Одржано 21. Западнославонско вече у Бања Луци

 

САЧУВАТИ ТРАДИЦИЈУ И ОБИЧАЈЕ


У ресторану „Језеро“ надомак Бања Луке, у организацији Удружења Срба протјераних из западне Славоније „Крајина“, одржано је 21. окупљање Славонаца из најзападнијег дијела ове регије. Готово пет стотина људи  из Српске, Србије и Хрватске уживало је у дружењу, игри и пјесми, а за добру атмосферу побринули су се чланови КУД „Славонија у срцу“ из Београда и оркестар Мирослава Вуковића. Вече је протекло без великих и церемонијалних говора, спонтано, како за „Српско коло“ рече Крсто Жарковић, предсједник овог удружења, а гостима се обратио један од чланова Управног одбора Миле Љубичић.

Мада територијално најудаљенији, први су стигли чланови и пријатељи удружења „Славонија у срцу“ из Београда. Њих 40-ак су имали и најодговорнији задатак, да својим земљацима, још једном дочарају игре и пјесме из њиховог завичаја. Непосредно послије њих, стигло је шездесетак Славонаца са подручја Дарувара, Пакраца и још некох дијелова ове регије, који су остали и опстали на вјековним огњиштима. Забиљежена је и покоја суза радосница, али и чврсти загрљај неких који се годинама нису видјели. Славонцима из Хрватске и Србије, придружили су се и њихови сународници са новим пребивалиштем у Републици Српској, које само ријека Сава дијели од њиховог завичаја.

У врло кратком обраћању, Миле Љубичић, у име организатора, присутнима је пожелио да се лијепо проведу и да, како је рекао, ово буде вече пјесме, игре, забаве и радости…

Након стихова пјесме „Гдје ми је Славонија“ у извођењу Мире Марковић Кукић, сплетом игара и пјесама својим наступом присутно је разгалило КУД „Славонија у срцу“, које дјелује при истоименом завичајном удружењу са сједиштем у Београду. Присутнима је наздравио Мирко Русмир, а онда су услиједили наступи мушке и женске пјевачке групе и фолклорне секције.

Кренуло је затим Криво коло, Тарабан, запјевао се бећарац, а у колу су се поред фолклораша нашли и сви они којима ће увијек Славонија бити у срцу. Оркестар Мирослава Вуковића, само је наставио у истом ритму и скоро читава сала нашла се на ногама. На пјесме из родног краја, али и осталих дијелова Крајине, подсјетио је пјевач Брано Пајић подижући већ ионако усијану атмосферу.

И све тако до раних јутарњих часова када су најприје кренули својим домовима гости из Хрватске, након њих домаћини из Републике Српске, а међу посљедњима „Београђани“. Њима је можда растанак најтеже пао јер њихова нова мјеста становања су најудаљенија од родног краја. Ипак, задовољни и срећни, јер у априлу, у Београду, припремају слично вече, а већ су пали договори око поновног доласка у Бања Луку, наредне године, првог петка у фебруару.

Тект и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

Крсто Жарковић


НИЈЕ СЕ ДЕСИО БЉЕСАК, НЕГО ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Непосредно прије почетка ове манифестације, за „Српско коло“, предсједник удружења Срба протјераних из западне Славоније „Крајина“ Крсто Жарковић, рекао је да очекује да ће ово бити једно спонтано окупљање западних Славонаца расијаних у три државе, али да ће са њима бити и њихови зетови и снахе из Републике Српске, као и домицилно становништво, сада њихове комшије и пријатељи.

„Нас има преко 17 хиљада на овим просторима, дјелујемо од 1996. године и ово јесте традиционално 21. окупљање. Међутим, наша кључна манифестација коју организујемо сваког 1. маја у 12 сати, је парастос поред спомен плоче коју смо изградили на граничном пријелазу. То је наш одговор и евоцирање успомена на оно што се десило 1995. године. Тада је извршено потпуно и завршно  чишћење  етничког простора Западне Славоније. Од 1918. па на овамо, геноцид се дешавао нон – стоп. По попису из 1991. године, у тој енклави било је 121 хиљада Срба, а сада их је остало само 6,8 посто, што значи да је извршено етничко чишћење простора, а по међународном праву се то зове геноцидом. Зато и не волим када неко каже да се десио „Бљесак“, то је њихов назив за нешто што зову војном акцијом, за нас је то, и увијек ће бити геноцид над Србима из Западне Славоније“, истакао је Крсто Жарковић, додајући да је први парстос одржан 1. маја 1996. године, када су Славонци насилно пробили границу  Републике Српске, погурали Хрвате и дошли на сред моста са Хрватском.

„На овом простору, по попису из 1999. године, који смо ми радили, било нас је нешто преко 22 хиљаде, а сада нас је 17 200. Ни један западни Славонац није без своје куће, без свога стана. Не налазимо се ни у једном проваљеном стану, ни у туђој кући. Све смо својим рукама урадили, захваљујући и разумјевању општина Градишка, Лакташи и дијела Бања Луке, од којих смо добили бесплатну земљу за изградњу кућа.  Имамо нажалост, и своја три гробља“, закључио је Крсто Жарковић.

 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк