Тринаести јун 1999: Када је почела велика обмана о заштити Срба на Косову и Метохији

На данашњи дан навршава се 27 година од једног од најконтроверзнијих дана у новијој историји Косова и Метохије. Дан након уласка снага КФОР-а у јужну српску покрајину, Срби су умјесто обећане заштите добили прве жртве, а наредне године донијеле су низ злочина који ни до данас нису расвијетљени.

Ноћ између 12. и 13. јуна 1999. године означила је почетак распоређивања међународних снага на Косову и Метохији у складу са Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савјета безбједности УН. Мандат КФОР-а био је јасан – обезбјеђивање мира, заштита цивила и стварање услова за безбједан живот свих заједница.

Међутим, већ првог дана њиховог присуства догодио се трагичан догађај који је за многе постао симбол онога што ће услиједити.

Призрен: Први метци КФОР-а

У Призрену су 13. јуна 1999. године припадници њемачког контингента КФОР-а отворили ватру на српске цивиле Жарка Андрејевића и Славка Веселиновића. Двојица Срба су убијена, а касније су представљени као одговорни за инцидент у којем су сами страдали.

Према бројним свједочењима и каснијим анализама, овај случај никада није добио судски епилог који би задовољио правду. Напротив, потпоручник Давид Ферк, који је издао наређење за отварање ватре, касније је у Њемачкој одликован.

За многе Србе на Косову и Метохији, овај догађај представљао је први сигнал да обећана заштита можда неће стићи.

Под заштитом КФОР-а – 709 убијених и више од хиљаду несталих

Подаци Комисије Владе Србије показују да је у периоду од 11. јуна 1999. до 1. новембра 2001. године на Косову и Метохији убијено 709 српских и црногорских цивила, док су 1.002 особе отете или нестале.

Све се то дешавало у присуству међународних снага чији је задатак био да спријече управо такве злочине.

Само четрдесет дана након уласка КФОР-а догодио се један од најтежих злочина – масакр у Старом Грацку. Четрнаест српских жетелаца убијено је на њиви, а ни послије више од двије деценије починиоци нису приведени правди.

Гораждевац: Пуцњи на дјецу

Тринаестог августа 2003. године непознати нападачи отворили су ватру на српску дјецу која су се купала у ријеци Бистрици код Гораждевца.

Убијени су дванаестогодишњи Панто Дакић и деветнаестогодишњи Иван Јововић, док је више дјеце тешко рањено.

Иако је истрагом било обухваћено 75 свједока, случај је затворен без резултата. Ни овај злочин није расвијетљен.

Мартовски погром – највећи егзодус након рата

Под присуством КФОР-а догодио се и мартовски погром 2004. године, један од најтежих организованих напада на српски народ након окончања оружаних сукоба.

За само два дана, 17. и 18. марта, убијено је 28 људи, протјерано више од 4.000 Срба, уништено или запаљено око хиљаду српских кућа, док је 35 православних храмова и манастира спаљено или тешко оштећено.

Слике запаљених светиња и колона прогнаних породица остају трајни подсјетник на неуспјех међународних мисија да испуне своју основну улогу.

Резолуција 1244 – документ који постоји, али се не примјењује

Дипломата Зоран Миливојевић подсјећа да је Резолуција 1244 и даље на снази и да представља обавезујући документ међународног права.

„Што се Србије тиче, своје обавезе је испунила. Проблем је што дио међународне заједнице није спровео оно што је резолуцијом предвиђено – од повратка српског особља, преко заштите српског народа, до поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије“, истиче Миливојевић.

Он подсјећа и да је једна од кључних одредби Резолуције 1244 била демилитаризација тзв. ОВК, што никада није спроведено.

Од терористичке организације до „војске Косова“

Посебан парадокс представља чињеница да је тзв. ОВК, коју су поједине западне институције деведесетих година сврставале међу терористичке организације, данас постала темељ тзв. Косовских безбједносних снага.

Истовремено, те снаге добијају све већу војну подршку западних земаља, док се све рјеђе помињу обавезе које произилазе из Резолуције 1244.

Шта је остало од обећања из 1999?

Двадесет седам година након Кумановског споразума остаје чињеница да више од 220.000 протјераних Срба није враћено својим домовима. Бројни злочини нису расвијетљени, починиоци нису кажњени, а безбједност српског народа и даље зависи од истих оних међународних структура које су биле дужне да је обезбиједе још 1999. године.

Зато годишњица доласка КФОР-а није само подсјећање на један политички споразум. За Србе на Косову и Метохији она представља подсјећање на обећања која никада нису испуњена, на жртве које нису добиле правду и на Резолуцију 1244 која формално постоји, али се у пракси већ деценијама систематски потискује.