КОПРИВИЦА: Кад вампири марширају – О неоусташкој симптоматици српског („цивилног“) друштва

Пише: Часлав Копривица

„Случај Динка Грухоњића“ наставља да потреса Србију, уз снажне одјеке диљем бивше Југославије. Формално, повод за то су пријетње упућене једном „професору универзитета“, односно акција дијела студената Новосадског универзитета, изазвана подсјећањем српске јавности на дио дугогодишњег, неславног дјеловања дотичне особе. Суштински, ријеч је о незадовољству српског друштва (које је, у својем стилу, интересно инструментализовала СНС-овска власт) толерисањем дјеловања једног неоусташког друштвеног активисте. Ријеч је о опскурној особи чије је јавно дјеловање праћено не само повременим, изразито србофобним испадима, чију црвену нит представља управо расистичка србофобија. Грухоњић је каријеру направио превасходно захваљујући својој ванредној србофобији, у чему једва да је имао премца на простору Србије. Захваљујући томе, он је најприје постао „новинар“, да би се онда он, или неко из његовог окружења, досјетио да би могао бити додатно промовисан, али и заштићен, као професор универзитета, иако од „академских“ квалификација има само србофобију. И управо сада се, под видом борбе за „академску аутономију“, а поводом случаја савршено академски неподобне особе, заправо води борба за наставак нормализовања неоусташког јавног иступања и дјеловања, по којем је нечувени Грухоњић постао чувен.

Притом, да је у овој земљи функцонисала правна држава када је ријеч о његовом досадашњем јавном дјеловању – врло вјероватно не би дошло до актуалних случајева пријетњи његовој безбједности. Додуше, он би одавно, вјероватно не само једном, био процесуиран због ширења вјерске и националне мржње, па би било мало вјероватно да би у јавности – чак и у њеном наглашено антисрспки сензибилисаном дијелу – могао дуже времена фигурисати и као „новинар“, а камоли, волшебним преображајем, постати „професор универзитета“, што је неопосиви скандал, и дугогодишња брука која прати не само Философски факултет у Новом Саду већ и питаву српску високошколску заједницу.

Но случај Динка Грухоњћа, који је, у суштини: „каријера Динка Грухоњића“ – веома је индикативан за стање јавне свијести у послијепетооктобарској, окупираној Србији. Ако је могуће да неко успјешно капитализује свој дар, као „новинар“, чак и предсједник Независног друштва новинара Војводине, а затим као професор угледног, државног универзитета, тада то значи да је Грухоњићев „дар“, неоусташка србофобија, тражен у једном дијелу српске јавности, која је дјелимично резидуално другојугословенска (неотитоистичка), а другим дијелом је споља инсталисана и подржавана – од стране западњачких, неформално окупационих сила Србије.

Друштвени узлет на основу антисрпског ангажовања – не само преко западњачких амбасада и западњачких „НВО“ него и у домаћем миљеу, могућ је зато што заробљеност Србије и српских земаља не подразумијева само западњачку окупацију државе (нити, сљедствено томе, датира тек од Петог октобра 2000) већ и резидуалну кроатославенску окупацију друштва, која капиларно продире у српске јавности (али и у приватне идентитете појединаца), утичући на јавно дјеловање политичара, новинара и других јавних особа. То се пројављује не само пасивно, посредством аутоцензуре, већ и активно – фаворизовањем антисрпских ставова, што представља важну нијансу постјугословенске (тзв. „регионалне“) варијанте кода „политкоректности“. Као што су многи појединци у другој Југославији, српске и несрпских народности, правили неславне каријере „борећи се против „српског национализма“, потпуно исти образац понашања, са сличним резултатима – друштвеном успјешношћу, односно професионализовањем србофобије – познати су и данас, не само изван Србије него и у самој Србији. И то је доказ да другојугословенска окупација Србије и Срба и даље траје. Грухоњић ни изблиза није једина особа која је добро уновчила свој србофобни „занат“, па се може рећи да је он безмало репрезентативан за читаву класу таквих људи, који су један социјални феномен суи генерис, који би био јако занимљив за социолошка истраживања…. Био би, да нам институционализована компонента друштвених наука, конкретно социологије, такође није глајхаштована саобразно захтјевима западњачке окупације.

