МИЛАН ШПАНОВИЋ СЕ ПРЕСЕЛИО У ВЈЕЧНОСТ: Од безименог јасеновачког дјечака „Љутог“ до тиватског титана који је побиједио заборав

Са великом тугом и поштовањем опраштамо се од Милана Шпановића, човјека чија је животна судбина исписала једну од најневјероватнијих и најпотреснијих страница наше новије историје. Преживјевши као дијете ужасе јасеновачког пакла захваљујући племенитој Дијани Будисављевић, Милан је провео двије деценије под туђим именом и лажним идентитетом, све док чудесним сплетом околности и снагом родитељске љубави није пронашао своје праве коријене. Његов одлазак представља губитак једног од посљедњих живих свједока страшне епопеје страдања српске дјеце Поткозарја, али и вјечно свједочанство о побједи живота над затирањем и заборавом. У наставку доносимо комплетан текст уреднички посложен и језички уобличен, свједочанство о животу који је надјачао смрт.

Пише: Здравко Шакотић

У Тивту је, у 87. или 89. години, послије краће болести преминуо Милан–Станко Шпановић, дијете и штићеник велике хуманитарке Дијане Будисављевић. Милан је преживио логорске страхоте и тортуре Јасеновца, а затим постао познати голман НК „Загреб“ и тиватског „Арсенала“, те привредник најмање бокељске општине. Његов одлазак са животне сцене десио се само 15 дана послије занимљиве и потресне приче „Аманет стар 85 година: Како Бока и Херцеговина чувају сјећање на Дијану Будисављевић“, која је објављена на нашем порталу Слободна Херцеговина.

Повод за ово свједочење била је посјета Мирка Павловића Бечу, гдје је овај Тивћанин положио цвијеће са посветом у Парку Дијане Будисављевић и тако испунио аманет већ тешко болесног Милана Шпановића да се и на овај начин захвали хуманитарки из Аустрије која га је извукла из логора смрти. Милану, који је имао и своје друго име Станко, текст је прочитао син Владимир. По казивању Милановог сина Владимира, старац је рекао да је ово само дио горке приче и кроз сузе се захвалио редакцији портала СХ. Жељели смо да чујемо још детаља, али Милан више није имао снаге. Његов бурни живот цурио је крају и у сриједу, 1. јула, угасио се. Дио приче за овај IN MEMORIAM узели смо из обимне репортаже колеге Синише Луковића, коју су „Вијести“ објавиле прије пет година, а коју нам је уступила породица Милана Шпановића.

Из пакла логора до загребачке „Црне госпође“

Дуго Милан–Станко Шпановић није ни знао ко су му родитељи, одакле је родом, ни када је рођен. Према казивању које су објавиле „Вијести“ у августу 2021. године, нико није знао ни право име ни презиме дјечака, али су запазили да је он мање-више стално плакао, због чега су му надјенули надимак „Љути“. Био је висок 104 центиметра и тежак 20 килограма. По Прикеовим мјерилима процјене, troчлана комисија педијатара са Шалате процијенила је у Загребу 1945. године да је Станко стар пет година и три мјесеца. Оно што се знало јесте да га је, потпуно изнемоглог и од сигурне смрти, као двогодишњака спасила хуманитарка Дијана Будисављевић, која је управо у то вријеме улагала огромне напоре да спаси што више дјеце из усташких логора смрти, будући да је била бржа од логораша-гробара са колицима, који су живе водили у смрт. У логору је тада био са двије године старијим братом Станком и још једном дјевојчицом која је била нешто старија и једина у том метежу и хаосу смрти бринула о малишану старом око двије године.

— И данас не знам да ли сам имао толико среће да на мене полумртвог наиђе лично Дијана или неко од особа које су биле са њом у Старој Градишки и да ме она извуче. Углавном, ја сам из Јасеновца транспортован до Градишке, одакле је даље воз са сточним вагонима нас дјецу одвезао до Загреба. Не сјећам се свих детаља, али сам запамтио да је у вагону уз мене тада била једна старија дјевојчица која ми је стално говорила: „Ти си тај и тај“ и још ми је нешто друго рекла, напоменувши да ја то никако не смијем заборавити. Нажалост, био сам премали да бих запамтио то што ми је она тада рекла. Вјероватно је то била нека дјевојчица из нашег села која ме је познала и жељела ми ставити до знања колико је битно да не заборавим своју породицу и поријекло, али сам, нажалост, био премали да то схватим и запамтим. Шта ми је она говорила, копка ме и не да ми мира ни дан-данас — причао је за „Вијести“ Милан.

