Чедомир Вишњић: Српско – хрватски односи – рачун неправедан, збир тачан
Хрватска се Југославијом спашавала од исхода свјетских ратова, а ми Срби смо се потрошили чувајући ту државу која нас је окупљала у својим границама. И кад се погледа на прошлост тако одозго, какви ће бити хрватско-српски односи? Било је предаха, које неки и данас величају, али у цјелини прича није ваљала. Улога чувара државе је одговарала нашој цивилизацијској љености и затворености, а сад кад је дошао коначни обрачун, кукамо.
Кад сам прије тридесетак година, усред овог посљедњег рата, кренуо у архиве, сматрао сам да је кључна ствар објаснити како је то и зашто КПХ (тадашњи СДП) могао нас Србе, који смо га у прошлом рату довели на власт, изручити онима који су се у свом програму отворено позивали и ослањали на ревизију историје Другог свјетског рата, жртвујући нас још једном. Пратећи смјер кретања, морали смо онда и ми на површину извести скупину интелектуалаца, партизанских првобораца који су у прољеће 1944. године, кад је коначни исход био свакоме јасан, одлучили прећи на страну поражених, јер више нису могли гледати страдање народа, каже, између осталог, историчар и политиколог Чедомир Вишњић, иначе један од наших најбољих познавалаца српско-хрватских односа.
Чедомир Вишњић, рођен је 1960. у Огулину, одрастао у свом селу, Доњим Дубравама. На тој релацији је завршио основну школу „Раде Јањанин“ и гимназију „Ђуро Косановић“. У Загребу је дипломирао на Факултету политичких наука. Послије тога се самообразовао. Од 1993. године активан је у обновљеном Српском културном друштву „Просвјета“ као уредник и дугогодишњи предсједник. У два мандата је вршио дужност помоћника министра културе у Влади РХ, за књигу и издаваштво. Данас се бави књигом као читалац, уредник, колекционар и аутор. Објавио је осам књига посвећених историји Срба у Хрватској: „Кордунашки процес“ (два издања), „Партизанско љетовање“, „Време спорта и разоноде“, „Глас са границе“, „Срби у Хрватској 1918-1941 – анотирана библиографија“, „Србобран 1901-1914“, „Двадесете“ (књига прва) и „Двадесете“ (књига друга).
Уредник је Издавачке дјелатности Српског културног друштва „Просвјета“ из Загреба.
Након проучавања историје Срба у Хрватској, од Кордунашког процеса из 1944. преко посљератне судбине партизанских српских вођа, до седамдесетих година прошлог вијека, вратили сте се у двадесете године двадесетог вијека. Зашто?
Па зато што нема краја путу унатраг на временској скали, ако аутор жели објаснити серпентине и слијепе улице данашњице. Кад сам прије тридесетак година, усред овог посљедњег рата, кренуо у архиве, сматрао сам да је кључна ствар објаснити како је то и зашто КПХ (тадашњи СДП) могао нас Србе, који смо га у прошлом рату довели на власт, изручити онима који су се у свом програму отворено позивали и ослањали на ревизију историје Другог свјетског рата, жртвујући нас још једном. Пратећи смјер кретања, морали смо онда и ми на површину извести скупину интелектуалаца, партизанских првобораца који су у прољеће 1944. године, кад је коначни исход био свакоме јасан, одлучили прећи на страну поражених, јер више нису могли гледати страдање народа. Тако је настао „Кордунашки процес“. А како је за тај рат, иначе конститутиван за самосвијест наших људи, везано и питање заједничке државе, није било алтернативе повратку у 1918., обиласку Крфа и куће Крсмановића. Тако су настале „Двадесете“. Могло би се рећи, након комунизма у домаћој верзији, теме првих трију књига, требало је измјерити и други стуб-носач нашег идентитета – Југославију и југославенство.
Прва ваша књига „Двадесете“ има поднаслов „Пропали излет потпуковника Максимовића“, а друга цитира Љубомира Мицића („Хвала ти, Србијо лепа“). Зашто сте се одлучили за овакве поднаслове?
Чувени текст Љубомира Мицића објављен у „Зениту“ у љето 1925, осим ауторовог личног разочарања у јавну и политичку Србију, има и партијско-политички контекст; он је реакција на силазак с власти у Београду Срба из Хрватске и њиховог вође, а Мицићевог земљака, Светозара Прибићевића. Како је друга половина двадесетих снажно обиљежена кварењем унутарсрпских односа, тај ми се (под)наслов учинио добар за другу књигу.
