хард рок бенд Next Kodex је један од продужетака декатонског света у облику неколико песама из књиге које смо претворили у музичке нумере. То је довољан показатељ колико је музика за мене битна. Музика ми показује слике својим звуком и она је моје непресушно гориво инспирације и стваралац воље за писањем када ме безнадежност обузме. Волим да слушам класику (филмсу музику) и хеви метал, док пишем. Група Iron Maiden је један од најважнијих фактора како сам уопште завршио први део “Почетак рат“.
Да ли у будућности можемо очекивати неки мултимедијални пројекат?
– Имамо план да од три нумере: “Пролеће је нада“, “Љубав, рат и смрт“ и “Жалопој“ начинимо кратак филм за књигу. До сада смо на неким промоцијама одржавали акустичне концерте, свирајући музику из књиге. Било би поштено, а надам се да ће бити и средстава, за објављивање албума под насловом “Музика за Декатон“. Идеја имамо на претек, а вољу чувамо од посрнућа, мислим на Удружење Codex и уз мото “Само епски!“ идемо напред.
Новинарка Српског кола
Драгана Шиповац