По доласку у Загреб, дјеца транспортована из логора у Старој Градишки, међу којима је био и Милан, распоређена су у посебни дјечији логор Јастребарско. Не зна се колико је тачно времена провео у том логору, одакле је пребачен у Запрешић, у druhи сличан логор за дјецу који су такође држале часне сестре. Из Запрешића се сјећао часне сестре Имелде, која је била јако пријатна и добра према њему кад су били сами, али је и она морала бити груба у присуству других. У логор је повремено долазила и једна старија дама коју су дјеца, због начина на који се облачила, звала „Црна госпођа“. Она је, у ствари, била мајка часне сестре Имелде, а убрзо је усвојила и са собом из логора у Загреб, гдје је живјела, одвела једну дјевојчицу. Та цурица се, међутим, убрзо разбољела па је враћена у Запрешић, гдје је, нажалост, и умрла. „Црна госпођа“ је онда, умјесто ње, узела и одвела мене, свједочио је Милан, додајући да се већ тада по дешавањима на фронтовима видјело да ће НДХ пропасти и да ће доћи нека нова власт пред којом се ваља показати у најбољем свјетлу, што је резултирило и наглим порастом интересовања за удомљавање неке од до тада презрене, неподобне дјеце и сирочади из логора.

„Црна госпођа“, заправо Елизабета Јанковић како се та жена звала, званично је дала Станку своје презиме, па је живио са њом и њеном другом кћерком усред Загреба. Причао је да је Елизабетин дрил био врло сличан оном у логорима у Јастребарском и Запрешићу, те да је недјељом са помајком и њеном кћерком морао и он ићи на мису у цркву Светог Марка.

Као званично петогодишњак, Станко Јанковић (Милан Шпановић) је непосредно послије рата у Загребу кренуо у основну школу. Тада га је помајкина кћерка код куће учила таблици множења и краснопису, што се у каснијим дешавањима током његовог бурног живота показало врло корисним за дјечака. Свака грешка коју би направио током те обуке кажњавала се шамаром, ударцем шибом или каишем, па је Станко добре „утврдио“ градиво.

Када је Станко побјегао из куће своје помајке, завршио је у Дому за малољетне делинквенте. Узрок Станковог бјекства из помајкиног стана једне хладне зимске ноћи било је то што га је психички лабилна полусестра тешко повриједила, без разлога га ошинувши по глави каишем са металном копчом.

Послије више несташлука и авантура, одлуком директора дома одређен је да учи занат за електромеханичара. Пребачен је у други дом за младе, одакле је свакодневно ишао на праксу у Творницу лифтова „Радник“, гдје се обучавао уз једног мајстора и двојицу од себе нешто старијих шегрта из Загорја. Напустио је дом и вратио се помајци, замоливши је да га поновно прими код себе док се не запосли. Пристала је на то. Тражио је посао, запослио се као службеник у Пошти, што није дуго трајало, а паралелно је завршавао вечерњу Гимназију.

— То је, међутим, било неиздржљиво, па сам се за помоћ обратио предсједнику Општине и рекао му да сам ратно сироче и да ми треба посао. Помогао ми је и, искористивши свој лични углед и заслуге које му је дуговао директор грађевинске фирме, запослио ме као службеника у погону за одржавање возила и механизације те фирме. Да добијем то мјесто пресудио је краснопис којим сам попунио молбу за запослење, јер је директор ’Вијадукта’, кад је то видио, казао: ’Имаш диван рукопис’, и ставио ме за службеника у администрацији — препричавао је Милан ново, не баш лако поглавље свог живота, када га се помајка и званично одрекла, те је остао потпуно сам.

