У КЦ Чукарица промовисана књига Оливере Будимир „Увир на извиру“

Поводом првог званичног државног обиљежавања почетка битке на Паштрику 29. маја 2026. године у КЦ Чукарица промовисан је превод на руски језик романа Увир на извиру Оливере Будимир. У питању је роман који је изашао прије 8 година, а говори о трагичној ратној љубавној причи Слађане Станковић из Ниша која је као добровољац отишла на Косово и Метохију и руског добровољца Јурија Осиповског, официра из Минска у Белорусији.

Присутни су били и представници Амбасаде Белорусије.

Лариса Минић је превела роман на руски језик, а овом приликом је читала дијелове на руском језику.

Само представљање књиге отворила је већница за културу ГО Чукарица Јелена Милосављевић и поручила да јој је велика част да поздрави многобројне окупљене.

– Данас исписујемо нову страницу наше културе сјећања, не држимо час историје, већ испуњавамо завјет части. На суровим висовима Паштрика исписана је и модерна епопеја српске војске, а наша је обавеза да ту истину чувамо. Кроз превод ове књиге, коју шаљемо нашој браћи, градимо мост и још једну чврсту нит која везује нашу заједничку борбу.

Минутом ћутања одата је почаст свим погинулим борцима на Косову и Метохији, и свим погинулим за слободу отаџбине.

Пуковник у пензији 59. моторизоване бригаде Слађан Гашић подсјетио да се битка на Патрику водила од 26. маја до 10. јуна 1999. године. Након неуспјеха копнене инвазије на Кошарама, услиједио је нови покушај продора преко планине Паштрик, у оквиру операције познате као Стрела. Циљ је био да се пробије граница, пресјеку комуникације и ослаби одбрана Војске Југославије.

– На том простору војници 549. моторизоване бригаде међу, њима је био и мој саборац Миљан Михајловић који је присутан, пружиле су снажан отпор упркос огромној надмоћи непријатеља, интензивним ваздушим ударима и свакодневном бомбардовању. Наша легендарна и славна 549. једина је у свијету преживјела ТЕПИХ бомбардовање (војна тактика масовног испуштања велике количине бомби из ваздуха ради потпуног уништења одређене географске површине, без гађања појединачних војних циљева). Борбе су вођене у изузетно тешким условима на неприступачном терену. Када говоримо о „тепих“ бомбардовању Паштрика говоримо о данима када је земља подрхтавала од експлозија, бомбе падале без престанка, а небо било прекривено димом и ватром. Многи од тих младића имали су тек двадесетак година, умјесто студентских клупа и мирног живота дочекао их је рат и гранате. Неки се никада нису вратили, 26 припадника 549. моторизоване бригаде је положило животе, а са свим придодатим јединицама Војске Југославије 103 живота. Њихова жртва обавезује нас да их никада не заборавимо – рекао је Гашић и поручио „Нема назад иза је Србија“.

Ауторка Оливера Будимир каже да када је издала роман прије 8 година, говорили су јој да није вријеме да се прича о бици на Паштрику.

– Роман сам написала из женске потребе. Када сам радила на сакупљању имена страдалих лица на КиМ, онда сам у књизи Јунаци отаџбине видјела слику жене, из Ниша, биле су њене године смрти и рођења… Успјела сам да нађем њену породицу и сазнала сам много тога о Слађани Станковић и пожељела сам да напишем роман. О женама борцима нико не прича.

Слађана Станковић била је добровољац Војске Југославије и болничарка која је током НАТО агресије 1999. године служила на Косову и Метохији. Рођена је у Нишу, а као припадница санитетске службе учествовала је у збрињавању и евакуацији рањених бораца са првих линија фронта.

Током рата упознала је руског добровољца Јурија Осиповског, са којим се вјенчала на Косову. Кум на њиховом венчању био је Божидар Делић.

Погинула је 5. јуна 1999. године у завршним данима рата, током Битке на Паштрику. Страдала је док је превозила рањене војнике, када је граната погодила санитетско возило у којем се налазила. Тешко рањена Слађана је транспортована у болницу у Призрену. Према наводима њене сестре Весне доктор који је био Албанац је одбио да је прегледа. Преминула је од посљедица рањавања и непружања благовремене медицинске помоћи.

Због своје пожртвованости и храбрости остала је упамћена као један од симбола хуманости и несебичне службе током рата. Постхумно је одликована за заслуге у области одбране и безбједности, а њено име данас носи једна улица у Нишу као трајно сјећање на њену жртву.

Проф. Др Радимила Тонковић је на промоцији српског издања књиге рекла да Оливера спаја неспојиво, јер посједује дубок доживљај патриотизма и жртвовања хероја за слободу Отаџбине, јер она дубоко тугује за својим Косовом и Метохијом, јер је за њу тамо вјечност, а овај данашњи живот сматра привременим и пролазним и овај роман је овако сјајно могао да напише само човјек славног Косова и свете Метохије и неизмјерно јој за то хвала!

Оливера Будимир написала је до сада: роман „Лавиринт живота“, књига путописа „Пут облака“, роман „Увир на извиру“ и љубавни роман „Орхидеја и албатрос“.

Лавиринт живота је роман настао на основу њеног дневника вођеног током НАТО бомбардовања. Говори о нестанку супруга Радета Будимира, животу у Приштини, доласку КФОР-а и страдању Срба на Косову и Метохији.