Нигдје, како то „лијево-либерали“ воле да фомрулишу, у „цивилизованом свијету“ нијесу допуштени расистички испади – осим против Срба (и, видимо, Руса), при чему је особеност постјугословенске ситуације то што је у свим републикама некадашње СФРЈ не само могуће него махом и друштвено пожељно антисрпско иступање. Притом је етнофобија допуштена само када је ријеч о Србима, док су такви испада на рачун других народа не само јавно неприхватљиви већ и кривичноправно кажњиви. Зато их и нема. Оно што и даље негативно конституише „Регион“, као идеолошко везиво – јесте србофобија. Виртуална Неxт-о-славија је „космополитски“, а заправо неотрибални – у својој духовној незрелости и самонеспоразуму, „самоскривљени“ Србофобистан. Од некадашње крилатице, незваничног темеља „Титославије“: Слаба Србија – јака Југославија, дошло се до: Гласна (и обавезна) србофобија – стабилан „Регион“.

Окупираност Србије и свих српских земаља види се по томе што правосудни органи, у најмању руку, осјећајући дубинску нормализованост антисрпске политкоректности у српским јавностима, да и оставимо по страни њихову реалну „ненезависност“, годинама не реагују на очигледне случајеве „изазивања вјерске и националне мржње“, не само Грухоњића већ и многих других. Иначе, то треба да се прогони по службеној дужности, што се, по правилу, чини – осим када је ријеч о антисрпским испадима. И опет, као у Кроатославији, сви – стварни, а нарочито изумљени – случајеви „вјерске и националне мржње“ према несрбима од стране Срба хитро бивају стигматизовани у беспријекорно дресираним (медијским) „органима“ (југославоидне) јавности, да би убрзо услиједила и правосудна реакција (притом су носиоци и јавног „указивања“/хушкања и службеног реаговања обично српске националности, као и у Кроатославији), док аналогни, а неријетко и неупоредиво гори случајеви испада против српског народа остају и без пажње јавности, а нарочито без правосудне реакције – Да се не би рекло… А то „да се не би рекло“ Срба, али поготово оних који су на сигурном путу да то више не буду – иза којег слиједи тротачје које отвара неограничену имагинацију аутоцензуре – имплант је идеолошке контроле патентиране у Кроатославији. Тај историјски изум даљинског управљања појединачном и колективном свијешћу, те теледириговања идентитета добро је функционисао од 1945. до 1987, када је Милошевић извео антититоистичку револуцију, чиме је, нехотично, пресудио конститутивно србофобној Кроатославији. У својој политичко и историјској наивности није схватио да и даље важи: Југославија ће наставити да буде неоусташка, или је неће бити.

У читавој, очигледно успјешно спроведеној, социјално-духовној мобилизацији „грађански свјесне“ јавности у Србији поводом „случаја Грухоњић“ упада у очи спремност да се, у име наводне одбране начела академске аутономије, чврсто држе затвореним оба ока пред неонацистичким назорима штићеника. То не би требало да изненади, јер није у питању историјска новина – ни код нас, нити „у свијету“. Подсјетимо, југословенски комунисти су подржали усташки устанак против Краљевине Југославије 1928, као што је и „генерална линија“ резидуално проаустрогарске Коминтерне, до пред сам Други свјетски рат, подразумијевала подршку сепаратистичким, антијугословенским покретима – чак и када су они стајали на јасно нацистичким позицијама. Нацистички екстремисти су били оруђе дестабизовање постојећих држава – не само када се радило о Трећем рајху него и о комунистима. Оваква предисторија омогућила је тиху и врло успјешну повијесну транзицију хрватског националног покрета од 1941. до 1945. – од усташа до хрватских комуниста, без суштинске ревизије не само крајњих циљева него и идеолошких константи, те коришћених наратива. То, макар и посредно, објашњава фрапантну пермисивност према усташтву савремених србијанских грађанистичких југославоида, коју су, дакако несвјесно, „посисали“ са својим кумровечко-хабзбуршким југославенством. Уосталом, то је и „свјетски тренд“, што видимо не само по толеранцији него и по савезништву „лијевих либерала“ Запада с нескривеним украјинским нацизмом. Најпослије, за многе „лијеве-либерале“ на Западу чак је и политички исламизам „природни савезник“ у борби против „хришћанског конверзвативизма“ и „етничког национализма“.