Бродска хаварија и сусрет са истином у „Борби“

У даљем путу кроз живот добио је стан-гарсоњеру, али је убрзо одлучио да иде у ЈНА и да служи у Морнарици. Шестомјесечну основну обуку завршио је у Пули. Након завршене обуке прекомандован је на разарач Ре-54 „Учка“. Тамо је био административац који је водио службену кореспонденцију и бродски курир. Док је „Учка“ била на ремонту у бродоградилишту „Виктор Ленац“ у Ријеци, често је могао излазити у град. Кад је ремонт „Учке“ завршен, она је претворена у брзи минополагач и разарачу је наређено да исплови за Сплит са пуним борбеним комплетом великих противбродских мина укрцаних на палуби. Испловивши крмом са гата у бродоградилишту гдје је била везана, „Учка“ је доживјела хаварију јер машина није уопште прихватила дату промјену режима вожње из „натраг“ у „напријед“. Разарач се, неконтролисано се крећући уназад, крмом ударио у оближњи југословенски трговачки брод „Блед“ и оперативну обалу ријечке луке. Ударац није могло спријечити чак ни хитно обарање оба сидра са прамца разарача. Ипак, спријечена је катастрофа већих размјера, па је он, још увијек под именом Станко Јанковић, са „Учком“ 1962. године стигао на ремонт у војно бродоградилиште Арсенал у Тивту.

Већ при првом изласку са брода службеним послом у град, пред једним од ријетких тиватских киоска за продају новина на Пинима, Станко је видио прекрасну дугокосу дјевојку у коју се одмах заљубио. Већ тада му је нешто шапнуло да ће та дјевојка – Даница Вуковић – бити његова жена. Упознали су се и почели забављати, али Станко није желио да се крију од Даничине породице, већ је сам убрзо отишао код њених, представио им се, испричао своју животну ситуацију и рекао да се, чим се за који мјесец „скине“ из војске, намјерава оженити младом Тивћанком и остати да живи у том граду, јер му је у међувремену, као електромеханичару, обећан и посао у Арсеналу.

Још док је служио војни рок на „Учки“, један подофицир, који је такође као дијете у Другом свјетском рату изгубио мајку и оца које су му усташе убиле пред очима, наговарао је Станка да покуша пронаћи своју породицу, ако су они још живи. Након што је написао писмо „Борби“, јер су у тој новини тада излазили позиви људи који су у рату били одвојени од својих најближих или су тражили изгубљене чланове породица, Милан је навео како се званично зове, шта памти и шта му је до тада речено о његовом животу и дјетињству, наводећи личне биографске податке. Као одговор му је стигло око 3.000 писама из цијеле Југославије од људи који су сматрали да би он можда могaо бити неко њихов, кога су изгубили у рату. Од свих тих писама издвојио је два: једно које је написала нека жена из околине Бистрице, која је имала супруга који се звао Станко и мислила је да би он можда могао бити њен син, и друго писмо које је, стицајем околности, написао његов отац Остоја. Остоја је, пошавши на пијацу у Градишку управо тога дана када је у „Борби“ изашло писмо, на киоску тражио „Политику“ коју је увијек куповао, али ње није било, па је стога купио „Борбу“ и тамо прочитао Миланово обраћање, на које је одмах одговорио. Написао је да је имао синове Станка и Милана које је изгубио у рату и да сматра да би могло бити да је он један од њих двојице, те је тражио да дође у Градишку.

— Нисам знао шта ћу – да ли да пођем код тог за мене непознатог човјека или не, да ли да останем и даље сам или да покушам наћи породицу о којој ништа не знам и која ће, можда, бити потпуна супротност од онога што од свог трагања очекујем. Командант брода, капетан фрегате Андро Бродарић, упутио ме је да морам покушати наћи своје. Дао ми је седмодневни одмор и послао ме у Градишку.

