Миленко Заилац: Чињенице о рођењу Михајла Латаса (Омер-паше)

Милан Воркапић је 2000. године у манастиру Гомирје пронашао

матичну књигу рођених у коју је уписан Михајло Латас, што

је открило нове чињенице о мјесту и датуму његовог рођења.  

 

Пишући књигу „Плашчанска долина“ Милан Воркапић се нашао у проблему: који од различитих података навести за рођење Михајла Латаса познатијег као Омер-паша Латас. Свакако је морао да спомене тог познатог и веома значајног земљака, једног од најмлађих мушира (маршала) у турској војсци, о коме је Иво Андрић писао роман (као недовршен објављен постхумно). Трагања историчара др Галиба Шљиве, можда и најбољег Омер-пашиног проучаваоца, за матичним записом о рођењу нису дала резултат – матична књига није пронађена. Милан је био увјерен да она ипак негдје постоји па је наоружан  стрпљењем и упорношћу кренуо у потрагу.

Најчешћи податак у литератури наводи да је Латас рођен крајем септембра 1806. године, па је Милан трагао за књигама рођених тог годишта. Знао је да у Огулину, гдје су Михајлови родитељи тада живјели, те године још није била изграђена православна црква, па је трагао за матицама рођених из околних парохија. И запутио се у прољеће 2000. године у Епархију горњокарловачку, јер је знао да су неке парохијске матичне књиге склањане пред рат 1991. године у епархијске просторије у Карловцу. Али, те зграде су јако пострадале и девастиране током рата. У Карловцу није нашао тражену матичну књигу, али је сазнао да су неке склоњене и у манастир Гомирје, па се запутио тамо. У манастиру га је дочекао игуман Михаило. Са неколико поклоњених завичајних књига које је написао, показао је да се озбиљно и са добрим намјерама бави историјом свога краја и да искрено жели да пронађе запис о Латасовом рођењу. И игуман је знао да би проналазак тог документа имао велики историјски значај за све, али и за манастир Гомирје који још од XVI вијека духовно стражари над Србима тог краја и шире, па је рекао Милану: „Да, неке матичне књиге су донесене, а неке су већ десетљећима овдје. Све је на тавану па потражите шта вас интересује“.

И Миланово „рударење“ је почело… Велики дио првога дана је провео чистећи и припремајући таван и сандуке за рад, а потом издвајао по неколико књига рођених у парохијама око Огулина, са којима би силазио у просторију коју му је игуман дао за рад гдје их је прегледавао. Другога дана је наставио са претраживањем. Није нашао књиге из парохије Плашки, али је нашао матичну књигу рођених вођену 1806. године у Отоку (сада Оток Оштаријски) у коме је била православна црква  муњавске парохије. Помислио је да би можда Михајло Латас могао у њој да буде уписан, јер је то Огулину била најближа православна црква. И почео је са њеним ишчитавањем, лист по лист, да би тек трећег дана  нашао интересантан запис! С невјерицом је почео да чита и провјерава себе! А писало је: родило се дијете мушкога пола, отац Софроније, мати Манда,… крштено име Михаел…!!! Све се слаже са познатим подацима… Па то је то, није грешка! Управо је то тражио! Обистинио се његов унутрашњи осјећај да тај запис негдје постоји!

Касније ће Милан препричати те тренутке: „Морам признати да сам заплакао. Сједио сам десетак минута над том матицом немајући снаге да устанем од изненађења, одушевљења, среће… Кад се смирила дрхтавица и јаке емоције, показао сам то игуману Михајлу и фотографисао запис, како бих касније могао потпуније превести комплетан текст записан на црквенословенском језику.“

И игуман је био веома, веома изненађен и одушевљен проналаском најмјеродавнијег податка о рођењу тако значајне историјске личности.

Након тога је Милан превео тај запис:

Родило се дијете пола мушког – мјесеца октобра // дана 25  –  –  љета претположенога – отац дјетета Софроније // Латах = фаурир Мати је Манда    –           –               –            – // Живе у Огулину     –   Крстио је и миром светим помазао преко // мене јереја Јована Поповића капелана    –             –             – // Цркве св. Николаја чудот. и Арх. Михаила // –          –         –        –       –    у Отоку    Муњава // Чин: мјесеца и дана љета господњега. Је било крштење дјетета // имена Михаел   –      –     –        –       –       –    Виспрени   –       – // кум Радослав Милошевић фаурир    –         –            – // –         –         –        Житељ у Огулину     –       –            -.