За домаће „грађанисте“ важи не само: боље лијево-либералан него конзервативан (што смо одавно знали), већ се то идеолошки екстраполише у – како убједљиво показује и „случај Грухоњић“: боље усташа ( нео-југослАвен) него (српски) „нацош“. Иначе, ово потоње је културрасистички интонирани, управо из Војводине потекли жаргонски израз за српског родољуба. Дакле, бољи је реални антсрпски нацизам од (измишљеног) „српског нацизма“. Једини сигуран начин бјекства Срба по рођењу/поријеклу од српског идентитета, на крају крајева – јесте неоусташтво. Зашто би се, уосталом, „измишљала топла вода“ када су опробани и успјешни историјски узори већ добро познати, а нема никакве друштвене, правне, моралне…сметње да и даље буду коришћени? Активно бјекство од српског идентитета својих предака и своје средине, које се ритуално спроводи, и јавним подржавањем антисрпског неонацизма, начин је да се потврди сопствена „еманципованост“ од „погрешног“ националног идентитета. Неосташтво је логични телос брозоидног југославенства, чији вампир не само што није упокојен него је и жив као да су Јајце или Устав из 1974. били јуче. Неоусташтво је, дакле, посљедње прибјежиште југославоидних „космополита“ српског поријекла, идеолошка „сигурна кућа“ у никада прекинутом неофранковачко-крижарском походу против „српске опасности“, тј. против политички конституисане физичко-просторне егзистенције Срба у бившој Југославији, па и у самој Србији.

Сврха оваквог дјеловања јесте да се од Србије коначно направи безотаџбински простор, што би мјере окупације учинило сувишнима – тако што ће на мјесто српског родољубља, као природног изданка историјског постојања српске државе, бити „аплоудована“ виртуална Кроатославија, као духовно-идеолошки насљедник Аустро-Угарске. А она је и у самој Србији је у неким важним аспектима, очигледно, доста јача од реалне Србије. Ово треба схватити као темељни показатељ тога да није само сувереност српске друштва суспендована добровољном колаборацијом с окупационим политичким Западом од Петог октобра 2000, већ је у сувереност – а заправо слобода – српског друштва укинута продуженом духовном окупацијом (некад/никад) српских „умова и душа“ злодухом југославенства. Обје ове окупације савршено су функционално увезане у конгенијалну биокупацију, њихови експонентни се одлично разумију, што је и природни наставак њихове историјске сарадње. Наиме, савремени геополитички Запад према Србима баштини наративе и геполитику наслијеђене од Аустроугарске, односно од Трећег рајха, у чије аксиоме је спадала употреба Хрвата, муслимана и Шиптара против Срба. Савремени неојугославени, у својој ексцесивној пермисивности према неоусташтву, остају у оквирима историјске матрице акционог антисрпског консензуса на линији: Трећи рајх – НДХ. Притом је НДХ историјски и идеолошки „локална“ карика-повезница Аустроугарске и Кроатославије, као што је Трећи рајх западњачка („глобална“) веза између историјске србофобије Аустроугарске и данашње србофобне геополитичке агенде Запада, када је ријеч о југоисточној Европи.

У вези с тиме, тешко је замислити, односно предвидјети, било какав другачији исход сучељавања (нео-југославенско-неоусташког) „цивилног друштва“ и (окупиране) државе Србије осим још једне капитуалције потоње – не зато што су (друго)србијански „грађанисти“ јачи од жалосних институционалних остатака наше државе, већ зато што врх српске државе, персонализован у предсједнику Републике, најдиректније служи Западу. Квазипатриотска, у предизборне сврхе предузета инсценација подгријевања случаја Грухоњић, који је одавно „отворен“, као огромна мрља на савјести српског друштва, врло могуће заправо потиче од поменутог Кристоферу Хилу непосредно потчињеног лица. Посредством тога СНС себе „конструише“ као „заштитника српства“ од издајника и непријатеља, што не треба да свједочи о морално обавезној ријешености на пројаву нулте толеранције према (нео)усташтву – како би требало бити, већ само треба да додатно продужи рок трајања конститутивне лажи вучићевског намјесничког режима: да је он тобожњи бранилац националних интереса и јемац (непостојеће) суверености српске државе. Дакле, СНС-овско „супротстављање“ издајницима у датом контексту само продужава режим окупације у којем стране амбасаде и најистакнутији издајници имају посљедњу ријеч у најзначијим друштвеним споровима. Тако ће, бојимо се, бити и овога пута, и сваког другог пута – све док српски народ не устане и свргне окупацију државе, друштва, културе, јавности и (под)свијести.

Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије
ПРЕУЗЕТО СА ИН4С

Нема коментара

Напишите коментар