Перон суза и потврда Института за мозак

Морнара у којем сви очекују да ће препознати неког свог, јер су многи породице Крајине у рату претрпјеле невјероватне губитке, на станици дочекује више стотина људи. Милан је пријатељима и новинарима причао да му је то, можда, био и најтежи тренутак у цијелом животу:

— Не дај Боже то никоме да доживи! Гомила људи – препричавало се касније да их је било преко хиљаду. Чим сам изашао из аутобуса, настаје лелек, плач и кукњава, јер готово свако у мени жели да види свог несталог сина, брата… Жена директно преда мном пада у несвијест. Испоставило се да је то била моја мајка. Не знаш гдје да гледаш, шта да радиш, у чије очи да погледаш… Непознат човјек ми прилази, хвата ме испод руке и позива: „Сине, дођи“. Био је то отац Остоја. Други су у међувремену жену што је пала у несвијест повратили. Она ме је одмах препознала и без дилеме рекла да сам ја њен син. Одвели су ме саоницама са коњском запрегом кући. Тамо се окупила гомила жена. Сви гледају, не плачу… Не знам шта бих, да ли да ону која је пала у несвијест назовем мама – не иде ми, једноставно ми то ’мама’ не излази из уста… — свједочио је често о својој животној драми Милан.

Дилеме ипак није било – физичка сличност непознатог младића и двоје средовјечних људи из фамилије Шпановић у Бистрици говорила је више од ријечи. Након пар дана проведених код тих за њега још непознатих људи, Станко је предложио Остоји да заједно пођу у Загреб и на тамошњем Институту за мозак на Шалати, тада доступним научним методама, потврде или демантују своју крвну везу. То су и учинили, и загребачки научници су након бројних мјерења са степеном сигурности од 99,9 одсто утврдили да су Остоја и Станко заиста отац и син. Од своје тек пронађене породице дотадашњи Станко Јанковић је сазнао да он заправо није Станко, већ Милан Шпановић. Уз старију сестру Стоју, имао је и једну млађу – Милену, која се родила послије рата (једина је још жива, али због болести и старости није била у могућности да стигне у Тиват брату на сахрану).

У матичној службе Општине Градишка младић је онда и званично промијенио идентитет са којим је живио двадесет година и вратио своје право име и презиме. Званично Хрват, католик Станко Јанковић престао је да постоји, а у живот се вратио прави он – Србин, православац Милан Шпановић.

— Милане, ти си сигурно рођен 1940. године. Ја ћу ти, међутим, као званичну годину рођења уписати годину у којој се родио твој брат Станко – 1938. Тако ће он симболично и даље да живи кроз тебе! — описао је Милан рађање свог новог-старог идентитета. Наредних деценија, до почетка деведесетих када су му родитељи преминули, Милан Шпановић је настојао да надокнади силом прилика пропуштени дио живота у којем је био одвојен од своје биолошке фамилије. Упркос жељи родитеља, није се вратио у Градишку, јер је у међувремену формирао породицу у Тивту. Са Даницом коју је оженио добио је два сина и остварио значајну радну и друштвено-политичку каријеру.

Био је врло талентован фудбалски голман који је још као младић у Загребу наступао за тамошње клубове „Сава“ и „Загреб“, а затим у Тивту за НК „Арсенал“. Био је и синдикални повјереник у Арсеналу, гдје је дочекао и пензију, партијски активиста Савеза комуниста, делегат у Савезној Скупштини СФРЈ, чак и несуђени републички секретар за рад и социјалну политику СР Црне Горе у тадашњој Влади. Свој тешки али часни живот, послије супругине смрти, провео је са породицом млађег сина Владимира.

Милан Шпановић је оличење епопеје, а не договорено жртвовање српске дјеце. Милан је гласно говорио о ономе што се шапутало. Недавно је преко свог пријатеља Мирка Павловића испунио аманет према Дијани Будисављевић, коме се радовао као мало дијете. Од дјетета до старца свим изазовима је био припреман, па и смрти којој је више пута гледао у очи. Био је пионир Дијане Будисављевић који је живио у Црној Гори и свједочио да је преживио геноцид над једним народом захваљујући само једној жени – једној Дијани Будисављевић, свједочећи шта је била и шта се дешавало српској дјеци и нејачи у Јасеновцу.

ЗДРАВКО ШАКОТИЋ

Преузето са: Слободна Херцеговина