Сложенији је случај прве књиге. Потпуковник Максимовић је био командант оног пука српске војске који је био послан возом да покуша зауставити напредовање италијанске војске према Ријеци крајем 1918. Путујући возом кроз социјално узаврелу Хрватску они су сретали возове пуне демобилисаних аустријских војника, дојучерашњих непријатеља, сад новостечене браће, који су ишли својим кућама. А они су, након побједничког марша из Солуна, ишли да бране тај њима далеки и страни дио Хрватске. Хтио сам и тим поднасловом да нагласим дистанцу између свјетова, тих српских војника, с којима као млад официр путује и Станислав Краков, и Хрватске у коју улазе. Дистанцу која ће се сваким даном ширити у провалију.
Како изгледају српско – хрватски односи двадесетих година у односу на оне послије Другог свјетског рата, односно ратова деведесетих година?
Догађаји и процеси су хронолошки и узрочно-посљедично снажно повезани и утолико је лако одговорити на ово питање. Хрватско-српски односи су у цјелини произлазили из вјерске дистанце у периоду досељавања Срба, а у 20. вијеку из припадања различитим европским војно-политичким формацијама. Хрватска се Југославијом спашавала од исхода свјетских ратова, а ми Срби смо се потрошили чувајући ту државу која нас је окупљала у својим границама. И кад се погледа на прошлост тако одозго, какви ће бити хрватско-српски односи? Било је предаха, које неки и данас величају, али у цјелини прича није ваљала. Улога чувара државе је одговарала нашој цивилизацијској љености и затворености, а сад кад је дошао коначни обрачун, кукамо. Он можда јесте неправедан, али бојим се да је збир – тачан.
Подвиг народа и митрополита Амфилохија
Пратите ли дешавања на простору бивше Југославије? Како видите стање у појединим државама? Каква су ваша сазнања о Црној Гори?
Црну Гору пратим овлаш. Више навијам него што анализирам. Покушавам пронаћи свој пут информисања, мимо службених Загреба и Београда, па и мимо ваше државне телевизије, коју понекад погледам. Ушли сте ми поново на политичку карту подвигом народа и митрополита Амфилохија, над којим сам стрепио, као и сви ми у даљини, којима не треба ни каменчић с будванске плаже, а знамо да је боље када је браће више. Пратим и сад како су се удружени окомили на митрополита Јоаникија сви они који су ратовали с његовим претходником. Ја као Србин из Хрватске заиста нисам равногорац, али потицати данас тај стари рат и његове подјеле може само неко ко нам не жели добро. Да не заборавим споменути да сада имамо овдје у Загребу једног доброг Црногорца и Србина и доброг човјека, митрополита Кирила Бојовића који нас повезује најдубљим нитима. Уосталом, од нас данас преосталих Срба у Хрватској, нико није дошао ни из Кладова ни из Зајечара, свака част тим лијепим срединама, сви смо ми негдје одоздо.
Број Срба у Хрватској је данас пао на омиљених Туђманових три до четири посто. Шта су узроци егзодуса Срба у посљедњих неколико десетина година. Колико је ту српске кривице и одговорности, а колико осталих фактора?
Питање је на мјесту јер геноцид није јединствен одговор на њега. Када бих морао процијенити да ли је наших људи више нестало у злочину или у асимилацији у мирним периодима, не знам што бих одговорио. Вјероватно је најефикаснија била управо та комбинација. Не треба заборавити да је нека врста страха, не оног кукавичког, већ граничарског ишчекивања, оног у костима, у темељу психологије Крајишника. У лектиру сваког од нас свакако би морала ући Буцатијева „Татарска пустиња“. А судбина Крајине је била таква да је одлазак увијек био циљ. Прочитајте раног Ћопића па ћете тај чемер наћи и у босанских Крајишника. Што се тиче кривице нас самих, не проналазим је у наших сељака, интелектуалци су били ти који су умирали у љепоти заједништва и свакој су сјекири која је улазила у нашу шуму давали држалицу. Није било храбрости, нарочито у 20. вијеку, да сами о себи слободно и у континуитету мислимо, ако ништа друго, то је сигурно наш дио кривице.
Каква је будућност Срба у Хрватској?