 

Текст у пољу са десне стране се односи на датум уписа у књигу:

1806 // мјесеца октобра // дана 26 // број 389

 

Дакле, утврђено је да је Михаел, тј. Михаило Латас рођен у Огулину (а не у Јањој Гори како се најчешће наводи). Датум рођења је 25. октобар (по старом календару), односно 6. новембар (по новом календару) 1806. године (у XIX вијеку разлика између календара је била 12 дана). У књигу рођених цркве у Отоку Оштаријском (парохија Муњава) за 1806. годину уписао га је јереј Јован Поповић. Крштен је у православној цркви, а кум је био Радослав Милошевић.

Скоро 25 година Милану је остала непреведена ријеч „фаурир“ (наведена код Михајловог оца и кума, као звање или чин). Појам је из француског језика (fourrier), преко њемачког ушао у српску терминологију, у значењу: војник, обично са подофицирским чином, који организује смјештај, исхрану и снабдијевање јединице одјећом, обућом и слично. Условно, по данашњој војној терминологији, то је подофицир у некој од логистичких (позадинских) служби. То се уклапа и у честу причу о Софронијевим проблемима са војном благајном, за што је кривицу преузео Михајло и због тога морао да се склони у Кнежевину Србију, а потом у Турску – што је сасвим друга тема.

Кад је Милан Воркапић у ТВ емисији „Култура Срба у Хрватској“ – епизода о Лици, видио архимандрита Михаила из гомирског манастира како поносно показује књигу рођених гдје је уписано рођење и крштење Михајла Латаса, присјетио се свог трагања и откривања тог значајног документа и подијелио то са неким пријатељима. А онда је то подсјећање записано да прокрчи пут према читаоцима, не ради хвалисања, него да се обзнане прави подаци о датуму и мјесту рођења Михаила Латаса, јер се и даље користе нетачни, али и да подстакне сународнике, сапатнике и судбенике на чување завичајних вриједности, јер нас то, као народ, чува у историји и садашњости, а наше потомке у будућности.

Милан Воркапић је рођен у Тројврху код Огулина 1953. године. Завршио је педагошки факултет у Ријеци. До 1991. радио је у огулинској општини, а након 1995. у Врњачкој Бањи као професор ликовне културе, до пензионисања 2018. године. Живи и ствара у Врњачкој Бањи. Члан је Књижевне заједнице Крајине, Удружења драмских писаца Србије и Завичајног удружења „Зора“ у Крагујевцу. Пише и објављује прозу, приповијетке, романе и краће драмске форме.

Објавио је романе „Судбеници“, „Свадбеници“, „Сапатници“, „Измаглица над Капелом I, II и III“, збирке приповједака и прича „Рођење Николе Крајине“ и „Ал` се овај Плашки изградијо“, зборник о народу и обичајима „Плашчанска долина“, „Војне старјешине Плашчанске долине“, „Ономастика, топоними, ороними и хидроними Плашчанске долине“, лексикон „Познати Личани“ (описао скоро 300 људи)… Активан је учесник књижевних конкурса и сарадник часописа „Пакрачки декрет“.

Осим више награда на разним конкурсима, 2024. године добио је књижевну награду „Владан Десница“ коју додјељује Књижевна заједница Крајине. На додјели је објаснио зашто пише о завичају:

„Па и да нисам рођен у Крајини, писао бих о њој, јер је од искона пунија драматике и мистике него оптимизма и свјетлости. Ваљда нема захвалније теме за писање од земље у којој се одувијек лакше гинуло него живјело, земље гдје је кроз вјекове прогресија страдања бујала и множила се, а мир и извјесна будућност ријетко долазили.“

„… не пишем романе и приповијетке већ епитафе прецима без имена и биљега који су одлазили у ратове увијек с минимумом наде, а прегршт несигурности. Покушавам да опојам род свој безгробни чији су животи олако и простодушно жртвовани по цијелој Европи. У аманет ми не оставише сабље и мржњу већ непокорну мисао да нам је машта увијек била испред стварности, да смо пјесмом и шалом бодрили себе иако се више умирало него рађало, више палило него градило. Оставише ми наталожено живо сјећање предака који су се, послије ратних похода, побједа и пораза, настављали надметати у духовитости и мудрости, лагаријама и легендама, мијешале нам се религије и забаве, сујевјерје и мистика, умјетност и политика.“