Зна се како дугорочно стоји све на овом свијету. Па ни наше питање није од кратког рока, отегнуће се то нестајање. Оно што се мени у нашем случају чини занимљивим и потицајним, то је спознајна тачка, мимо национално-државних телеологија доминантних у постјугославнским друштвима. А што се тиче народа, важно би било да Срби у свом завичају сачувају своју земљу. И за њих ће све изгледати другачије кад они или њихова дјеца превазиђу фазу сиромаштва и бијега од њега. Тада ће се као једно од првих питања или потреба, отворити питање старог краја. Не само Лика, Кордун и Банија, него и већинска јужнославенска друштва и државе постају викенд простори. Новац и моћ су негдје другдје, а овдје се долази на годишњи одмор и у пензију. А ту Уна и Корана имају што понудити.
Од Николе Тесле до патријарха Павла
Који су најзначајније личности у култури и науци Срба их Хрватске некад и данас?
Сам врх је лако именовати, он се види издалека, на њему су Никола Тесла и Милутин Миланковић. А иза њих је дугачка колона људи свих струка и вјештина; од Симе Матавуља и Владана Деснице до Владимира Беаре и Николе Плећаша; од Стојана Аралице и Војина Бакића до Пере Квргића и Петра Краља; Орфелина и Соларића до браће Мицић… Сјетимо се села Мајске Пољане, о којем је прије неколико година било приче због катастрофалног потреса, који је њихову дрвену црквицу сатро у прашину. Из тог су села не само зенитистичка браћа, него и Курепе математичари и вајар Симеон Роксандић. И да не заборавим једно појачање с југа, свијетли лик своје Цркве и народа, Бокељ, а владика горњокарловачки, Симеон Злоковић. И нека на крају хода погурена силуета Павла Стојчевића.
Колико Срби данас партиципирају у власти на локалном и на државном нивоу?
Управо смо рекли да је демографија мач који нам виси над главом. И она права која нам словом мањинских закона припадају, угрожена су. А мањински закони у Хрватској су скројени по нашој мјери и за нас. И то тако да та кључна мањина, с којом се и због које се ратовало, понуди максимум демократског легитимитета државним властима, а да јој то буде плаћено у разумној мјери. У једном тренутку је изгледало да то може бити озбиљан паралелни подсистем, али данас је углавном сведен на плаћање у новцу. До кад ће то тако трајати, неизвјесно је.
Како у пракси изгледа школска и културна аутономија Срба у Хрватској?
Културна аутономија има више шансе јер је задана настојањем Хрватске да се што више удаље од свега српскога и југославенског. То оставља простор који смо ми у „Просвјети“ користили у свом раду. С тим да се ми овдје дијелимо на малобројну националну струју, углавном око „Просвјетине“ информативно-издавачке дјелатности, и утицајнију у јавности, хрватско-југославенску око „Новости“, која је потребна нашој политици. Али може се рећи, ако Србин у Хрватској ријеши питање од чега ће живјети, његова културна слобода избора је озбиљна. Другачије је то с образовним системом. Хрватски национализам је класични национализам 19. вијека и он државу гради просвјетом. Наш подсистем темељи се на вољи људи да се издвоје из своје средине, у коју су се једва уклопили, и упишу дјецу у наставу на српском. Што је, нарочито у градским срединама, углавном непролазна препрека. Ако то прођете, онда имате право на уџбеник математике на ћирилици и скроман програм националне књижевности.
Чиме се руководите у својој уредничкој и издавачкој дјелатности?
Најрадије бих одговорио једном реченицом: руководимо се принципом и политиком јединства српског културног простора. Ипак има још тога; морамо се бринути и на свјетло сунца изнијети потиснуту, скрајнуту, утуљену баштину Срба из Хрватске; једини смо издавач који као своју разумије југословенску баштину 20. вијека; отворени смо према културним срединама у нама матичним земљама, Хрватској и Србији, али имамо савезнике и у „остатку“ ЈУ простора.
Која су најзначајнија издања СКД „Просвјета“?
Најзначајнији резултат рада „Просвјетиног“ издаваштва није ни ова ни она појединачна књига већ окупљање скупине аутора, књижевника и интелектуалаца око ове издавачке куће, свјесних свог идентитета, или овог слоја свог идентитета и који су пригрлили име и позицију Србин из Хрватске. Неовисно да ли живе у старој домовини, у Србији, у свијету. Споменућу пјеснике: Николу Вујчића, Милоша Кордића, Ђорђа Нешића; сада већ покојне Нешу Деветака, Луку Штековића, Здравка Крстановића, Симу Мраовића; прозне писце Јову Радуловића, Драгу Кекановића, Мирка Демића. А да ја ипак морам издвојити нешто из објављеног, изабрао бих изабрана дјела историчара Мите Костића, комплет и монографију „Зенит“, „Лук и воду“ Ђорђа Нешића, ратни дневник Ненада Косовића, сабрана дјела Григора Витеза.
Ви сте и библиофил. Колико важних и ријетких књига сте сакупили и које су најважније, а које су вам најдраже?
Хвала на овом пријатељском питању. Кад човјек ради уреднички посао, сам се бави писањем, стварање личне библиотеке и библиофилија представљају својеврсно затварање круга. А помало је то и генерацијска ствар. Сви ми који волимо, бавимо се и чувамо српску књигу, започињали смо с Хркаловићевим каталогом, библиографијама Стојана Новаковића и Георгија Михајловића. Како је то широка тема ја сам се специјализовао за стару књигу Срба из Хрватске – српску књигу у Хрватској. Она је била нарочито угрожена, барем колико и њени читаоци. Издања Српских штампарија у Загребу и Дубровнику, Матице српске у Дубровнику, издавачко-књижарских кућа, Васић, Ћелап, Трбојевић, данас представљају раритете и капитални траг културе овог дијела нашег народа. Сваки Орфелин, Соларић, књига из 18. вијека, догађај је у нашем свијету, и ја своје пажљиво чувам. До сад сам их једном јавно излагао. То је спорт који доноси велико задовољство, али и патњу јер се бисери појављују ријетко и скупи су. Јер сви ми знамо што имамо, али знамо и што нам фали.
Бавили сте се и грађевинским насљеђем Баније и Кордуна (изложба „Из срца храста“). Шта је спасено на том пољу, и шта се још може спасти?
Традицијско градитељство је важан дио баштине сваког краја и оно примарно овиси о томе што природа нуди као материјал доступан за градњу; камен, дрво, земљу, сламу… на Банији, земљи воде и шуме, и, у нешто скромнијој мјери, на Кордуну, тај материјал је племенит – храстовина. Настала под различитим утицајима, из средње Европе и с истока, опонашајући граничарски чардак, банијска кућа представља велику вриједност наше традицијске културе. Хиљаде тих кућа свих ових година труну по напуштеним банијским селима, држе се некако док кров издржи, али многима се више не може прићи, шума полако гута и враћа своју имовину натраг. Дио тих кућа се будзашто распродаје због високе цијене старе храстовине, њоме се опремају туристички објекти и приватне викендице. Једна таква стара кућа из села Комора крај Двора на Уни, пресељена на нову локацију, представља зграду малоприје споменуте библиотеке. А ми као организација покушавамо да обновимо и одржимо на Уни једно етно-село под нашим именом. Трагично недовољно, али то је оно што можемо у овом тренутку.
Којим периодом из историје Срба у Хрватској се сада бавите?
Многи ће помислити да је ово пригодно смишљено, а заправо је жива истина. Управо радим другу књигу библиографија „Србобрана“, листа који је био жива слика и срце српске заједнице крајем 19. и почетком 20. вијека. Било је то вријеме жестоких међунационалних полемика и између хрватских праваша и овог листа. Праваши су Србима у Хрватској порицали име и право на постојање. Предњачио је, дакако, Анте Старчевић, док је био жив. Његов језик је био тако отрован да је то наљутило и заклетог заговорника српско-хрватског заједништва Јову Сундечића. Он је у „Гласу Црногорца“ почетком 1892. одговорио Анти стиховима: Брани своје; / Анте, – то је / Право и поштено: / Ал не вичи – / И у туђе светиње / не тичи!?
Сундечићу су захвалницу послали високи представници времена: епископ Никодим Милаш, митрополит Сава Косановић, бискуп Штросмајер, али и 60 најугледнијих цетињских грађана, а „ради његове мушке обране српског имена и образа српског“. Па нек’ неко онда каже да нас старе хартије ничему не уче.
Ђорђе Брујић
Фото: Јовица Дробњак
Преузето са: Банија онлајн
Sveto
/
Nije suština problema u Srbima koji su živeli u SR Hrvatskoj, ili Banovini Hrvatskoj u Austro-Ugarskoj.
Четвртак, 10. јул 2025.Suština je u plitkoj politici političara iz Srbije, jer to postupanje nema elemenata političke zrelosti niti mudrosti. Politika je velika veština, a to niko od njih nije imao.